Sudski postupak „Arktik Sanrajz“

22.novembra je u Hamburgu Međunarodni tribunal za pomorsko pravo doneo sudsku odluku po predmetu «Arctic Sunrise („Kraljevina Holandija protiv Ruske Federacije)».[1]  Radilo se o incidentu u Pečorskom moru  do koga je došlo 18.09. ove godine kada su aktivisti pokreta „Grinpis“ pokušali da se popnu na naftnu platformu „Prirazlomnaja“ koja pripada kompaniji „Gazprom-neft-šeljf“, kako bi protestvovali zbog eksploatacije nafte na Arktiku. Sledećeg dana su se na brod Arctic Sunrise popeli ruski graničari. Brod, koji je imao zastavu Holandije, odvučen je u Murmansk, a trideset aktivista je uhapšeno pod optužbom da se bavilo razbojništvom  (nešto docnije optužnica je prekvalifikovana na huliganstvo…)[2].

Da se odmah ogradimo: navedena sudska odluka predstavlja privremenu odluku i ima veze sa preliminarnim merama. Kada je optužnica podignuta Holanđani su od suda zatražili odlaganje kako bi dok spor traje Rusija oslobodila zadržani brod.

I tako je 22.11. Međunarodni tribunal za pomorsko pravo doneo svoj verdikt:  „Obavezuje se Ruska Federacija da odmah oslobodi brod Arctic Sunrise zajedno sa kompletnom posadom“. Pri tom je Tribunal odlučio da je Holandija obavezna da Rusiji uplati kauciju od 3 miliona 600 hiljada evra (u obliku „bankarske garancije“). Osim toga, Tribunal je  naložio Rusiji da „obezbedi da brod Arctic Sunrise zajedno sa svim članovima  posade napusti teritoriju koja spada pod jurisdikciju Ruske Federacije“, čim   dobije navedenu bankarsku garanciju.[3]

Međunarodni tribunal za pomorsko pravo je formiran u skladu sa Konvencijom UN o pomorskom pravu iz 1982.godine i zato njegova jurisdikcija ne može da važi ni za jednu državu. Sporovi u njemu mogu da se razmatraju samo kao sporovi među državama koje su, pod jedan, potpisale navedenu Konvenciju i, pod dva, nisu u vezi sa tribunalom dale nikakvu primedbu.

Što se tiče Rusije, ona je Konvenciju UN o pomorskom pravu potpisala 1982.godine, ali ju je ratifikovala dosta kasnije, tek 1997.godine. Pri tom je, pri ratifikaciji, sačinila specijalnu izjavu koja za određene okolnosti isključuje jurisdikciju Tribunala za pomorsko pravo.[4]

Komentarišući rešenje tog Tribunala predstavnik Ministarstva za inostrane poslove Rusije je izjavio da situacija sa Arctic Sunrise nije pod jurisdikcijom navedene sudske ustanove. On je podvukao:   „Ruska strana nije učestvovala u sudskom postupku, jer nastalu situaciju ne smatra za spor između Kraljevine Holandije i Ruske Federacije  koji bi se odnosio na prava i obaveze Ruske Federacije kao obalske države u njenoj isključivoj ekonomskoj zoni“.[5]

Ovakva izjava MIP-a Ruske Federacije je pravno besprekorna,  mada sadrži jednu nepreciznost koja nije pravne prirode. U određenoj meri  Rusija jeste učestvovala u sudskom postupku, jer je jedan od sudija Tribunala bio ruski državljanin.[6] Ruski sudija Vladimir Golicin je glasao protiv navedene odluke i svoje neslaganje sa zajedničkom odlukom Tribunala  je priložio. Uostalom, protiv odluke Tribunala je glasao  još jedan sudija – Marcian Kulik, predstavnik Ukrajine.

Pravna argumentacija, sa kojom je Holandija došla u Međunarodni tribunal za pomorsko pravo, izuzetno je slaba. Tako je glavni argument Holanđana  bila tvrdnja da Rusija krši principe o slobodi kretanja brodova. Međutim,  potpuno je jasno da taj princip ne može da posluži kao osnova za oslobođenje od odgovornosti broda – prekršioca.

Još jedan primer za „snagu“ argumenata Holanđana. Oni su tvrdili da Rusija nema prava da uhapsi osnovni brod, odnosno brod sa koga su spušteni čamci koji su doplovili uz platformu, jer su se nalazili u zoni od preko 500 metara od platforme. Ta tvrdnja je baš čudna. Stiče se utisak da su Holanđani samo ovlaš čitali Konvenciju UN od 1982.godine. Jer se u njoj vrlo jasno kaže da država može da prati strani brod po „vrućem tragu“ „ukoliko kompetentne vlasti pogranične države imaju dovoljno razloga da smatraju da je  brod koji se prati  prekršio zakone i propise te države“ (Deo 1 člana 111 Konvencije UN iz 1982.g.).  Navedeno  pravo važi ne samo  za prekršaje u vezi sa  teritorijalnošću mora, već i u vezi sa prekršajima koji se odnose na ekonomsku zonu ili obalski plićak, i uključuje i bezbednosnu zonu oko uređaja u obalskom plićaku (Deo 2 člana 111).  Odnosno –  holandski pravnici su se napravili da   nisu upoznati sa navedenim propisima.

Na žalost, celu tu pravno neodrživu poziciju je  faktički podržao kompletan tim Tribunala. Naravno, presude po suštini još nema, a možda je neće ni biti. Ali, sama činjenica da je prihvaćena žalba Holandije u situaciji kada je očigledno da Tribunal nema pravni legitimitet u odnosu na nju, govori dovoljno.

Samu situaciju pogoršava još jedna okolnost. Tribunal je doneo  odluku koja ne spada u njegovu kompetenciju. Jer Konvencija UN za pomorsko pravo priznaje samo dva slučaja kada se dozvoljava kaucija. Ta dva slučaja su data u članu 73 i članu 226. Ni jedan od njih nema veze sa situacijom Arctic Sunrise-a.

Radi se o slabosti, ali ne holandske pozicije, već pozicije samog Tribunala. Kako bidošlo do postupka (ne zbog donošenja presude, već zbog pitanja odakle da se počne sa razmatranjem) Tribunal je bio obavezan da prvo ustanovi da li je tužitelj ispunio one uslove koje je  obavezan da ispuni. Konvencija UN je odredila da pre nego što se neki spor prenese na sud država mora da iskoristi sva druga sredstva za razrešenje spora, a u njih spadaju i pregovori. I tu je nastao glavni problem: između Holandije i Rusije uopšte nije bilo pregovora koji su se odnosili na Arctic Sunrise. Holanđani su izjavljivali da oni nisu „ to pitanje stavljali na dnevni red sastanaka“ sa predstavnicima Rusije, ali takvi razgovori ne spadaju u pregovore po  Konvenciji UN od 1982.godine. Zadatak Tribunala je bio prilično lak – da ustanovi da, obzirom da pregovora nije bilo, nije ispunjen ni uslov da on (Tribunal) ima jurisdikciju u vezi sa nastalim sporom. Ali čak i u tom slučaju Tribunal se napravio da ne shvata kako  je to on trebalo da postupi.

U  medijima su se pojavljivali komentari stručnjaka  za međunarodno pomorsko  pravo prema kojima je Rusija bila obavezna da presudu od 22.novembra izvrši.[7] Međutim, ni tvrdnje te vrste nemaju nikakvu pravnu osnovu. Rusija je jurisdikciju navedenog tribunala priznala samo za određene slučajeve, koji sa Arctic Sunrise-om nemaju baš nikakve veze. Sada trba da se pođe od izjave Ministarstva za inostrane poslove Rusije, čiji je smisao u sledećem: Ruska Federacija će „apsolutno proučiti presudu Međunarodnog tribunala za pomorsko pravo i formulisati svoj odnos prema njemu“. Međutim, pri formulisanju svog odnosa prema njemu nikako se ne sme gubiti iz vida činjenica  da taj sud već drugi put procesuira Rusiju u situaciji kada  ne postoje  pravne osnove  da se on bavi njom.   Pre ovoga je do iste situacije došlo u Međunarodnom sudu UN u Hagu u predmetu „Gruzija protiv Rusije“ (u vezi sa „agresijom“ Rusije na Gruziju u avgustu 2008.godine). Kada se takva situacija ponovi  – to još uvek ne predstavlja sistem, ali je tendencija ka njemu!

[7] Tako je, na primer, Ruska agencija za pravosudne informacije, 22.11. saopštila da je ekspert za međunarodno pravo iz Instituta države i prava RAN Vasilij Guculjak izjavio: „Rusija ne može da izbegne izvršenje te presude. Sankcije za neizvršenje nisu predviđene, ali ako je Rusija ne izvrši prirodno će doći do retorzije od strane drugih država.(http://www.rapsinews.ru/international_news/20131122/269798101.html). Taj argument  neizgleda preterano ubedljivo. Retorzija predstavlja odgovor na neprijateljski postupak.U navedenom slučaju su Holanđani ti, koji se nisu poneli prijateljski, a ne Rusija. Šta više – pominjanje „drugih država“ nema ni malo smisla, jer navedeni spor nema veze ni sa jednom zemljom osim sa Holandijom.

Izvor: Fond Strateške kulture