Све руске издаје

Један од најважнијих чинилаца који су условили слом совјетског (руског) комунизма био је чинилац издаје. По свој прилици, први пут у историји човечанства тај чинилац су не само унапред узимали у обзир они који су руководили рушењем руског комунизма него су га унапред планирали и стварали у огромним размерама као чинилац еволуционог процеса. Тако да он заслужује пажњу као једна од карактеристика пројектоване и дириговане историје.

ПОЈАМ ИЗДАЈЕ

Рекло би се да је очигледно шта је то издаја. Али управо “рекло би се”. И то само у најпростијим и обичним случајевима. Издајник је човек који је постао шпијун друге земље. Издајник је онај који у рату пређе на страну непријатеља. Али чак и у таквим случајевима су критеријуми оцене или неодређени или се нарушавају. На пример, издајника генерала Власова претварају у хероја, у идејног борца против стаљинизма. А нескривени представници “пете колоне” Запада у Совјетском Савезу и Русији некажњено живе на руској земљи, па чак и напредују – улазе у највише слојеве руског друштва и у врховну власт. А већ никако није очигледно када се ради о групама људи, о великим људским заједницама и читавим народима, а такође у случају понашања људи које се састоји из великог броја поступака у сложеним и променљивим условима. Уз то, временом се мења карактер људских поступака и критеријуми њихове оцене. Човечанство је у погледу еволуције издаје прошло пут од незнатног броја примитивних и очигледних облика индивидуалне издаје до масовних, истанчаних и скривених облика. И све то треба узимати у обзир приликом дефинисања научног схватања те појаве.

Треба разликовати морално-правни и социолошки прилаз проблему издаје. Први је довољан за индивидуалне поступке људи у простим ситуацијама. Други је неопходан за научно схватање понашања великих скупова, маса и људских заједница у сложеним историјским процесима. Управо смо такав случај имали у годинама припреме, извођења и афирмисања резултата контрареволуционарног преврата у Совјетском Савезу.

Најпростији случај издаје је однос између двоје људи. У том погледу судбина једног човека суштински зависи од другог. Први верује другоме, уверен је да ће други испунити своје обавезе према њему. Други има одређене обавезе према првом, зна да му први верује и узда се у њега у том њиховом односу. Тај однос може бити поткрепљен речју, обећањем, заклетвом, традицијом, навиком, јавним мњењем, правилима морала, правним законима. Ако други човек не извршава своје обавезе у том њиховом односу, то се назива “издаја”: други је издао првог.

Сложенији су случајеви издаје када су партнери или један човек и група људи, или групе људи с обе стране, или заједнице многих људи, велике масе људи, читави народи и земље. На пример, то је однос између владе и подређеног становништва земље, између лидера партије и осталих чланова партије, између партије и класе коју она заступа итд. Изопачени случај је када човек, група људи или људска заједница уопште издаје себе самог. Но и у том случају долази до удвајања – човек или људска заједница постоји у разним аспектима или се узима у разно време. На пример, човек може издати своја животна начела ради неких циљева или нехотице учинити поступке који имају издајничку улогу у односу на њега самог (у друго време и другом погледу). На сличан начин могућа је самоиздаја људских заједница.

У другом аспекту се ситуација издаје компликује тиме што се узима у обзир трећа компонента – непријатељ (човек, група, велика заједница) у чију корист се издаја врши, који подстиче издају, доприноси јој, користи је. Класичан пример – две непријатељске земље, а грађани једне од њих издају своју земљу у корист непријатељске.

У трећем аспекту сложеност се повећава захваљујући комплексности учесника односа издаје, порасту броја радњи које заједно чине издајничко понашање, разноврсности тих радњи, њиховом временском трајању итд. Пример тога – руководство једне земље спроводи издајничку политику према својој земљи у корист друге непријатељске земље. Међу акцијама тог издајничког руководства могу постојати такве које свака посебно нису издајничке, али њихова целина чини издају.

Ко је одговоран за издају? У најпростијим случајевима индивидуалне издаје то је очигледно: сам човек који је извршио издају. Ту нема потешкоћа за примену моралних и правних критеријума. Али ако су учесници извесне ситуације – велике људске заједнице? На пример, читава армија капитулира, као што се десило у рату 1941-1945. године. Ако команда нареди да се положи оружје и војници изврше ту наредбу, ко су они – издајници или не? А како оценити понашање команде која одлучи да је борба узалудна? Настају ситуације када људи нису у стању да поштују заклетву. Ту настају потешкоће код оцене понашања људи. А у случају са читавом земљом и њеним руководством ситуација се неизмерно компликује. Ту нема неких свеопштих критеријума оцене понашања. Ту моралне и правне норме фактички губе смисао. У сваком случају, нема општеприхваћеног и узакоњеног кодекса норми за такве случајеве. Ту делују јавно мњење, политичке побуде, традиције.

Постоји свесна и несвесна издаја, намерна и ненамерна. У свакој сложеној и великој издаји у којој учествују многи људи и која се састоји из многих поступака у дужем временском интервалу, могу се приметити како свесност и намерност, тако и несвесност и ненамерност, и то у различитој мери и различитим комбинацијама. То отежава оцену појаве у целини, поготово ако нема довољно строгих критеријума у вези с тим нити жеље да се појава објективно схвати. Већина издаја спада у појаве те врсте. Оне се најчешће не оцењују као издаја, не кажњавају или слабо кажњавају, не муче савест издајника. И није ту ствар у некаквом моралном посрнућу (премда и тога има), него у настанку животних ситуација на које нису примењиве норме морала ни права.

За оцену понашања људи као издаје потребни су неки људи који стоје изнад њих или су од њих у одређеном погледу независни. За кажњавање једних људи за издају потребни су други који имају снагу и оправдање да то остваре. Ако таквих судија и казнилаца нема, издаја остаје јавно нераскринкана и некажњена. Издаја људи са врха и оних најутицајнијих често се не оцењује нити кажњава као таква.

НАЈВЕЋА ИЗДАЈА У ИСТОРИЈИ

Издаја је широко распрострањена појава како у личном животу људи, тако и у историјским процесима. Она је стални чинилац људског постојања. Прогрес човечанства је противречан. Испоставља се да у оној сфери у коју спада издаја он очигледно није у корист оданости, верности и поузданости. У том погледу је врхунац прогреса човечанства постала она издаја до које је дошло у Совјетском Савезу и Русији доласком Горбачова на врховну власт и која је завршена контрареволуцијом 1991-1993. године оличеном у Јељцину.

Напомињем да реч “издаја” употребљавам у социолошком смислу, као научни појам. Можемо се упитати зашто ту не употребити другу реч пошто реч “издаја” садржи набој морално-правног смисла? Међутим, ја инсистирам управо на тој речи пошто научни појам у дотичном случају представља експликацију (испољавање и прецизирање) интуитивне употребе речи. Она у својој основи садржи морално-правни смисаони набој. Довољно је сетити се понашања врховног партијског и државног руководства земље на челу са Горбачовом и Јељцином, радника партијског апарата и милиона чланова партије који су се заклињали у верност партији, земљи, идеалима комунизма итд., али су погазили те заклетве и срушили совјетско социјално уређење, совјетски систем власти, партију, идеале комунизма итд. по налогу непријатеља и уз њихово аплаудирање. И никаквим вештим досеткама не може се оправдати такво издајничко понашање, и то издајничко како у моралном тако у знатној мери и у правном смислу.

Издаја о којој је реч представља изванредно сложени сплет огромног броја разноврсних поступака огромног броја људи. И то још уплетена у сложени историјски процес живота земље која је део живота човечанства. Она има сложену структуру у многим димензијама. Између осталог, има “вертикалну” хијерархијску структуру: горбачовска клика издаје остали део врховног партијског руководства, оно издаје читав партијски апарат, партијски апарат издаје читав систем власти и партију, сви они издају подређено становништво, Совјетски Савез издаје савезнике из совјетског блока, совјетски блок издаје онај део човечанства који је рачунао на његову подршку. Аналогно томе, и друге димензије имају сложену структуру. Очигледно да се интуитивна употреба речи не може проширити на ту социјалну епидемију. Потребна су специјална средства спознаје да би се мисаоно издвојила та грандиозна социјална појава и извршила њена анализа. У ту сврху је потребно извршити стручно социолошко истраживање. Оно што овде предлажем само је први, оријентациони корак у том правцу.

Разматрана издаја никако није следила из социјалних закона совјетског уређења (реалног комунизма), није била закономерна ни неминовна. Могло је и не бити. Она је представљала резултат јединственог стицаја историјских околности. Али она није била случајна у смислу да је била припремљена читавим током совјетске историје и намером господара западног света да одређени део совјетског народа наведу на издају; та намера је ту наишла на плодно тло.

Ниже ћемо размотрити поједине (ни изблиза све) компоненте и етапе процеса припреме те кобне издаје у совјетском периоду руске историје.

СТАЉИНСКИ ПЕРИОД

Почећемо од оргије потказивања започете 30-тих година. Потказивање само по себи није издаја. Али оно под одређеним условима постаје школа и облик (средство) издаје. Потказивање није специфично совјетска и комунистичка, већ општељудска појава. Оно је цветало и у предреволуционарној Русији, и у наполеоновској Француској, и у хитлеровској Немачкој. На Западу је настало као социјална појава заједно с хришћанством (сетите се Јуде!). У вековној историји хришћанства одиграло је ништа мање значајну улогу него у краткотрајној историји руског комунизма (сетите се инквизиције и коришћења исповести!). У совјетској историји је потказивање одиграло огромну улогу, а 30-те и 40-те године су биле године дивљања потказивања. Оно је постало једно од важних средстава управљања земљом.

Однос према потказивањима је био двојак. С једне стране, сматрано је аморалном појавом. Пошто се тицало блиских људи (рођака, пријатеља, колега, сабораца) оцењивано је као издаја. С друге стране, вештачки је ширено и подстицано одозго у масовним размерама. Потказивачима је сугерисано како су извршили свету дужност према земљи, народу, партији, идеалима комунизма. И желеле то власти или не, систем масовног потказивања је за милионе људи постао школа издаје, и то у државној организацији. Издаја је била изузета из сфере моралних и правних норми.

Желео бих да обратим читаоцу пажњу на то да у разматраној оргији потказивања главнину нису представљали стално запослени информатори органа државне безбедности (њих није било тако много), него добровољни ентузијасти који су састављали небројене пријаве органима власти и средствима јавног информисања, као и отворене пријаве у виду наступа на разним скуповима и у виду публикација (књиге, чланци) – јавне пријаве.

Читава земља се претворила у арену потказивања. Притом је издаја пријатеља, рођака, колега с посла постала уобичајени елемент достава.

Речено потказивање је било масовна појава, али га је вршио сваки човек индивидуално. Та епидемија индивидуалних издаја је текла истовремено с колективним издајама.

Живот совјетских људи је био испуњен разноврсним састанцима. А то је – критика и самокритика, раскринкавање и осуда недостатака и њихових виновника, доношење одлука којима се осуђују чланови колектива итд. Шта се у том погледу дешавало у органима власти и управљања, у стваралачким организацијама, у школским установама итд., сада је тешко и замислити. Колективни погроми колега скидали су појединачну одговорност са сваког члана колектива. Верност задатој речи и пријатељству, част, поузданост и остали квалитети честитог човека постали су изузетне, неповољне, па чак и појаве опасне по човека. У случају колективне издаје, чланови колектива појединачно нису изгледали нити се осећали издајницима. Одговорност је падала на оне који су били на челу колектива. А са њих се скидала тиме што су извршавали налоге одозго.

У светлу онога што се у Русији одиграло после 1985. године треба, по мом мишљењу, преиспитати оцену стаљинских репресија 30-тих година. Наравно, у њима је било претеривања, настрадали су многи невини, свакојаки ниткови су непоштено омастили брк. Али оне су имале основа у самој стварности. Изградња новог социјалног уређења се одвијала у борби различитих снага. Та борба је проузроковала раскол људи на непријатељске таборе. Противници стаљинске политике су самом логиком борбе истискивани у табор непријатеља, кретали путем издаје.

Али стаљинске репресије су, сузбијајући деловање актуелних и потенцијалних издајника, стварале предуслове за будуће издајнике. И уопште, читава делатност совјетске власти на стварању и јачању новог социјалног уређења истовремено је ковала будуће издајнике тог уређења. И то у великом броју. Немојте заборавити да су врховни совјетски издајници (Горбачов, Јаковљев, Јељцин и многи други) прошли основну школу издајништва у комсомолу и партији стаљинског периода.

Почетком рата 1941-1945. године предавале су се борбено способне војне јединице, па чак и читаве армије. У чему је ствар? Антисовјети и антикомунисти су то “објашњавали” мржњом према совјетском социјалном уређењу (према комунизму).

Дабоме, тога је донекле било, али у незнатној мери. Покушао сам да то објасним тиме да војници већином нису имали могућност за индивидуалну борбу са непријатељима. И то је донекле било тачно. Али само донекле. И сам сам био сведок случајева да су се, иако се могло борити са Немцима, читаве јединице добровољно предавале и без наредбе одозго полагале оружје. Тако да је Стаљиново увођење посебних запречних одреда у позадини непоузданих јединица било сасвим исправна заштитна мера. И совјетски војници су почели храбро и самопожртвовано да се боре, будући да су били доведени у ситуацију када је одустајање од борбе значило претњу смрти.

Па у чему је ствар? Мислим да је своју улогу одиграо и квалитет људског материјала. Различити народи имају различиту склоност ка издаји. Та склоност је код нас, Руса, прилично снажна. Руско удвориштво, улагивање, покорност пред силом, камелеонство итд. природно је у одговарајућим условима прелазило у издајништво.

А хероизам? А Матросов, панфиловци, одбрана Бреста? Једно друго не искључује. На једног Матросова долазиле су хиљаде кукавица, себичњака, паразита. Ми смо победили у рату. Али је главни чинилац победе, како ја то видим, било совјетско социјално уређење и стаљинско руководство. Исти тај људски материјал је, захваљујући њима, постао најважнији чинилац победе. Стаљинско руководство је остало верно земљи и идеалима комунизма. Оно је објавило најбеспоштеднији рат свакој појави издајништва. Шта мислите, шта би се десило да се стаљинско руководство поколебало и кренуло путем издаје? Очигледно да бисмо још 1941. године били потучени до ногу.

Тај пример живо сведочи о томе да је за научно објашњење грандиозних социјалних појава као што је разматрано издајништво, потребно узимати у обзир свеукупност чинилаца у њиховом садејству, а не те чиниоце саме по себи и само с једне тачке гледишта. Организатори Хладног рата су склоност совјетских људи ка издајништву запазили на самом његовом почетку (1946. године). Али они су тада дошли и до закључка (тачног!) да је Русе немогуће победити у “врућем” рату. Тако да су на издајништво као на најважнији чинилац Хладног рата почели да рачунају онда када су за то створени одговарајући услови, мислим – почетком 80-тих година.

ХРУШЧОВИЗАМ

Стаљинска епоха се завршила хрушчовском дестаљинизацијом. Споменућу само један њен аспект у вези с нашом темом, на који скоро нико није обратио пажњу: милиони стаљиниста су на челу са самим Хрушчовом (а био је стаљински улизица!) муњевито издали свога вођу Стаљина и претворили се у активне антистаљинисте. Не памтим ниједан случај тих година да је неко јавно изразио оданост Стаљину и стаљинизму. Дестаљинизација је у целини протекла као масовно издајништво, чија иницијатива је потицала с висина власти и у коме је учествовало скоро читаво активно совјетско становништво. Она је била својеврсна проба за оно кобно свеопште издајство које ће кроз тридесет година бити изведено на иницијативу горбачовског и потом јељцинског руководства.

Хрушчовско издајство је дотакло само поједине аспекте совјетског друштва, не задирући у његово социјално уређење. И зато није било кобно. Сем тога, Хрушчова су, када је забраздио, зауставили и уклонили с власти. Но његово је деловање открило рањивост идејно-моралног стања совјетског друштва и разорну моћ совјетског система власти када њоме располажу будале и авантуристи. Епидемија издајства стаљинизма је избила по команди с врха власти и муњевито постала масовна, свеобухватна. Масе становништва су испољиле нарочиту покорност власти када је ова у мањој мери постављала масама захтеве битне за очување њихове социјалне организације, то јест на путу смањења напетости историјске битке за комунизам. И све то су запазили западни организатори Хладног рата и узели у обзир.

БРЕЖЊЕВСКЕ ГОДИНЕ

Епидемија издајништва, коју је Хрушчов изазвао, била је у брежњевско доба привремено заустављена и пригушена. Али вируси те болести нису били сасвим убијени. Почели су да се брзо размножавају и инфицирају совјетски социјални организам мноштвом других канала. Главни од тих канала су либерална интелектуална фронда, дисиденстки покрет, “самиздат”, ”тамиздат”, емигрантски талас.

Не сме се никад заборављати да је наша земља имала моћног непријатеља – западни свет, да је трајао Хладни рат. Тај непријатељ је наше унутрашње издајнике формирао, подржавао, поткупљивао. Они су се оријентисали на тог непријатеља. Да њега није било или да је био слабији и мање активан, такве епидемије издајништва не би било. Била би спречена.

Западне службе ангажоване у Хладном рату свесно су рачунале на издајништво. У њима су радили квалификовани и обавештени људи. Били су им познати случајеви издаје из стаљинског доба. Знали су за капитулацију милиона совјетских војника почетком рата 1941-1945. године. Знали су за дестаљинизацију управо са становишта масовног издајништва. Западне службе су себи поставиле задатак да се у Совјетском Савезу директно створи “пета колона”. Имали су развијену технологију тог рада.

Један од поступака њиховог рада било је, на пример, издвајање посебних личности, нарочито у сфери науке, културе, идеологије. Те личности су супротстављане осталој маси колега. Њих су уздизали у средствима јавног информисања на Западу, а остале понижавали, претварали у објект подсмеха. Њих су објављивали на Западу, организовали им изложбе, позивали код себе, плаћали им велике паре. По сили логике унутрашњих међусобних односа, први су претварани у свесне или несвесне издајнике, док су остали инфицирани завишћу и духом издаје. Мислим да је жудња да се дисидентима и критичарима режима одузме светска слава, као и завист према њима одиграла важну улогу у претварању Горбачова у епохалног издајника. Дисиденти су добијали “паблисити” на Западу и у пропаганди усмереној на Совјетски Савез, организоване кампање у њихову одбрану, материјална средства. Било је чак и случајева политичког и економског притиска на совјетске власти. За емигранте су унапред припремали радна места, давали им приличну милостињу. Распириван је и национализам. Стварани су посебни националистички центри и организације. Речју, током дугих година се стрпљиво радило на томе да се совјетско друштво зарази вирусима антисовјетизма и антикомунизма, да се постигне масовна спремност совјетског становништва за издајство епохалних размера.

ВРХУНАЦ ИЗДАЈНИШТВА

Целокупна еволуција издајништва о којој смо говорили, сконцентрисала се у горбачовско-јељциновском издајништву. Овде је ново било то што је издаја представљала део диверзантске операције Запада којом је завршен Хладни рат. Горбачов је као шеф партије и државе скинуо забрану с издаје и припремљена лавина издаје се обрушила на земљу.

Ко је одговоран за то? Очигледно – врховна власт на челу са Горбачовом.

Који су критеријуми такве оцене? Да би се понашање врховне совјетске власти оценило као издаја или таква оцена одбацила, требало би, као прво, поћи од дужности власти према подређеном становништву. Та дужност се састоји у томе да се сачува и јача постојеће уређење, чува територијална целовитост земље, јача и брани суверенитет земље у свим аспектима њене социјалне организације (власти, права, економије, идеологије, културе), обезбеди лична сигурност грађана, сачувају систем васпитања и образовања, социјална и грађанска права, укратко – све што је постигнуто током совјетских година и постало уобичајени начин живота становништва. Власт је то знала. Становништво је било уверено да ће власт извршити своју дужност и веровало је власти. Да ли је власт извршила своју дужност или није? Ако није – зашто? Као друго, треба разјаснити да ли је совјетска власт деловала самостално или била споља манипулисана, да ли је њено понашање планирао неко изван земље или не, да ли је власт деловала у интересу те спољне снаге или не?

Реалност совјетске историје после 1985. године је таква да оцена понашања совјетске власти као издаје у односу на подређено становништво не изазива никакву сумњу објективног посматрача. Ту имамо класично очигледан пример издајничког понашања. Такву оцену нису изнеле неке снаге од ауторитета зато што таквих снага једноставно није било нити има. Спољне снаге које су манипулисале совјетском влашћу намерно су подстицале издају, лажно је приказујући у пропаганди као добробит, а унутар земље није било снага способних да оцене власт као издајничку и да према њој поступе онако како и треба са издајницима.

Издаја је остала непримећена и некажњена зато што су иницијатори и руководиоци издаје много милиона совјетских људи увукли у ситуацију издајништва, “утопивши” своју личну издају у масовну и самим тим скинувши са себе одговорност за њу.

Становништво је постало или саучесник и оруђе издаје, или остало пасивно (равнодушно) према њој. Већина уопште није схватила шта се догађа. А када су почели да нешто схватају, издаја је већ била извршена. Своју улогу је одиграла и околност да је совјетски народ током седамдесет година носио тешко бреме историјске мисије. Уморио се од њега. Он је контрареволуционарни преврат схватио као ослобођење од тог историјског бремена и подржао је преврат или га барем није спречавао, не размишљајући о томе до каквих ће последица то ослобођење довести. Никоме тада није ни падало на памет да је совјетски народ, збацујући са себе бреме историјске мисије, самим тим капитулирао пред непријатељем без борбе – издавао себе самог.

Само је по себи разумљиво да је у понашању становништва одиграло улогу и социјално уређење наше земље. Систем власти је био организован тако да су масе подређеног становништва биле потпуно лишене социјално-политичке иницијативе. Она је била монопол власти. А у оквиру саме власти била је сконцентрисана на врху, само се у безначајној мери расподељујући по њеним хијерархијским ступњевима. Становништво је било навикнуто да у потпуности верује власти. А то поверење се унутар власти фокусирало на њену врхушку. Људима није ни падало на памет да врх може кренути путем издаје. Тако да, када је процес издаје започео, становништво га је схватило као владину меру, а аспект издаје остао је непримећен.

Свој допринос припреми издаје дала је идеологија. Као што је познато, један од принципа совјетске идеологије био је интернационализам. Он је, с једне стране, за знатан део становништва, углавном образован, имућан и неруски, прерастао у космополитизам. Стаљинови покушаји борбе против космополитизма доживели су неуспех. С друге стране, интернационализам је доприносио томе да су етнички Руси у Совјетском Савезу масовно доспели у бедан положај. Фактички се показало да је национална политика власти антируска, и вршила се у знатној мери на рачун Руса. То је довело до разарања и, у најмању руку, до превеликог смањења националне самосвести Руса – до руске денационализације. А то је са своје стране довело до тога да је руски народ био равнодушан према издаји дисидената, емиганата, врховних руководилаца, културних радника (углавном неруса) и других категорија космополитски настројених грађана.

Да ли је та издаја одиграла пресудну улогу у слому совјетског социјалног система и земље у целини? Ако се реч “пресудан” схвати у смислу да би се, да није било те издаје, очувало социјално уређење Совјетског Савеза и сам Совјетски Савез и земља избегла катастрофу, онда би се највероватније на постављено питање могло потврдно одговорити. Вероватноћу таквог исхода Хладног рата повећавала је околност што је у последњој етапи рата западна стратегија скоро стопостотно грађена управо рачунајући на ту издају. Совјетска (руска) контрареволуција се одиграла у конкретно-историјском облику баш издаје – издаје наметнуте од непријатеља споља, организоване од руководеће и идеолошке елите земље, подржане од социјално активног дела становништва и остале масе пасивног становништва које је без борбе капитулирало.

Горбачовско-јељцинска издаја је највећа издаја у историји човечанства по свим својим параметрима: по саставу људи укључених у њу, по степену свесности и хотимичности, по конкретно-историјском садржају, по социјалном нивоу, по последицама за многе земље и народе, по улози у еволуцији читавог човечанства. Тако да, ако су нама, Русима, украли право на улогу пионира новог комунистичког пута социјалне еволуције човечанства, онда би нас, рекло би се, морали признати за шампионе у сфери издаје. Али бојим се да ће нас и у том погледу збацити на ниво марионета у глобалним операцијама господара западног света (глобалног наддруштва), док ће вође наше епохалне издаје без преседана – Горбачов и Јељцин – бити уписане у историју као интелектуални кретени и морални олош, како и заслужују. Ужас наше руске трагедије се удвостручује тиме што се она није одиграла у херојском, узвишеном и жртвеном, већ у наказном, кукавичком, саможивом, понижавајућем и подлом облику. С историјске арене у Непостојање не силазимо у жестоком боју за живот и достојанство великог народа, као што је ред у античкој трагедији, него љубећи немилосрдном непријатељу ноге којима нас гази и руке којима подстиче наше удвориштво и баца нам бедну милостињу. Наша трагедија је без преседана по својој срамотности.

Март 1999.

Превод – Сава Росић

* Из књиге Александра Зиновјева (1922-2006) „Слом руског комунизма“, Београд 2003. године

Извор: Нови Стандард