Terminološka podvala „Zapadni Balkan“

Predsednik Evropske komisije (EK) Žan Klod Junker je na sastanku lidera Evropske unije (EU) 9. marta 2017. godine poručio da mora biti jasno da Zapadni Balkan ima nepodeljenu evropsku perspektivu: “Mi ne odstupamo od Zapadnog Balkana već mu se približavamo“, iako je u julu 2014. godine poručio da neće biti novog proširenja EU tokom ovog mandata EK. Istine radi, neophodno je upozoriti da iako ovakva Junkerova poruka, kao i niz uobičajenih sličnih poruka čelnika iz Brisela predstavljaju lukavu terminološku i suštinsku podvalu, bivaju nekritički prihvaćene u našoj javnosti. To najčešće potvrđuje retorika pojedinih političara i analitičara koji često upotrebljavaju termine “Zapadni Balkan“, “Zapadnom Balkanu je mesto u Evropi“, “Srbija je na dobrom, evropskom putu“, “Srbija ima evropsku perspektivu“ i sl.

Suština terminološke podvale je u pokušaju EU da tendenciozno svojata celu Evropu, a vrhunac podvale predstavlja promovisan termin “Zapadni Balkan“. Naime, iako Evropu čine države koje su članice EU (27) i one koje nisu članice a jesu evropske (Belorusija, Ukrajina, Moldavija, Srbija, Crna Gora, Makedonija i Bosna i Hercegovina) i evroazijske (Ruska Federacija, Turska, Kazahstan, Azerbejdžan, Gruzija, Jermenija), od ukupno sedam glavnih organa EU koji donose odluke, naziv četiri organa (Evropska komisija, Evropski savet, Evropski parlament i Evropska centralna banka) prisvaja čitavu Evropu, a tri organa personalizuju EU (Savet EU, Sud pravde EU i Finansijski sud).

Najupečatljiviji pokazatelj navedene terminološke manipulacije pokazuje poređenje Saveta Evrope i Evropskog saveta. Naime, za razliku od “Evropskog saveta“, Savet Evrope predstavlja regionalnu organizaciju svih evropskih zemalja, koja je osnovana usvajanjem osnivačkog akta – Statuta, 5. maja 1949. godine, u Londonu. Kao organizacija evropskog i nadnacionalnog karaktera, Savet Evrope nema nikakve veze sa Evropskom unijom, niti sa Evropskim savetom, niti sa Savetom ministara EU. Savet Evrope, za razliku od Evropske unije koja ima 27 članica, u svom članstvu ima 47 država. Članice Saveta Evrope jesu sve države članice EU, ali i mnoge koje to nisu, niti to žele da postanu. Neke od njih smo naveli: Rusija, Azerbejdžan, Jermenija (formalno pripada Aziji, ali se iz kulturno-istorijskih razloga smatra evroazijskom državom), Moldavija, Gruzija.

Imajući na umu ovakvu smišljenu strategijsku suštinsku obmanu Brisela koja poistovećuje Evropu sa Evropskom Unijom, termin „Zapadni Balkan“ predstavlja samo jednu od brojnih smišljenih taktičkih obmana u tom procesu. S tim u vezi, treba poći od toga da se prostor Balkana u geografskom smislu uslovno može podeliti na istočni i zapadni ili na severni i južni i u ovoj varijanti, Srbija spada u njegov istočni deo. U tom smislu karakteristično je da svi dokumenti Vermahta iz perioda Drugog svetskog rata Srbiju ispravno smeštaju na prostor jugoistočne Evrope. Međutim, evidentno je da briselska politička elita, i na žalost, mnogi autoriteti u našem političko-medijskom miljeu ne haju za geografsko razvrstavanje balkanskog prostora. Stoga, njihov pokušaj geografskog prekrštavanja Balkana, lansiranim terminom Zapadni Balkan, gde svrstavaju Srbiju, a koja inače spada u istočni, odnosno zauzima centralni deo Balkana, izaziva nedoumicu. Zapravo, dešifruje njihove konfuzne političke ciljeve, koje je moguće objasniti prezentovanjem neophodnih činjenica o suštinskom stanju “njihovog“ političkog prostora Zapadni Balkan.

Po shvatanju Brisela, Zapadni Balkan obuhvata teritoriju Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Albanije, Makedonije, Srbije i samoproglašene kvazidržave “Kosovo“, u našoj južnoj Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija. Različiti je međunarodni položaj i stepen integrisanosti u evropske i evroatlanske ekonomske i bezbednosne strukture svake države u ovakvom “Zapadnom Balkanu“. Hrvatska je članica EU i NATO-a, Albanija je članica NATO-a, dok Srbija, Crna Gora (CG), Makedonija i Bosna i Hercegovina (BiH) čine napore pre svega, radi uključivanja u EU, ali ostvaruju raznovrsnu saradnju i sa mnogim evroazijskim, azijskim i afričkim zemljama. Sledstveno tome, neozbiljna je, čak provokativna upotreba floskula poput “Zapadni Balkan je na evropskom putu, ima evropsku perspektivu i sl.“ ili se slično konstatuje za neku od “zapadnobalkanskih država“.

Reč je o brojnim kontrastima koji argumentovano demantuju postojanje jedinstvenog političkog prostora pod nazivom Zapadni Balkan. Naime, dve zemlje (Hrvatska i Albanija) integrisane pod skute Brisela, time što sistematski podstiču agresivnost kvazidržave “Kosovo“ protiv Srbije (s tim u vezi, krajem februara 2017. u zajedničkom pismu NATO-u tendenciozno su optužile Srbiju), drsko ugrožavaju mir i stabilnost Balkana. Nasuprot njima, postoje neintegrisane države tzv. Zapadnog Balkana (Srbija, Makedonija, CG i BiH). Ukoliko uzmemo u obzir poruke u smislu da su one na “evropskom putu“, pod čim se uglavnom podrazumeva “jedini put“ ka Briselu, gubi se iz vida mogućnost da “evropski put“ može voditi i ka nekoj drugoj evropskoj prestonici. Najzad, zašto evropski putevi iz sadašnje podeljene Evrope između prostora EU i prostora nekoliko neintegrisanih zemalja ne bi vodili upravo ka Moskvi, Istanbulu, Minsku? To posebno zato što, evropski narodi i njihove političke elite dobro znaju da je nezamisliv stabilan mir u Evropi, ukoliko je rovito bezbednosno stanje na Balkanu, kakvo je danas.

U interesu mira i prosperiteta Evrope neophodno je da mašta Brisela izražena kroz “evropski put“ Zapadnog Balkana ka Briselu, promeni pravac ka uspostavljanju neutralnog Balkana. Odluka Međunarodnog suda pravde o odbijanju zahteva za reviziju presude po tužbi BiH protiv Srbije za navodni genocid i upozorenje NATO-a lideru kvazi države “Kosovo“ u vezi sa namerom o formiranju vojske predstavljaju dobre signale za preispitivanje dosadašnjeg jednostranog fokusa Brisela prema balkanskom “buretu baruta“. Nezavisno od svega navedenog, potrebno je hitno kritički se odnositi prema terminima “Zapadni Balkan“ i “evropski put“ koji isključivo i monopolistički označava Brisel kao centar Evrope.

Izvor: Fond Strateške Kulture