Teletabizacija kulture i obrazovanja

Nedugo pošto je formirana prva vlada u koju je ušao SNS, a na čijem čelu je bio Ivica Dačić, počelo se i sa povlačenjem raznih poteza koji su ukazivali da će to zapravo biti politika kontinuiteta onoga što je radio i Boris Tadić. Ali, jedan deo javnih delatnija i raznih analitičara je iskočio u zaštitu takvog kursa. Tobože, pritisak zapadnih centara moći je bio toliki, da se negde moralo popustiti. Zato ćemo načiniti ustupke tamo gde se mora (!), pa će biti potpisan Briselski sporazum, a zauzvrat ćemo ojačati sopstvenu poziciju na nekim drugim poljima. U tom kontekstu, često su kao primeri navođeni Miloš Obrenović, a retko i Milan Nedić. „Ljubićemo papuču sultanu“, „prihvatićemo realnost“, ali ćemo jačati spostvenu moć tamo gde je moguće. A, kada je već o Milanu Nediću reč, on se navodi kao jedan od onih koji je pokušavao da sprovodi politiku jačanja nacionalnih resursa u uslovima okupacije. O tome svedoči u svojim memoarima i Herman Nojbaher, koji je odlazio sa mnogobrojnim predlozima kako poboljšati ekonomski položaj Srbije, a u cilju smirivanja ustanka na srpskom etnoprostoru, kod Hitlera, samo što tadašnji nemački lider nije imao ni sluha ni računicu za tako nešto. Jedino gde je Nedić mogao nešto da uradi i bez odobrenja okupatora, bilo je polje kulturne politike i visokog obrazovanja (ako ništa drugo, onda navesti barem spašavanje profesora Beogradskog univerziteta).

Kako jedan narod da se sačuva bez kulturne matrice i jakog obrazovnog sistema? Kako održavati kulturnu matricu bez istraživanja i afirmisanja sopstvenog kulturnog nasleđa? Zato se i na polju osmišljavanja i sprovođenja kulturne i obrazovne politike uvek može učiniti više nego u drugim segmentima. Taj resor delimično ostaje ispod radara okupacionih snaga. Zbog toga je i očekivano da se eventualno „jačanje nacionalnih resursa“ najpre oseti na poljima kulture i obrazovanja. Tada bi cela konstrukcija kako ćemo sa jedne strane „ljubiti papuču“ novih gospodara, a sa druge strane ulagati u dugoročno jačanje, mogla da se brani. Čak šta više, možda bi se u budućnosti potvrdilo i kako je bila jedina moguća.

Međutim, na tim poljima ne da nije urađeno ništa, nego se sve radi suprotno dugoročnim interesima zemlje i naroda (ma kako da definišemo ova dva pojma). Nisu tu u pitanju samo finansijske nedaće. Mada, i ovo ide na konto neuspeha sadašnje Vlade. Kriza je u celoj Evropi, kresanje budžeta je neminovnost, ali prema prosvetarima u štrajku se mora imati obzira. Isto tako, nedopustivo je da se otkazuju baletske predstave u beogradskom Narodnom pozorištu. Ako to prođe bez ikakvog podizanja glasa, ubrzo će početi i skidanje pozorišnih predstava. Pa tako dok se sve ne zatre. Mere štednje su neophodnost, ali se može štedeti na drugim mestima. Izdvajanja za kulturu su, gledajući ostale stavke u budžetu-smešna. Za balet, operu i pozorište-još smešnija.

Ovde se pre svega radi o prihvatanju jedne ideološko-političke matrice, koja ima za cilj da suštinski uništi nacionalnu kulturu i nacionalni obrazovni sistem. Ono što neoliberalizmu treba, a to je u Srbiji, barem kada je o kadrovskim potencijalima reč-malo, to će se kroz precizno postavljene filtere izdvajati i dalje usmeravati. Ono što ostaje treba pretvoriti u „teletabise“. Zato se sistemski uništavaju kultura i obrazovanje, dve karijatide našeg opstanka. Umesto da se na nacionalnim frekvencijama (besplatno i sa puno entuzijazma) promoviše Narodno pozorište, prostor zauzimaju „Parovi“. Umesto da se obezbede uslovi univerzitetima, laboratorijama, institutima, istraživačima i predavačima da prate savremene trendove i kvalitativno podižu nivo sopstvenih aktivnosti, energija i novac se rasipaju na otvaranje „ustanova za menadžment“. Ako se nastavi teletabizacija Srbije za dvadeset godina ćemo imati četrdesetogodišnjake, koji će trebati da upravljaju zemljom, njenim aparatom, proizvodnim i uslužnim sistemima, a da oni suštinski ništa neće znati. Imaće formalno zvanje, ali ne i valjano obrazovanje. A odrastaće u okruženju u kojem više neće biti nikakvih značajnijih kulturnih sadržaja, u kojem su „Parovi“ najgledanija emisija. Zapravo, u određenoj meri, već i trpimo posledice toga.

Šefica kabineta ministra Tasovca se nadahnutim pismom preko svog FB profila obratila zainteresovanima koji su je propitivili o trošenju budžetskih sredstava i njenom letovanju. Odgovor je glasio: „Vi ste zakržljali i nesnalažljivi i vašu ljubomoru i komplekse lečite preko ovih patriJotskih sajtova. HAHA jadnici. Ako to hoćete da čujete evo vam. Boli nas uvo za vašu gladnu decu i za vašu pravdu! Jel se patriotizam jede, da li možda plaća račune. NE? E pa onda što se javljate. Ako nam možete nešto, vi to uradite. Ajd da vas vidimo. Briga mačke, šta miševi o njima pričaju. Ovo je novo doba, liberalno doba gde opstaju samo najsnalažljiviji. Mi smo to i SNS stranka nam je omogućila da pokažemo šta umemo. Živeo Vučić! Dole sa velikosrpskim nacionalizmom i fašizmom!“ (pravopisne greške iz originalnog teksta ispravio autor, kako bi bilo čitljivije). U određenoj meri, mi već trpimo osvetu nadobudnih, loših đaka, ljudi koji nikada nisu ušli u pozorište, koji godišnje možda pročitaju jednu knjigu Vesne Dedić. Možda ni toliko. Ali znaju da kažu „Živeo Vučić!“. Zato dobijaju funkcije i plaćeni su novcem iz budžeta. I dovoljno su promućurni pa su shvatili kako je ponavljati „dole sa velikosrpskim nacionalizmom i fašizmom!“, preporuka za milost okupatora. U tolikoj meri, da ministar Tasovac nije smeo ni da pisne posle ovih splačina njegove najbliže saradnice. A kamoli da je smeni.

Da se radi o čistom ideološko-političkom problemu, govori i „slučaj Žarka Trebješanina“. Predstavnici LGBT populacije, ili kako se već sada predstavljaju, zahtevaju od cenjenog profesora Beogradskog univerziteta da iz srednjoškolskih udžbenika bilogije, psihologije i medicine izbaci formulacije tipa da je „…objekat seksualnog nagona po pravilu jedinka suprotnog pola“, i da u određenom dobu mladi pokazuju snažno osećanje za „suprotni pol“. Profesor Trbješanin odbija da napravi izmene i ponavlja da su njegove tvrdnje zasnovane na dugom istraživačkom radu iza koga stoje relevantne recenzije. Međutim, na sve ovo državni sekretar u Ministarstvu prosvete Zorana Lužanin odgovara da „novi zakon podrazumeva da svi udžbenici moraju da ispune Standarde kvaliteta, što sada nije slučaj za udžbenike koji su izdati pre 15-20 godina“. U poslednjih 15-20 godina, nauka po ovom pitanju nije rekla ništa novo, kao ni u nizu drugih disciplina. Ali, jeste politika. U neoliberalnom ideološkom okviru je homoseksualizam proglašenim prihvatljivim. I sada se, kao u vreme komunizma, naučna saznanja moraju prilagođavati ideološkoj postavci. I onda, džaba profesoru Trebješaninu silan naučno-istraživački rad, striktno poštovanje teorijsko-metodoloških standarda i procedura, izvođenje zaključaka i recenzije, kada mi imamo Standarde kvaliteta. Posle njega, neka se spremi i „Veneova zbirka“ iz matematike. I ona je davno objavljena prvi put, kada nisu postojali Standardi kvaliteta. Jer, razni Satandardi kvaliteta se i pišu kako bi se pospešilo stvaranje teletabisa. Neoliberalna paradigma promoviše prosečnost, to je osnova razvoja potrošačkog društva.

Stvari, naravno, nisu beznadežne. Za početak, umesto fokusiranja na vlast, oštricu kritike i buduće borbe neophodno je smeriti na sistem. Jer, vlasti se menjaju, a sistem ostaje isti. Ode jedan ministar dođe drugi, ode jedna šefica kabineta, dođe druga. Ponovo trošiti energiju na menjanje valsti, a da se istovremeno ne otvori pitanje i promene sistema je jalov posao. Odlazak ministara Tasovca i Verbića, posle svih brljotina koje su u njihovim resorima napravljene je neophodan, ali ne i dovoljan uslov. Oslobodilačka politika je moguća. U resorima kulture i obrazovanja čak i najverovatnija. U ekonomiji i spoljnoj politici će prostor za široko manevrisanje biti skučen, ali zato mogućnost nadležnih da podrže zaključak profesora Beogradskog univerziteta, zasnovan na dugotrajnom istraživanju, ne može biti upitna. Kakvi Standardi kvaliteta, kakvi bakrači. I prema tome treba meriti postavljanje i ove i svake naredne vlasti. Sadašnja vlada je na tom ispitu pala. Ona ne vodi politiku „jačanja nacionalnih resursa“ u bilo kom segmentu. Nju je nemoguće opravdavati zbog toga što „prihvata realnost“ i time ugrožava neke od naših vitalnih interesa.

Ne znamo šta nam sutrašnji dan donosi, pa se može desiti i da uđemo u situacije kada je pred MMF-om, Svetskom bankom, NATO-om ili EU, pametnije da se „pravimo mrtvi“. U okolnostima u kojima smo, možda bude bolje ćutati i previše ne talasati, dok nije ugrožen neki vitalni interes. Ali, na polju kulture i obrazovanja se može puno uraditi. Više nego što bilo ko može pretpostaviti. Tu je državni aparat sposoban i u političkom, i u finansijskom, i u logističkom smislu, da se suprotstavi teletabizaciji naroda. Da se umesto neoliberalnog bunila, utemelji zdrav sistem koji će svoje plodove dati već za deceniju. Samo ostaje pitanje da li postoji i politička volja za tako nešto.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Teletabizacija kulture i obrazovanja