Сузе народа на мандатној територији

Не видим зашто бих уопште марио, још није мрак
Боб Дилан, Not Dark Yet – Bob Dylan

Док Вучић и братија у договореном мечу са спаринг партнерима из јужне провинције глуме бокс меч, Србија наставља да тоне у власт криминала и неморала, у издају и полиграфско испитивање запослених.

Слободан Антонић је објашњавао зашто је Србија колонија. Она је заправо, по свим одликама, мандатна територија, попут некадашњег Ирака или Сирије. Наиме, постоје локална власт, скупштина и влада те владар. Али… али власништво над најважнијим секторима привреде је у рукама странаца, они имају контролоре у кључним институцијама, надзиру и систем школовања, сарађују директно и са појединим шерифима на локалу, нуде гаранцију од спољних напада и подржавају чланство мандатне територије у међународним организацијама. То чине иако у спољној политици владар треба да се консултује са метрополом. Тако је било у мандатним британским и донекле француским територијама на Блиском истоку, тако је и данас са Србијом и са територијом на Косову и Метохији под номиналном контролом Шиптара. Газде су исте и у договору са њиховим пионима праве нам игранку без краја. За то време народ је све више обесправљен. Од давно регулисаног штрајка, до укидања разних контрола послодаваца и заштите запосленог до најновије неподопштине у низу која није добила пажњу коју заслужује.

РТС је пре пар дана објашњавао, а пре телевизије и дневни лист Политика, како изменама закона приватни детективи добијају овлашћења да нас испитују на полиграфу. То је било у форми обавештења. Без новинарских питања, попут зашто и како!

Зашто би приватни истражитељи тј. детективи то радили, а пре свега зашто би било који нормалан човек пристао да га приватно лице ставља на полиграф?

Па и у полицији је тако нешто ствар избора, чак се и не сматра доказом већ вероватноћом. Зашто се приватним детективима дозвољава употреба полиграфа? Када већ Политику, наше реномиране дневне новине, то не занима, већ некритички преносе само како ће послодавци имати још већу власт над модерним кметовима, да покушамо да разумемо ми. Измене и допуне Закона о детективској делатности предвиђају да ће приватни истражитељи моћи да проверавају биографије оних који се пријављују за посао и да проверавају њихова боловања. Дакле, компаније у Србији ће моћи од својих запослених и од оних који конкуришу за посао као услов за наставак рада или за добијање посла да захтевају подвргавање полиграфу. Моћи ће да вас питају шта год им падне на памет.

Када се већ наш електронски саобраћај и комуникација надзиру преко система Ешелон (тзв. систем пет очију САД, Велика Британија, Канада, Нови Зеланд и Аустралија), и с обзиром да се новембра 2014. на мрежи „грешком” тадашње Агенције за приватизацију нашли подаци о 5.190.396 грађана Србије, зашто не би наставили даље са стављањем Срба и осталих под потпуни надзор?

Узгред, компаније, од Гугла до неких мање познатих, тргују нашим подацима. То је лако јасно свакоме ко користи навдоно паметне телефоне. Осим тога, запослени у Србији је нека врста кмета који најчешће нема сталан посао (за разлику од средњевековног кмета). Његово стављање на полиграф или претња полиграфом служи да се (потенцијално) запослени осети само још слабијим спрам газде.

Територија Србије којом у име страних газда управља Александар Вучић са црквенофобном Зораном Михајловић, Аном Брнабић, привредницима Зељом и Звонком, Нешом Стефановићем познатијем по петословном надимку, Александром Волином, и осталима, огледно је тле за све теже подјармљивање обесправљеног народа. Народа окупираног и војно и економски и психички са дужом коју су оковали скандали и афере свих врста којима врве шарени таблоиди и дезинформативни садржаји са све већих ТВ екрана.

А шта народ на то вели?

„Ђути, гледај своју породицу. Буди мудар. Ћути, не вреди, иди преко.” Срби одлазе и нестају, остају бедни трговци душама у владином и у невладином сектору.А били смо велики народ, да.

Светитељи наши плачу. Чуо сам да је недавно упокојени Нектарије Виталис рекао да Свети Сава непрестано клечи пред Христом и сузе рони за нас, Србе.

И из ћутње могу да се роде сузе.Те сузе, оне су наша нада, оне су наша шанса за осмех, за борбу и искупљење. Оне су темељ за наше, српско народно ослобођење.

Извор: Стање ствари