Svet posle poraza Islamske države

Regularne vladine snage osvajaju posljednja uporište fantomske Islamske države, terorističke organizacije protiv koje su se, bar deklarativno, borile i SAD i Rusija, i Turska i Izrael, i Iran i zemlje EU. Reklo bi se da problema na Bliskom istoku zadugo neće biti, da sledi izgradnja zemalja koje su pretrpele ratne strahote, i da je dugoročni mir na pomolu. Ali, da li je tako? Ni približno. Problemi postoje, a osnovni je što su SAD, iako još uvek globalna sila, na odlasku. Imperija je doživela zenit i njena zvezda se gasi. Jasno je to i američkom establišmentu koji je potpuno svestan činjenice da je „prespavao“ nagli tehnološki i vojni napredak Rusije i Kine. Prevelike ambicije dovele su do unutrašnje krize i sve većih problema unutar SAD. Savezne države se sve više okreću sebi, otvoreni rasizam je u porastu, čime se znatno slabi unutrašnje jedinstvo koje, kako stvari stoje, može dovesti do disolucije ove velike sile. Kompleksnosti situacije dodatno doprinosi što FBI, CIA, Kongres, Senat i Bela kuća ne deluju harmonično. Nejasna je i granica između demokrata i republikanaca, više se sa sigurnošću ne može odrediti ko je ko.

Iako svesni uzroka problema, u establišmentu ne žele stvari imenovati pravim imenima. Krivac je izvan SAD i to je, naravno, Rusija. Rusija se predstavlja kao najveći američki protivnik, pa i kao glavni planetarni problem. Kako se samo drznula ta Rusija da dospe u poziciju da je čak i SAD moraju moliti za usluge kako bi svojim astronautima dostavile logistiku? Naime, bez korišćenja stanice Mir, koja je, zamislite, takođe ruska, to nije bilo izvodljivo. Čak se i Evropa, tj. vodeće zemlje EU, otimaju i pružaju otpor stisku Vašingtona, ne prihvatajući američki pogled na pravila svetske trgovine i njene kontrole. Opet, dodatni problem za sve predstavlja naduvana vrednost dolara. Ako bi dolar „izduvao“ Americi slede unutrašnji nemiri, a nepoznato je šta će sa ogromnim rezervama dolara da rade rastući ekonomski džinovi poput Rusije, Kine, Indije, Indonezije … Problem stvara prelazak na alternativne valute, što Rusija i Kina forsiraju, i što se sve više prihvata od niza zemalja. Stoga mnogi traže način kako bi se oslobodili dolara koji ubrzo može da propadne. Međutim, da li bi u tom slučaju svet eksplodirao? Kako god, ranjene imperije su opasne i nepredvidive. S druge strane, istorijsko iskustvo ukazuje da se na pepelu starih stvaraju nove imperije.

Buđenje Evrope je neminovno. Stoga su SAD postavile „nagaznu minu“. Sa svešću o problemima koji slede na unutrašnjoj sceni, SAD su EU, kao svom najvećem ekonomskom protivniku, instalirale fašizam, koji je sve više u porastu, naročito u državama koje graniče sa Rusijom i koje tradicionalno baštine fašizam. Sada su im SAD omogućile da „obuku novi šinjel“, na štetu EU i Rusije. EU je ekonomski konkurent, a Rusija je vojni i politički konkurent SAD. Rusija, uz to, poseduje ogromne prirodne resurse o kojima sanjaju Rotšildi i Rokfeleri. Projekat „Tri mora“ korene vuče još iz doba Vermahta i ne predstavlja nikakvo čudo što su ga na „svetlost dana“ izvukli današnji fašisti. Poznato je da je ideju „Tri mora“ podržalo i hrvatsko ustašstvo, ali i hrvatski zvaničnici.

Drugi, ali ogroman problem na Bliskom istoku je mogućnost izbijanja nuklearnog rata na relaciji Tel Aviv – Teheran. Izrael nastoji da Moskva, tj. predsednik Putin, pomogne u rešavanju permanentne bliskoistočne krize i bezbednosnih problema koje Izrael ima sa svojim susedima i Teheranom. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu u susretima sa Putinom, koje je sam inicirao, nije uspeo da predstavi sve „muke Izraela“. On je verovatno čekao snažniji angažman SAD u Siriji i stvaranje države Kurda. Kurdi drže zavidne rezerve nafte, a tako i mogućnost presecanja koridora Iran – Liban. Izrael je zabrinut za svoju stratešku bezbednost zbog činjenice da Iran preko Hezbolaha povezuje teritorije na kojima ima uticaj sve do granice sa Izraelom. Izrael želi i bezbednost granice na Golanu. Liban se, naime, pretvara u platformu za napad na Izrael. Sve više postaje prostor sa kojeg mogu da se lansiraju tenzije, teroristički napadi, i rakete. S druge strane, Netanjahu nije zadovoljan politikom koju vodi američki predsednik Tramp, a u kojoj dominiraju nejasna strategija i nepredvidivi postupci. Matis vuče na jednu stranu, stiče se utisak prema situaciji na terenu, potpuno nezavisno od Trampa i Tilersona, koji, očito, ne sarađuju.

Izrael, suočen sa činjenicom da ima nesigurnog i neozbiljnog saveznika, što to u ova vremena SAD jesu, iz očaja sam želi izvesti vazdušne napade na Iran. Razlog je u sumnja da se Teheran domogao 200 kg obogaćenog urana, što je količina sasvim dovoljna da tehnološki sposoban Iran, u tajnosti sklopi nekoliko atomskih glava koje mogu nositi poboljšane verzije iranskih raketa. Sve su prilike da je i promena političkog kursa Saudijske Arabije u smislu pokušaja otopljavanja odnosa sa Teheranom, prouzrokovana saznanjem da Iran poseduje moćno oružje.

Kraj rata na Bliskom istoku je, svakako, blizu, ali se ne nazire kraj problema. Kao nerešeni ostaju oni koji se odnose na stvaranje kurdske države i operacija Irana u cilju geopolitičkog izlaza na još jedno more – Mediteran, bar u političkom smislu, što može postići ovladavši pozicijama u šiitskom Libanu. Stoga Izrael nastoji Putinu izneti svoje probleme, strahove i viđenja, prvenstveno po pitanju ekspanzije iranskog uticaja na Bliskom istoku. Opet, Izrael bombarduje ciljeve uz Golansku visoravan ne bi li uništio logistiku Hezbolaha, ali tako stvara probleme Moskvi, savezniku Sirije.

Moskva bi trebalo da se skupa sa Turskom aktivnije uključi u rešavanje pitanja Kurda, jer bez tog rešenja mir i napredak na Bliskom istoku biće jako daleko. Činjenica je da su Kurdi velika populacija i da je prirodna njihova težnja da napokon reše pitanje vlastite državnosti. U tom pogledu Turska je nezaobilazan faktor. To je bio razlog zbog kojeg je Erdogan pozvan u Moskvu na konsultacije jer su „isplivale“ varijable zbog kojih se morao prekinuti mirovni sastanak u vezi Sirije. Naime, svi geopolitički igrači involvirani u bliskoistočni sukob žele obezbediti svoje geopolitičke tj. geoekonomske interese. Izrael želi sačuvati Golan kao tampon zonu i sprečiti bilo kakvu mogućnost da Iran kopnenim putem Hezbolahu doprema logistiku. Irak želi deo kurdske teritorije u Siriji, a to žele i SAD. Radi se, naravno, o teritoriji bogatoj naftom. Turska želi zadržati tampon zonu u Siriji i fizički odvojiti Kurde iz Sirije od Kurda u Turskoj. Iran nastoji da ostvari potpun uticaj na šiite, bilo da se radi o Kurdima ili Libancima.

Kakva je perspektiva izgradnje mira na Bliskom istoku? Iako se rat bliži kraju, nepovoljni scenariji nisu isključeni. Svoj doprinos u vidu gorkog začina SAD su uvek spremne da daju, ako ni zbog čega ono da dokažu da je angažman Rusa bio neiskren i nepotpun. A terorizam? Da li se SAD bore protiv terorizma? Nedavno su bile snažno angažovane u tom pogledu. U Siriji je bio Trampov tvit. Čak dva dana.

Izvor: Fond Strateške Kulture