Timoti Garton Eš i poređenje Putina s Milošević

Kada je oksfordski profesor preko britanskog Gardijana predstavio sledeću fazu u davno utvrđenoj mapi puta osvajanja i pokoravanja Rusije (1. februar 2015) bilo je jasno da kreće medijska predigra za vrući epilog novog Hladnog rata.

„Probudi se Evropo. Ako smo nešto bar naučili iz sopstvene istorije jeste da se Putin mora zaustaviti. Ali kako?“[i] Javno se upitao politički angažovani, istoričar s Oksforda dajući, pritom, i odgovor. „vreme za diplomatiju će doći, ali to nije sada“, ističe Eš „nekada je potrebno oružje za zaustaviti oružje“. Tako Garton Eš najavljuje ono što već poduže znamo, o čemu redovno pišemo i što, konačno, korporativni Zapad (sada već) i ne krije. Dakle, Amerika će naoružati Ukrajinu da se „tuče“ s Rusijom a onda će se EUropa uključiti s „diplomatskim“ naporima. Otprilike je rezime militantno nastrojenog britanskog istoričara. Za njega su lideri Starog kontinenta nesposobni da donesu jednoglasnu odluku o upotrebi sile i biće kao i uvek do sada „Amerika kuva, a Evropa pere“[ii]. Jer, za njega je Putin kao Milošević i on tako mora i završiti.

Ukoliko bismo odgovorili Ešu jezikom koji razume ili bi trebalo, rekli bismo revizionistički stav, kao i uvek: Prvo, kada je to Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, pa je se treba oružjem zaustaviti?! Ukoliko se misli na Krim i takozvanu „aneksiju“ Krima-pa, zar Krim nije na referendumu izrazio svoju volju. Dakle, na civilizovani i demokratski način opredelio svoju dalju političku sudbinu, što mu međunarodnopravne norme i garantuju, zar ne?

Drugo, ko će to ratovati protiv Rusije s ukrajinske strane? Redovni sastav ukrajinske vojske? Da li on, uopšte, postoji? Plaćenici? Recimo, nekadašnji Blekvoter, JSOK, ko?!

Ili, će se „hrabri“ Eš dobrovoljno upisati u prve redove kada već tako (o)lako gura ukrajinski narod u samoubilački sukob s Rusijom?

Treće, ako se već Vladimir Vladimirovič poredi s Slobodanom Miloševićem-da li se ovde radi o javnom priznanju zapadne opasne namere kakva je dezintegracija Rusije kao nekadašnje Jugoslavije?

Četvrto, opet revizija istorijskih činjenica: Milošević nije poveo rat protiv Zapada, već je zapadna alijansa nelegalno (bez odluke Saveta Bezbednosti OUN) tri meseca vršila agresiju na suverenu evropsku državu.

Zašto?

Zato što se ovaj, legalno i legitimno (dakle na demokratskim izborima) izabrani predsednik SRJ (zamislite) usudio da odbije ultimatum za klasičnu okupaciju zemlje, poznatiju kao sporazum iz Rambujea. Kako bi ojačali argumente, a opet unapred odbacili svu (do sada već istrošenu) propagandističku municiju tipa „srpska i proruska propaganda“ da samo podsetimo kako su malobrojni zapadni istraživači, analitičari i profesori, videli Rambuje i Ričarda Holbruka.

Da počnemo od Ejmi Gudman (Democracynow) i Džeremi Sahila (TheNationi TheIntercept). Devedesetdevete godine na Pres Klubu pokušali su da razgovaraju s Holbrukom, ali pošto su njihovi stavovi već bili poznati i neprihvatljivi za mejnstrim establišment, Holbruk je na sve moguće načine pokušavao da izbegne razgovor. Međutim, opredeljeni da ga (priu)pitaju uspeli su da od njega izvuku još jednu laž. Naime, iste godine je Holbruk u emisiji Čarli Rose rekao da je Milošević rekao da je Sporazum iz Rambujea ultimatum koji znači okupaciju zemlje i da ga iz istih razloga odbija. Kada su ga Gudman i Sahil podsetili na izjavu odgovorio im je „Nikada to nisam rekao, imate pogrešnu osobu i pogrešan citat“[iii] Kada je Sahil nastavio s insistiranjem da je Prilog B Sporazuma iz Rambujea čist ultimatum, Holbruk je odgovorio da „nikad nije bio u Rambujeu“ i „da nikada s njim (Miloševićem) nije razgovarao o tim detaljima“[iv]. Pokojni Ričard Holbruk, koji je u periodu Dejtonskog mirovnog sporazuma Miloševića „razumeo“ kao faktor stabilnosti na Balkanu i vrlo konstruktivnog pregovarača“; Holbruk, koji je bio militantni deo spoljne politike SAD i u situaciji invazije na Irak, tvrdivši da Sadam Husein raspolaže oružjem za masovno uništenje. Da ne pominjemo Istočni Timor, koji su „zakuvali“ Ford i Kisindžer a nastavio Karter u čijoj je administraciji bio i Holbruk i koji je među poznavaocima prilika iz 76, 77, 78 i 79 to bio jedan od najvećih genocida 20 veka.[v]

Da završimo sa Semom Huseiniem[vi],Setom Akermanom[vii] i profesorom Robertom Hajdenom[viii]: Huseini je potvrdio navode Sahila i dodao da je čuo da je Holbruk govorio o ultimatumu na MSNBC, otprilike 12 aprila 1999, i da je prosto „neverovatno čudno“ to njegovo pobijanje ranije datih izjava: „Znate, rekao je da kada se sreo s Miloševićem nije želeo da rat krene zbog nesporazuma poput 1914, Prvog svetskog rata. Ne znam puno o Prvom svetskom ratu, ali znam o predkontekstu eskalacije rata u Vijetnamu, u zalivu Tonkin i čini mi se da je prilog B (sporazuma iz Rambujea) i samo mi dopustite da pročitam dve kratke stavke „osoblje NATO-a biće zaštićeno od bilo kojeg vida hapšenja, istrage ili pritvaranja od strane vlasti SRJ. NATO snagama biće omogućen slobodan i neograničen prolaz i pristup na terirotiji SRJ, uključujući vazdušni prostor kao i vodene puteve“. Samo ovo je upravo poziv na okupaciju, ili traženje „dozvole“ da NATO okupira celu teritoriju SRJ…to je kao kad kažemo „Držali smo im pištolj prislonjen na glavu i tražili: odrekni se suvereniteta ili ćemo te bombardovati“ (…) NATO je postao uzročnik rata, a ne obrnuto“[ix] rekao je Huseini.

Akerman je podsetio da su nekim reporterima pojedini srpski zvaničnici govorili da su spremni da pregovaraju o trupama UN a ne NATO-a, međutim mejstrim mediji i Holbruk su to odricali. Holbruk se vratio u Vašington i izjavio: „Bombe će krenuti da padaju. Prešli smo zadnju milju za postizanje mira“.[x] Konačno, profesor Hajden je podsetio „setimo se da je Ričard Holbruk rekao reporterima koji su izveštavali s Balkana da ne bi trebalo ozbiljno da „kopaju“. Rekao je to treba da rade obični izveštači, ali oni koji s Balkana izveštavaju ne. Stoga, slažem se sa svim što je prethodno rečeno. Mislim da je Rambuje bio okupacioni sporazum i u to nema nikakve sumnje. Vlada je o tome lagala!“[xi]Svi sagovornici emisije složili su se da je upravo u ratnopropagandne svrhe bila bombardovana Radio Televizija Srbije, kako bi se poslala snažna poruka kako prolaze oni koji stanu na put zvaničnoj propagandi korporativne Amerike. Mogli su da gađaju repetitore na Avali ukoliko su hteli da ih skinu s emitovanja, rekao je profesor Hajden. „To je bio neverovatan udar na medije i zaprepašćuje me da se nije održao nijedan skup podrške nastradalima“ bio je izričit Hajden.

Peto, da se vratimo na početak oksfordski istoričar poziva na vojno rešenje konflikta u Ukrajini (pod vođstvom SAD), na informativni „odgovor“ ruskoj propagandi (gde BBC vidi kao savršeni medijski aparat), i upravo pravi uvod u kontekst za eskalaciju na samoj granici Rusije ako ne i dublje u rusku teritoriju: „ Trebalo bi da pooštrimo sankcije protiv Rusije uz efekat koji daje obaranje cene nafte to bi trebalo da da značajne rezultate“, ističe Eš. Zar ovo nije još jedan dokaz necivilizovanog udara na suverenu državu koji u konačnici može da da pre humanitarnu katastrofu nego rezultate kakve britanski istoričar želi? Ili se nada da će izmoreni, gladni, bolesni i osiromašeni ruski narod želeti sam da svrgne Putina? Kao što se sve češće čuje u korporativnim medijima sa zapadne hemisfere. Samo, upravo zbog poređenja s Miloševićem, moramo da podsetimo da su enormni crni fondovi Vašingtona mereni u milijardama dolara oborili Miloševića i Srbiju uveli u status okupacione zone korporativnog Zapada. Uz, opasku, da je Rusija ipak mnogo veća, jača i bogatija pa je svako poređenje sa Srbijom, najblaže rečeno neukusno!

Šesto, senator Kristofer Marfi na panelu u Maršalovom fondu (29.1.2015) izjavljuje kako je „Rusija militarizovala informacije (?!), oni su pretvorili informacije u propagandu i pretvorili ih u vojno sredstvo (…) i ja sada sa nekoliko senatora upravo razgovaram o tome na koji način se demokrate i republikanci mogu dogovoriti o legislativi, koje će omogućiti reinvestiranje u informativnu kampanju“[xii]. Ovo se čak i ne može racionalno objasniti, osim tipičnom imperijalnom zamenom teza u trenutku kada im ratna propaganda čak i na domaćem terenu broji uglavnom autogolove.

Konačno, ne treba preskočiti činjenicu da su ministri odbrane NATO potvrdili (5. februar) da se privodi kraju plan formiranja „udarne pesnice“[xiii] koja bi bila u stanju da u kratkom roku bude „na pravom mestu, i u pravo vreme“ kako bi odgovorila na pretnje NATO članicama. Naravno radi se o Istočnom i delom južnom krilu NATO-a. Tako će Bugarska, Rumunija, Estonija, Latvija, Litvanija i Poljska narednih dana dobiti komandne centre za upravljanje vojnim akcijama. Na raspolaganju će im biti brigada od 5 000 vojnika (landbrigade). Oni će imati podrški iz vazduha i sa mora uz spec.snage. Ukupno „udarna pesnica“ NATO-a, ili „Snage za odgovor“[xiv],brojaće do 30 000 vojnika.[xv] Plan jasan, ali da li je ostvariv? Makar, s rezultatom koji Americi treba? Da ne potcenjujemo Imperiju u padu, gubici se beleže sa svih strana. Međutim, kao u periodu antinacističkog i antifašističkog pokreta tokom Drugog svetskog rata, put neće biti lak ali se ishod zna. Uostalom, kada pogledamo Sirizu u Grčkoj, Podemos u Španiji, i mnoge slične ogranke u Italiji, i drugim evropskim zemljama rekli bismo da se Evropa probudila-ali ne na način kako to oksfordski „istoričar“ predviđa…

Izvor: Fond Strateške Kulture