Sunovrat opozicije i (ne)legitimitet naprednjačkog režima

Glavna karakteristika proteklih predsedničkih izbora nije „ubedljiva“ pobeda predsedničkog kandidata naprednjačke koalicije, već je to totalni politički bankrot i sunovrat dosadašnjeg partijskog sistema, a pre svega vodećih opozicionih stranaka. Ni Srpska napredna stranka nije konstituisana kao jasno programski i ideološki profilisana partija (iako je „dvogubi“ Aleksandar Vučić – premijer i predsednik države – govorio da je to najveća stranka na Balkanu). Ona je više zbir organizacija i klijentelističkih klika, koje na okupu drži politička moć koju demonstrira naprednjački vođa.

Jasno je da bi se bez „vođe“ ovaj svojevrsni naprednjački politikantski zbeg rasuo i istopio kao lanjski sneg. Zato je za njih od presudne važnosti da zadrže predstavu o neranjivosti i stalnoj pobedničkoj euforiji. Njih jedino politička i vlastodržačka moć, koja podrazumeva zaposedanje najunosnijih sinekura u javnim preduzećima, ustanovama i državnim organima, drži u čvrstom zagrljaju. Prvi ozbiljniji izborni poraz pokazaće svu krhkost i hipokriziju sadašnje vladajuće koalicije.

Vodeće opozicione stranke odavno su izgubile ugled, moralni integritet i moć da pokreću ljude i osmišljavaju uspešne političke akcije. Nakon ovih izbora očigledno je da se završila jedna politička epoha i da rukovodeći ljudi preostalih opozicionih stranaka moraju da podnesu neopozive ostavke (ne one koje im, naravno, neće prihvatiti njihovi dirigovani glavni odbori) i povuku se iz političkog života.

Već se sada može videti nastanak specifičnog političkog vakuuma nastalog nakon izbornog poraza i sloma vodećih opozicionih stranaka i njihovih lidera jer oni, budući da su izgubili svaki kredibilitet, više nemaju snagu da artikulišu političko nezadovoljstvo. Više ne pomaže ni sakrivanje iza nestranačkih predsedničkih kandidata jer je i to bio samo privremeni pokušaj da prikriju političku nemoć.

To se može videti na aktuelnom protestu mladih ljudi nakon predsedničkih izbora jer demonstranti ne prihvataju da ih povezuju sa bilo kojom strankom (što je najveći poraz pre svega Demokratske stranke). Time dobijamo dokaz više da su stranke ostale bez mogućnosti da budu aktivni akteri u političkom životu. One su sada u nekoj vrsti političke hibernacije, ostajući van matice ovih protesta, koji su nedvosmisleno upereni protiv diktature Aleksandra Vučića. Pored toga, na okupljanjima se mogu videti i parole koje govore da mladi ljudi ne žele da žive u naprednjačkoj verziji orvelijanskog sveta i ne pristaju da budu jeftina radna snaga.

Oni su doveli u pitanje i legitimitet vodećih ljudi studentskih organizacija, koji se više ponašaju kao portparoli vladajućeg režima nego kao izabrani predstavnici studenata. Bez obzira na konačan ishod protesta, veliki rezultat jeste razbijanje uvrežene mantre o apsolutnoj pasivizaciji i nezainteresovanosti mlađih generacija za politička i društvena pitanja. Oni su u isto vreme pokazali da je njihova ideja vodilja sadržana u prirodnom pravu na pobunu, kao i u borbi protiv diktature i uvođenja apsolutističkog oblika vladavine, što se sada utvrđuje kao dominantan politički obrazac.

Ovi protesti nisu deo klasično shvaćene pre svega partijske politike, već su okrenuti odbrani osnovnih demokratskih i republikanskih vrednosti i razbijanju uspostavljenog medijskog monopola (što je glavna poluga u uspostavljanju autoritarnog režima). Ističe se nepoverenje u zatvoreni oligarhijski partijski način vođenja politike, koji i dalje preovlađuje u našem političkom životu.

Iz tog razloga pitanje podnošenja ostavki jeste neminovno i jedino se tako može vratiti princip odgovornosti u sadašnji politički sistem. Tako će se otvoriti prostor za artikulaciju kreativne političke alternative sa  novim političkim liderima, koji neće biti opterećeni negativnim i poražavajućim političkim iskustvom, već će pokazati odlučnost da izvrše neophodnu konsolidaciju razorene opozicione scene.

Niko ne može dovesti u pitanje značaj i svrhovitost političkih stranaka u političkim procesima, ali sadašnji opozicioni lideri više ne mogu da budu garant promena i jedino im preostaje da se povuku kako bi sačuvali barem deo izgubljenog dostojanstva. Nesposobnost i realna nemogućnost sadašnje opozicije da artikuliše ozbiljniju i uverljiviju alternativu dovoljan je razlog da se desi konačan silazak ove političke grupacije i oligarhije sa naše političke scene jer oni nemaju ništa više da ponude osim daljeg mrcvarenja i osipanja.

Zato je podnošenje ostavki jedini časni izlaz koji mogu da povuku političari koji su na političkoj sceni više od dvadeset godina. Oni su najviše doprineli tome da partije imaju najniži mogući ugled u društvu i zato se i javlja snažan talas antisistemskog glasanja i otvorenog prezira prema svakom stranačkom organizovanju.

Poseban problem je što opozicija više nema uticaj u dubini društva. Ona je marginalizovana i nema jakih lokalnih predstavnika,a ostala je i bez ozbiljnije infrastrukture, iako se uporno poziva na snagu svoje organizacije, koja je u poslednjim godinama iščilela sa gubitkom političke moći i vlasti.

Već se može videti da funkcioneri DS izborni rezultat Saše Jankovića tumače kao sopstveni politički uspeh i znak rasta rejtinga i konsolidacije, ali to je još jedna u nizu njihovih zabluda.Posebno se ističe pozivanje da je upravo ova stranka i dalje stožer okupljanja opozicionih i demokratskih snaga. Stranke koje čine okosnicu svakog pluralističkog i demokratskog sistema u našem društvu nemaju više onu konstitutivnu ulogu koju imaju u stabilnim demokratijama.

Otvara se pitanje kakva će biti dalja sudbina Saše Jankovića, koji se afirmisao kao nestranački kandidat sposoban da okupi respektabilan deo biračkog tela koji je vezan za tzv. građanističku političku koncepciju. To će pak biti mnogo teže za Vuka Jeremića, koji, objektivno,spada u najveće gubitnike ovih izbora.

Reč je o jasnom zahtevu vremena da nove, politički nekompromitovane i nepotrošene ličnosti unesu novi i kreativniji način artikulisanja političkih alternativa i izmenjeni princip partijskog delovanja, koji bi se ogledao pre svega u demokratizaciji unutrašnjeg ustrojstva.

Zato se i može očekivati da Saša Janković oformi inoviranu političku opciju, koja neće biti ustrojena kao naše klasične političke stranke, u kojima i dalje, bez obzira na niz teških izbornih poraza, glavnu reč vodi stranačka oligarhija, dok je članstvo marginalizovano i služi samo kao trkačka mašinerija pred izbore. To je vreme prošlo i nove opozicione snage moraju nastati iz preobražaja ustaljenog stranačkog sistema, temeljnom demokratizacijom unutrašnjeg stranačkog života, stvaranjem političkog pokreta u kome će se afirmisati dijalog, kritički način mišljenja i aktivnija uloga članstva i simpatizera, kao i neposredni stranački izbori i referendumi na kojima bi se utvrđivali programski prioriteti u formulisanju stranačke politike.

Najveća greška bi bilo očekivanje da se oko Saše Jankovića ponovo okuplja tzv.građanska i intelektualna elita, a da pokret oko njega može imati ljude kao što je to bilo u vreme formiranja Demokratske stranke. Istorija se ne ponavlja i taj pokušaj je unapred osuđen na neuspeh.

Ovo jejoš jedno u nizu zavaravanja koje obeležavaju delovanje ove stranke od 2012. godine nakon gubljenja predsedničkih izbora. To je primer pogubnog fatalističkog samoobmanjivanja o kojem je govorio Cvijetin Milivojević, ali i gubljenja poverenja u parlamentarizam i delovanje političkih partija. Pored toga, teško se i može očekivati da funkcioneri DS ustupe svoje mesto Saši Jankoviću.

Sunovrat opozicije, pravo na pobunu i pitanje legitimiteta naprednjačkog režima biće najvažnije teme koje se nameću u nadolazećim vremenima.Tim više je značajno da se što pre i što racionalnije započne proces revitalizacije opozicije, koja neće biti svedena samo na delovanje političkih partija, već će uključivati nepatvorenu energiju naših građana, o čemu svedoče protesti mladih ljudi na našim ulicama i trgovima.

Izvor: NSPM