Тајип код Путина, Кери код Таипа а куда ће Бакир

„Иронично речено, толико су вриштали ти бошњачки полуобразовани вршитељи политичких дужности као да им се чинило да се покушај војног удара у Турској догођа у властитој кући, чак у спаваћој соби (…) Зашто су вриштали? Само зато да се још једном снисходљиво додворе Ердогану ‘лидеру свих муслимана’, како га је титулирао Бакир Изетбеговић. Ускликнуо је уз то Алијин син да му је Ердоган и ‘брат’, и ‘наш вођа’. Али нису само властодршци вриштали. Чинила је то и академска заједница. Академик Есад Дураковић, на пример, тврдећи да иза неуспелог војног удара ‘стоје ционисти’, затим извесна Амила Шиљак-Јесенковић, која се представља као туркологиња, говорила је о Гулену као да је Ердоганов портпарол“ (портал Новости, 31.07.16)

Тим речима је проф. Енвер Казаз са Филолошког факултета у Сарајеву описао локално реаговање на војни пуч у Анкари, под насловом „Туркофилија премрежила бошњачки ментални простор“. Нису нетачне опсервације овог угледног интелектуалца, али бошњачка туркофилија се не може свести на Ердогана и његове блиске односе са Изетбеговићима. Он је само разгорeо жар емоција које тињају у бошњачким душама још од повлачења Османлија из Босне. Чезнутљиви уздах „пусто Турско!“, као вапај за „златним добом“ понављале су генерације босанских муслимана. Давутоглуова „стратешка дубина“ је „зеленом трансферзалом“ спојила „босански вилајет“ са „великом портом“ у сновима умишљених потомака босанских бегова.

Гарсоњера у „Станболу“

Знајући да је сентимент муслимаснке туркофилије лако пробудити, југославенска држава је босанске хоџе ‘шиљала’ мимо Истанбула на блискоисточне исламске универзитете. После се ипоставило да је то био мач са две оштрице. Таква политика је Титу олакшала окупљање махом арапских држава у покрет несврстаних. Али истом рутом са Ал Ахзара у Босну су стизали Млади муслимани – босанска верзија Муслиманске браће, а ови опет са Алијом на челу пресудно утицали на судбину Бошњака и Босне на прелазу два миленијума. Њихова адреса били су Ријад и Техеран, а не тада још увек кемалистичка Анкара. Да ли је до заокрета дошло на америчку иницијативу да турски умерени ислам, који је у 16. веку зачео босанске муслимане, треба да потисне шиитизам (Иран) и вахабизам (Саудија). Или је таква понуда стигла из Анкаре у оквиру пројекта неоосманизма. Најзад, можда је било сусретно планирање: Бијелој кући се напросто допала Давутоглуова „стратешка дубина“ па су савезници ушли у заједнички подухват. У сваком случају, ствар се на бошњачко-босанском терену добро примила.

Женски део породице Изетбеговић рат јесте провео у Турској, али мушки је тек посе рата развио бизнис и инвестирао у некретнине у Станболу. Харис Силајџић се после повлачења из политике тамо породично и пословно преселио. Пример су следили и многи у партијско (СДА) – верској (ИВЗ) халки око њих. Била је то ствар и политике и економије, али и културологије и друштвенг статуса. Потомцима малобројних заиста беговских породица запао је у наслеђе по неки стамбени квадрат у Истанбулу. У доба комунизма то се на башчаршијским селима шапатом преувеличавало до читавих квартова поред Капали чаршије и везирских палата на Босфору. Касније је за имућне скоројевиће гарсоњера у престоници бивше царевине постала ствар престижа, али и најближег сигурног места изван већином хришћанског Балкана. И док је љубав Ердогана и балканских муслимана цветала у сав мах, „Султан“ није добро прошао на Блиском истоку. Почео је на своју руку и отео се контроли, па је постао мета глобалних медија под централном трансатланстком командом. Да ли је Тајип заиста постао тако „лош момак“?

Реконструкција државног удара

Позадина војног удара против Ердогана, једнако као и његовог ефикасног контраудара, углавном је реконструисана. Мање-више је јасно да је на противничкој страни био Фејтулах Гулен, као и ко је стајао иза њега. Као што је јасно и ко је једини могао да уђе у заштићени пучистички систем веза и турском председнику у задњи час дојави шта му се спрема. Сада Фејтулаха у Пенсилванији чувају „апачи“ армије УСА, а Тајип се чим је преузео иницијативу нашао у Москви. Тиме је, накнадно, све објашњено.

У укупном билансу нешто свакако припада и брзини и вештини реаговања самог Ердогана. У критичном моменту он се није могао обратити ни армији у којој су били и пучисти, ни медијима јер је међу новинарима имао мноштво противника, ни студентима и професорима који су у парку Гези још раније рекли шта мисле о њему. Тајипови медији били су мујезини на минаретима станболских џамија, његова оружана сила – део војних и полицијских официра које је сам поставио, а подршка – масе верника које су га изабрале.

Наравно, покушај рушења демократски изабране власти не оправдава насиље, али унутар Турске и око ње прорадила је толико пута већ виђена спирала насиља и контранасиља. Најпре су западни притисци преко Гулена и унутрашње опозиције натерали Тајипа Ердогана на легитиман контрапритисак: репресију према унутра и неповерење према спољном свету. На то обично следи „међународна“ медијска стигматизација режима као дикататуре, па сатанизација самог лидера као сатрапа, па политичка изолација земље, па економске санкције, уз бушење изнутра преко финансирања НВО, уз корупцију кадрова на осетљивим тачакама система итд. све до припреме удара преко страних обавештајних служби и ненасилних револуција. Легитимни режим под спољним и унутрашњим притиском легално прибегава самоодбрани и тиме противницима даје аргументе који на почетку нису постојали. Нешто као самоиспуњавајућа прогноза.

Тајипово право на самоодбрану

Сви су „мудро“ прогнозирали да ће Ердоган после победе над пучистима притегнути на свим слабим тачкама режима. А шта би друго било ко на његовом месту? Буш млађи је после 11. Септембра најавио крсташки рат, напао Авганистан, Ирак, Либију као уточиште терориста, формирао Гвантанамо, основао тајна истражна мучилишта по свету, ставио америчке грађане под надзор, суспендовао пресумпцију невиности у правосудном поступку итд. Није се ваљда од Ердогана очекивало да се пучистима извини што их је спречио.

Све док убедљиво побјеђује на „демократским, фер и поштеним изборима“ Ердоган има право да се брани свим уставом и законом дозвољеним средствима, укључив и процедуру промене устава, увођење председничког система, смртне казне итд. И он ће, свакако, то урадити. Али није то оно што би у Турској морало да засмета прагматичном Западу, као што не смета ни у Саудијској Арабији. Ердоган ће, такође, земљу још више окренути исламизму, као најефикаснијем катализатору свих унутрашњих социјалних, економских и политичких подела, те најбољој идеолошкој легитимацији ширења утицаја на Блиски исток и западни Балкан. Да ни то за Запад није проблем, поново потврђује двор у Ријаду, који нескривено финансира вехабије – једну од најагресивнијих фракција у савременом исламу. Уосталом, нису ли западне метрополе, посрамљене што пуч није успео, упутиле подршку демократски изабраном председнику.

Приближавање Русији – највећи гријех

Једино што му нипошто неће опростити, то је приближавање Русији. Пошто је два пута миниран са Запада, шта би него да се окрене Истоку. А после посете високе турске делегације Москви могао би се очекивати наставак приче о мегапословима, попут нуклеарне електране и гасовода „Турски ток“, чија вредност се мери десетинама милијарди долара. Руској страни би донели огроман профит, а турској – енергетску основу развоја и независност од Запада. Ердоган је још пре пуча јавно упитао Путина шта треба да учини да би ресетовали односе након сукоба око ИСИЛ-а и обарања руског авиона, а из Москве је прихваћена рука помирења. И одмах је, уз нос САД, уследио наговештај турске подршке Асаду.

Није ли можда баш то активирало аларм у Вашингтону, па је, у брзини, пуч био недовољно припремљен? Сумњу подгрејава коинциденција да се међу пучистима нашао онај исти пилот који је ракетирао руски авион, а то је опет актуелизовало питање ко му је издао команду. Зашто је Давутоглу, екс-премијер и гостујући професор у САД, који је недуго пре удара загонетно напустио Ердогана, потрчао да се испрси да је то био он? Турска армија није више подељена на кемалисте и исламисте него на оне који су лојални НАТО-у и оне који су привржени „султану“ Тајипу. Јесте слично, али није исто. Индикативно је да су ови други оне прве, непосдредно након контраудара, држали опкољене у Инџирлику, ваздухопловној бази НАТО-а.

Коме да вјерује?

Ердоган више не може веровати ни Обами ни његовом наследнику, ма ко то био, нити сукоб са Вашингтоном гурати под тепих. После понижавајућег полувековног „напредовања“ ка ЕУ, Ердоган се тек не може поуздати у Брисел. Елем, Путинова Русија изгледа као „избор без алтернативе“. Али не значи ли то не само турско одустајање од ЕУ и напуштање НАТО-а, што Бела кућа ни по коју цијену неће прихватити када се ради о великој земљи још већег стратешког значаја. Појачани политички и економски притисци, даља подршка гуленовцима, нови државни удари и, посебно, наоружавање Курда, све до војне интервенције САД, биће полуге рушења Ердогана, из чијег имена је већ изведен пејоратив – „ердоганизам“ Истовремено, ни могућа савезница Русија не може остати неутрална, тако да би Турска могла постати ратно поприште на највишем нивоу, попут Сирије и Украјине. Свестан тога, Ердоган ономад митингом од милион поклоника демонстрирао властиту снагу и самосталност. Али је ипак са извњењем, што је код наследника империје редак изузетак, отишао код Путина и пожуриће натраг да дочека Керија.

Одјеци у бошњачкој Босни

Наравно, потрес новог глобалног одмеравања снага снажно ће се осетити и на Балкану. Туркофилне муслиманске земље Албанија и Косово, делови Македоније, Црне Горе и поготово БиХ наћи ће се болно разапете између Турске и САД. Нема сумње да ће њихово срце бити у Малој Азији, али политички рацио, реализам и прагматизам превагнуће на противничку страну. Чињеница је да су то географски европске земље и народи, са апликацијама за ЕУ, неке и са чланством у НАТО-у, те хронично у напетим односима са ортодоксним окружењем.

Истина, постоји и оптимистичка прогноза. Руско-турски евроазијски савез могао би допринети пацификацији православно-муслиманских односа на Балкану. Накнадна памет сведочи да су минули ратови и хроничне кризе у односима Срба, Македонаца, Црногораца односно Бошњака, Шиптара и Албанаца били дириговани из евро-америчких центара глобалне моћи и да би у новим сукобима опет гинули људи одавде а не оданде. Међутим, САД се журе да предност у класичном наоружању искористе за отварање нових жаришта и за заустављање пада америчке моћи, док Русији не одговара ширење фронта и на Балкан. А, на Балкану је увек у предности онај ко хоће да изазове сукоб у односу на онога ко се залаже за споразумни мир.

Одговор у бабиној књизи

Постоји и катаклизматична прогноза да ће баш Ердоган окупити муслимане од Марока до Индонезије. Из очајничког гнева због вековног католичког колонијализма и актуелног протестантског неоколонијализма, коме су немоћни да се политички супротставе, могли би започети светски рат полумесеца против крста. Самоубилачком тероризму, коме нема лека, прикључио би се и познати (Пакистан, Турска) и скривени нуклеарни потенцијал (Иран). На примеру ИСИЛ-а показало се да вехабије са КиМ и из БиХ могу да мобилишу рекордан броју шехида.

Ипак, највероватније је да ће Бакир за почетак смањити афекат према Тајипу и да ће покушати да „пехливани“ између Станбола и Вашингтона, баш као што је бабо му Алија на Блиском истоку причао о исламској Босни, а на далеком Западу – о грађанској БиХ. Уосталом, у Тирани је подигнут споменик Билу Клинтону, у Приштини је покојни син Џозефа Бајдена добио улицу, а у Сарајеву једна од највећих послератних грађевина – амбасада САД. Стани – пани Бакиру остаје такијах илити кетман и поука из Исламске декларације, да „муслимани када постани надмоћни треба да наметну шеријат, а све док нису, треба да се прилагођавају“. Ердоганизам је пролазна еуфорија у Бошњака док је туркофилија феномен дугог трајања зато што је ислам као конституенс националног идентитета у Босну стигао преко Османлија..

„Шербет наратив“ и политички прагматизам

Дакле, проф. Енвер Казаз напросто поједностављује. Лако би било да је проблем само у односима Тајип – Бакир. Ердоган се појавио тек „као бибер по пилаву“.Туркофилним босанским муслиманима он се обратио оријенталним „шербет наративом“ пуним слаткоречивог удварања, прекомерног слађења, заводљивог претеривања, којим и данас говоре жене по сарајевским махалама. Оне се и непознатим продавачицама на Маркалама, обраћају са „срце моје слатко“, „душо моја драга“, „моја ти“ и сл., а да при том обострано то не мисле искрено.

Када Тајип каже да је „Босна – турска, а Турска – босанска“, да „немају сна када је бошњачки народ у бризи“, или када говоре о „Алијином аманету“, онда то не треба узети буквално, баш као ни Бакирово узвраћање љубави: „Ердоган је мој брат“, „он је вођа свих муслимана“. Ердоган је био још дуже још ближи Гулену и Асаду па их је отписао, и то ће Бакиру олакшати. Ни западном свету није страна превртљивост. ОВК су, по потреби, преко ноћи претворили из терористичке у савезничку организацију. „Фактор мира у региону“ очас су преименовали у „балканског касапина“. Била Турска –матица, диктатура или демократија, у ЕУ, НАТО-у или са Русијом, више или мање исламска, са Ердоганом или без њега, „бошњачки ментални хоризонт ће бити премрежен туркофилијом“. Али, и христијанофобијом.

Извор: Фонд Стратешке Културе