Ti ćeš da mi kažeš

Siguran sam da izbegavate, ali svakoga dana, hteli-ne hteli, slušate na desetine izjava političara, za koje se, kao i ja, pitate: stižu li išta da rade od silnih putovanja i prikazivanja na medijima? Odgovor na to daje sam život: što vam je televizor „puniji“, frižider vam je prazniji. Ipak, nema onoga ko se nije makar jednom zapitao kako prepoznati da li je izjava nekog političara odraz stvarnog uverenja (makar i pogrešnog), ili je u pitanju svesno baronisanje?

Postoji jedna simpatična, mala nauka, koja se zove: Psihologija političkog ponašanja i bavi se, između ostalog, i analizom govora i gestikulacije političara. Prvo što vam pada u oči je takozvani „ton dubokog uverenja“. Kad govore, ozbiljni su kao da će da se ukake. To je preneto direktno iz SAD, gde je to uobičajeni manir političkog nastupanja. Evropski lideri su, po pravilu, komotniji i pokazuju više humora (ovde se radi o „pokazivanju“ nečega publici, a ne o stvarnom stepenu ukočenosti, ili komocije; publika je u Americi naučena na jedan manir, u Evropi na drugi).

Naši su odabrali američki stil, ili im je, možda, prosto nametnut. Uostalom, svejedno je. Srbi vrlo dobro reaguju na „ton dubokog uverenja“, jer smo skloni da svakoga ko se nestereotipno ponaša, ili javno pokazuje humor, okarakterišemo kao „neozbiljnog“. U psihologiji je, inače, notorna činjenica da su ljudi sa smislom za humor daleko kreativniji, ne padaju u paniku i nije ih lako slomiti pretnjama i podmićivanjem (Vojin Dimitrijević, Strahovlada). Obrnuto, preozbiljni se lako lome i nemaju kreativne odgovore na probleme. No, narod nije dužan da poznaje psihologiju, već se povodi za slikom, a kad je ona ozbiljna, više joj se veruje. Zato ćete i u buduće gledati namrčena i tužna lica: u očima mase, tako treba da izgleda političar koga muče velika državna pitanja. Posebna priča su igre očima.

Kada neko zastane u govoru i traži pravu reč, pa počne da vrluda pogledom, to znači da se sprema da izgovori presnu laž, pa nesvesno traži pomoć od neokorteksa, dela mozga zaduženog za maštu. A bujna mašta, zna se, može svašta. Kada neko promeni manir u govoru i ponašanju, znajte da je vežbao, da to nije došlo kao neka unutrašnja promena, za koju nije sposoban niko ko je izašao iz puberteta. Uporedite nečiju gestikuilaciju i način govora od pre nekoliko godina i danas i sve će vam biti jasno.

Posebno obratite pažnju na takozvane „grandiozne reči“, a to su, na primer: „uvek“, „nikad“, „sve“, „ništa“ i slično. Taj ko te reči koristi, nema nameru da ispuni to što priča. To su reči kojima se prevashodno koriste deca, a vrednost njihovih reči je mala: dete koje nikad više neće da se igra sa drugarom, sutra će baš sa njim završiti na klackalici. Fraza „mi nikad nećemo priznati Kosovo“ pripada, primerice, baš tom tipu izjava. Ili: „mi nikad nećemo sklopšiti koaliciju sa tom i tom partijom“. Ili: „mi nikad nećemo lagati građane. Kratkotrajnost je najvažnija osobina takvih fraza. Taj ko ih izgovara, i sam zna da je veoma sklon tome da uradi baš suprotno. Slično je i sa ostalim frazama: „učinićemo sve…“.

Ni manje, ni više, nego sve!? Ko je ikada učinio sve, za ime Boga? Početak rečenice sa „ja“ je takođe veoma indikativan, kao i korišćenje duple negacije. Na primer: „Ja nikad neću…“. To pokazuje na veoma rđave namere onoga ko takve fraze govori. Isto tako, čest manir je da se na neprijatna pitanja (mada se mediji klone da neprijatna pitanja uopšte i postave) odgova protiv pitanjem. To su takozvane „A“ rečenice. Pitanje: „Vi ste se rukovali sa Tačijem“? Odgovor: „A šta je trebalo da uradim“? Onaj ko ima mirnu savest, odgovoriće, otprilike: „Da, jer mislim da je to (civilizovano, korisno, vaspitano…).

Onaj ko zna da radi nešto neregularno, odgovoriće „A“ rečenicom. Tu su i „da, ali…“ rečenice, koje služe miniranju svake druge ideje, ili teze. Političara nećete čuti da, na predlog od strane sagovornika kaže: „Interesantno, možda o tome vredi razmisliti“, već samo: „Da, ili to ne može zbog toga i toga“. Isto kao i „A“ rečenice, služi miniranju i razgovora, i sagovornika. Primetili ste, takođe, da svi glagoslski oblici polako gube trku sa futurom. Prošlo vreme se koristi samo kada se govori o prethodnim vlastima i njihovim neuspesima, a sopstveni uspesi se opisuju isključivo futurom. Nemoć i neuspeh u sadašnjici se maskira „budućim“ uspesima. To je jasan pokazatelj da onaj, ko stalno zloupotrebljava futur, ni ne misli da uradi nešto danas.

Posebno je interesantna fraza „mi mislimo“, koja je postala sastavni deo rečnika većine političara u Srbiji. I sami ste primetili da je mišljenje krajnje individualni proces i da se ne može izvoditi ni udvoje, kamo li u partisjkoj štanc-mašini. U osnovi, fraza znači da jedan misli, a za ostale je to mišljenje obavezno. Naravno, većina ovih trikova promiče običnim ljudima, jer ih i sami često koriste. Ipak, voditi državu, ili sedeti ispred dragstora i cediti pivo, uz baronisanje društva, nije isto. Obratite pažnju na ovo što sam napisao kada prvi put budete gledali, ili čitali izjavu nekog političara. Ako u izjavi, dužoj od pet rečenica, ne uhvatite ništa od ovoga, imate pivo od mene.

Izvor: Vaseljenska TV