Branko ŽujovićДок влада у Београду не предузме системска решења и не разјасни да ли је Србија брод који тоне или земља наде, популистичке изјаве њених чланова могу да се тумаче само у контексту већ виђеног и на жалост доживљеног

Не желим да будем злурад, па да олако приметим како представници владе у недељу увече у Бриселу начине два нова корака од по седам миља на европском плану заокружења албанске државности на Косову и Метохији, постигну договор о електричној енергији и телекомуникацијама, а у понедељак осване вест о хапшењима бивших директора „Колубаре“. Ипак, не могу да се отмем утиску да је медијска интерпретација борбе против корупције, која ни након годину дана није донела конкретне резултате, једини беспрекоран систем у Србији.

Под њеним све бучнијим звоном одвија се доста тога. Технички се заокружује државност „Косова“, наставља се погубна дужничка философија, раст извоза представља се без приказа домаће компоненте, партитократски тумор државног ткива увећан је плејадом нових, најгладнијих странчара и јатима њихових колега прелетача, животни стандард Србије срозан је за око пет одсто у односу на последње дане кабинета озлоглашеног Мирка Цветковића. Држава, уместо да јој се коначно почне приносити као славској трпези, остаје примитиван валов за прасиће са „плазмом“ изнад појила.

Српска постојаност постала је поткусурна. Од медијске галаме политичара не примећују се чак ни њихове логичке опречности. Док је за новог министра финансија Србија брод који тоне, од ког некако треба начинити јахту, за првог потпредседника владе она је већ годину дана захуктала земља добре наде, потенцијалног благостања које ће, чим пре, донети инвеститори охрабрени бриселским повлађивањима Београда.

Док нека влада у Београду не предузме системска решења и не разјасни, за почетак, да ли је Србија брод који тоне или земља наде, популистичке изјаве њених чланова могу да се тумаче само у контексту опскурног, већ виђеног и на жалост доживљеног. Управо, као тапацирунг старог, данас легендарног теткиног кауча.

Djelic-Labus

На шта друго може да се помисли, када се чује да је млади експерт Лазар Крстић оставио кућу „Мекинси“, због вишеструко ниже плате српског министра, само зато што је приметио одлучност Александра Вучића? Јер, побогу, новац није све, осим до душе тамо где се Србија запутила и куда треба да је води (и) млади министар. Али, ни Александар Вучић не би требало да је држава.

Још је већа срамота техника министарског одабира. Ту нисмо макли из октобра 2000. године. Ето, Крстића је једног дана, у 23 часа, позвао за јавност анонимни саветник Александра Вучића. Дуго су разговарали. Крстић је био у Бечу и дуго је размишљао, а онда је преломио. Земља је у превеликим проблемима да јој он не би прискочио у помоћ. Све то ме неодољиво подсећа, дакако, на случај Божидара Ђелића.

Памтим његов интервју из јуна 2001. године. Како сте се изненада нашли опет у Београду, питао га је новинар. „Био сам у Паризу и посматрао на телевизији савезне изборе и оно што је уследило 5. октобра. Онда ме је Мирољуб Лабус позвао и рекао: Божидаре, аман, долази овамо, потребан си нам“.

Ђелић појашњава да је влади требала помоћ да се Србија врати у ММФ и Светску банку, да се припреми пакет реформи, јер је држава у дуговима и пред банкротом. Управо, прави брод који тоне, а треба га спасити и уредити. Његови партнери из исте фирме, „Мекинси“ је незаобилазан пратилац српских влада, били су пуни разумевања за потребе Србије. Ђелић сведочи да је и он био растрзан личним питањима, али је знао да мора да користи својој домовини.

Онда је уследила прича која се бајати деценијама: 235 пореза под Милошевићем, озбиљан број који хитно мора да се смањи, поједностављење процедура… Прекомерна, често неконтролисана и нелегална јавна потрошња, празна државна каса, хаос јавних финансија, дугови који расту…

Тај интервју, осим Ђелићевог признања да још увек спава код тетке на каучу, да препишете, промените лична имена и исправите датум, мирне душе могао би да буде штампан у сутрашњем Блицу. Зато не верујем у причу о испосништву које проповеда мрсни рај, а до врха силази путањом обрнуте пирамиде власти.


Извор: Глас Русије

Оставите коментар

Оставите коментар на Тапацирунг теткиног кауча

* Обавезна поља