Suverenitet nije raskoš, već uslov za opstanak Rusije…

…i zato on mora da se štiti! To je ono, o čemu je 4. decembra ove godine govorio Vladimir Putin u godišnjem obraćanju Federalnoj skupštini: „Želim da podvučem da ili ćemo biti suvereni, ili ćemo se u svetu rastvoriti, izgubiti“.

Karakteristično je da je kao prvostepeno sredstvo za zaštitu državnog suvereniteta šef ruske države označio ne sredstva za oružanu borbu, već  međunarodno pravo. Vladimir Putin je pozvao na njegovo jačanje u čitavom svetu, ali da se njegove norme ne podvode ni pod čije interese, bez obzira kakva su im načela i čime se rukovodi njihov zdrav  razum“.

Teza  da „neće topovi, rakete ili vojni avioni, već upravo pravne norme sasvim pouzdano štititi svet od konflikata sa krvoprolićima, uopšte ne znači nipodaštavanje sredstava za oružanu borbu. „Niko   neće uspeti da nad Rusijom postigne vojnu nadmoć. Naša armija je savremena, sposobna za borbu!“ – to je Predsednikovo upozorenje onim državama i političarima koji su zaključili da je naša zemlja previše samostalna, obzirom da su prema njoj počeli da sprovode  politiku „obuzdavanja neprijatelja“.

Bez obzira na opštu visoku ocenu kojom je Vrhovni komandant udostojio  Oružane snage Rusije, njihovo stanje je za sada daleko od idealnog. Uostalom, da li je uopšte i moglo da bude drugačije posle one rušilačke „optimizacije“  koja je niz vodu pustila desetine jedinica i jedinstvenih vojnih visokih škola, i koja je iz kadra Oružanih snaga oterala desetine hiljada profesionalaca, što je ostalo kao uspomena na rad prethodnog ministra odbrane. Ali najvažnije je da su se ruska armija i flota podigli, da vojni personal opet oseća da postoji perspektiva za razvoj, a ne famozna optimizacija.

Završeno je formiranje celovitog sistema za vojno planiranje, preciziran je prilaz upravljanju vojnom organizacijom, donet je Plan odbrane zemlje za period 2016 – 2020.godine. Od 1.decembra je na borbeno  dežurstvo stupio Nacionalni centar za upravljanje odbranom Ruske Federacije. Na strateškim pravcima su formirani   među-vidovi oružanih trupa i snaga, armija se postepeno vraća na divizionu strukturu jedinica u kopnenim snagama, prvo onih koje su dislocirane u dalekoistočnom strateškom pravcu.  Obnovljen je rad visokih vojnih škola, ponovo postoji  i priprema jedinstvenih stručnjaka za oblast informacionih tehnologija,  raketno-kosmičke odbrane i drugih. Proces potpune ratne obuke je postao sistematičan i intenzivan: samo u ovoj, 2014.godini,   održano je preko 3.000   vojnih vežbi različitog nivoa.

U armiju i flotu stiže nova  savremena tehnika. U toku 2014. godine vojne snage Ruske Federacije će dobiti približno trista novih letilica, što je duplo više nego u prethodnoj. Među njima su  serije ratnih lovaca-bombardera Su-34, višefunkcionalnih lovaca Su-35S, vojnih helikoptera Mi-28M i Ka-52, vojnih transportnih aviona  Il-76MD-90A i Il-476. Jedinice protivvazdušne odbrane se snabdevaju protivavionskim raketnim sistemima – S-400 i drugim, perspektivnim.

Vojno-pomorska flota se dopunjuje novim univerzalnim  brodovima daljnje plovidbe (fregate) i bliske plovidbe (korvete) i raketnim podvodnim krstaricama  strateške namene.

Prioritet u razvoju Oružanih snaga   daje se strateškim nuklearnim snagama kao glavnom sredstvu za obezbeđenje vojne bezbednosti zemlje. Upravo se vrši  njihovo osavremenjivanje raketnim kompleksima sa strateškom namenom  „Topolj-M“  i  „Jars“. Do kraja 2014. raketne jedinice strateške namene će u borbenom dežurstvu držati 16 lansirnih rampi kompleksa „Jars“  čije   taktičko-tehničke karakteristike  –  međukontinentalni domet, snabdevenost deljivim čelnim delom sa manevracionim blokovima individualnog navođenja na cilj, izuzetno visoka sposobnost manevrisanja i, zahvaljujući tome, povećana žilavost – omogućuju da se o njemu govori kao o  pouzdanoj zameni međukontinentalnih ballističkih raketa  sovjetskog pokoljenja, koje se stavljaju u rezervu. A već 2015.godine  će   armiji   početi  da se isporučuje novi raketni kompleks čiji je šifrovani naziv „Rubež“.  Rakete novog kompleksa  su lakše od proizvoda sistema „Jars“ , a pri tom imaju i bolje karakteristike – domet će biti preko 10000 – 11000 kilometara, a raketa je snabdevena sa nekoliko bojevih blokova.

U skladu sa Državnim programom naoružanja do 2020. godine učešće novog oružja i tehnike u trupama treba da dostigne 70%. U 2013.godini Rusija je na naoružanje potrošila 2,3 biliona rubalja. Manje neće biti potrošeno ni u 2014.  A za period 2011.-2020.god. planirano je da se na realizaciju Državnog programa razvoja naoružanja   iskoriste 23 biliona rubalja.

Troškovi Ministarstva odbrane RF su u 2013. godini   iznosili  68 milijardi $.  U ovoj je planirano da se oni povećaju za 13% – na 78 milijardi $. A u   trogodišnjem planu   budžeta  2014. – 2016.g.  koji je donela Državna  duma,  troškovi Rusije za odbranu će porasti na  98 milijardi $. I bez obzira što naša zemlja danas za svoju odbranu   koristi duplo manje od Kine ($139 milijardi), a skoro 10 puta manje od SAD-a ($585,4 milijardi)  naše političko rukovodstvo je ubeđeno: postignuta je granica razumne dovoljnosti koja omogućuje armiji da hrabro gleda u budućnost .

Za obezbeđenje snage Rusije za odbranu mogu da se iskoriste  i neuobičajena rešenja. O tome je govorio, obraćajući se Federalnoj skupštini, Vladimir Putin: „Mi nemamo nameru da se uvlačimo u skupu trku naoružanja, ali bez obzira na to mi ćemo sasvim sigurno i garantovano obezbediti odbrambenu snagu naše zemlje u novim uslovima. U  to uopšte ne treba sumnjati“.

„Neuobičajena rešenja“ ruski predsednik je pomenuo i kontekstu mera za međunarodnu bezbednost,   kojoj  je nanet udar time što su 2002.godine SAD samovoljno  napustile Ugovor  o protivraketnoj odbrani koji je, po rečima predsednika Putina „predstavljao apsolutnu među za međunarodnu bezbednost, stratešku ravnotežu snaga i stabilnost“. Vašington je tu svoju liniju nastavio postavljanjem globalnog sistema protivraketne odbrane SAD, čak i po Evropi. Taj sistem, ne prvi put je na to upozorio šef ruske države, „ predstavlja pretnju po bezbednost ne samo Rusije, već i celog sveta – upravo zbog mogućeg kršenja  već pomenute strateške ravnoteže snaga“. Stvarajući za SAD opasnu iluziju nepovredivosti, on  jača   težnju  SAD-a  za donošenjem  jednostranih nepromišljenih odluka.

Pri tom bilo koja mera od strane Rusije koja ima karakter odgovora i koja se donosi – da podvučemo – strogo u okviru međunarodnog prava, kod SAD i zemalja koje su uvučene u planove realizacije globalnog sistema PRO, izazivaju talas optužbi. Tako se pokušava da se Rusiji ne dozvoli  da postavi „Iskandere“  u Kalinjingradskoj oblasti, na sopstvenoj teritoriji. I takođe – zašto je Poljska, pošto se složila da se na njenoj teritoriji postave američki radari  i lansirne protivraketne  rampe odlučila da taj korak treba sa ruske strane da ostane neprimećen?  Isto tako je bezrazložno računanje  Bukurešta da treba da ostane nekažnjen mada je izjavio da je spreman da prihvati da se na njegovoj teritoriji postave elementi američke protivraketne odbrane. Zato Rumuni ne treba da se čude kada se na Krimu pojavi najpreciznije raketno oružje.

Moskva ne može, a da ne odreaguje na avanturističke pozive da se Ukrajina odrekne vanblokovskog statusa, koji se čuju iz Kijeva, te da se ukrajinska armija snabde nuklearnim oružjem.

U obraćanju Predsednika Rusije govorilo se i o stanju odbrambene vojne industrije i realizaciji državnih narudžbina za 2014. godinu. Praktično, svi predviđeni planirani zadaci su izvršeni. Formiran je tip naoružanja vojne i specijalne tehnike koji će se u sledećoj dekadi isporučivati armiji i floti. To  će omogućiti da se  troškovi za održavanje i opsluživanje naoružanja različitih modifikacija jedne vrste     smanje i da se optimizira proces pripreme stručnjaka koji će ih koristiti.

Državne vojne narudžbine i njihova realizacija predstavljaju temu posebnog ugovora, ali postoji jedan aspekt koji mora da se pomene mada je o tome Predsednik govorio, činilo se, kao da se radi o  civilnom sektoru: „Takođe moramo da zaboravimo na našu zavisnost od stranih tehnologija i njihove industrijske proizvodnje… Podrazumeva se  da proizvodi naših isporučilaca moraju da odgovaraju  oštrim uslovima, ne samo po kvalitetu, već i po ceni“.

To se u punoj meri odnosi i na proizvođače oružja. Vrti se po glavi priča o francuskim „Mistralima“ koji se u uslovima zapadnih sankcija, sudeći po svemu, nikada   neće vezivati uz dokove ruske flote. Ali se  sada ispostavlja da mi mirno možemo i bez tih čudovišta.

I, ukoliko je neko zaboravio, da podsetimo:  ideja o „Mistralima“ je plod komercijalnih ideja Serdjukova i K^o. A postojali su i planovi o  opremanju ruske armije izraelskim bespilotnim letilicama, engleskim streljačkim naoružanjem, italijanskim oklopnim mašinama… Strašno je i   pomisliti šta bi čekalo Rusiju da je morala da se sa vojno-političkim i ekonomskim izazovima 2014. godine sretne sa takvim timom „efikasnih menadžera“.

Izvor: Fond Strateške Kulture