Тишина, Америка се спрема за рат

Враћајући се у САД у изборној години, запљуснуо ме је талас тишине. Учествовао сам у четири председничке кампање, почевши од 1968. Био сам са Робертом Кенедијем кад је упуцан и видео његовог убицу како се припрема да га устрели. Било је то крштење на амерички начин, пропраћено насиљем чикашке полиције на фингираној конвенцији Демократске партије. Почела је велика контрареволуција.

Први који је био убијен те године – Мартин Лутер Кинг – усудио се да упореди патње Афроамериканаца са оним кроз које пролази народ Вијетнама. Кад је Џенис Џоплин певала: „Слобода је само још једна реч за оне који немају шта да изгубе“, говорила је, вероватно несвесно, о милионима америчких жртви на далеким местима широм света.

„Изгубили смо 58.000 младих војника у Вијетнаму; они су умрли штитећи твоју слободу. Никад то немој да заборавиш.“ Прошле недеље сам у Линколновом меморијалном центру у Вашингтону гледао водича из сервиса са националне паркове како изговара ове речи. Обраћао се групи младих тинејџера, школараца у светлонаранџастим мајицама. Тако је рутински истину о Вијетнаму изврнуо у апсолутну лаж.

Милиони Вијетнамаца који су умирали, бивали осакаћени, отровани или су остали без својих домова због америчке инвазије немају историјско место у умовима наше омладине, да и не говоримо о процени да је 60.000 ветерана извршило самоубиство. Један мој пријатељ маринац који је постао параплегичар у Вијетнаму често је питан: „На којој страни си се ти борио?“

ОБАМА СЕЈЕ СМРТ ШИРОМ СВЕТА

Пре неколико година присуствовао сам популарној изложби под називом Принц слободе на чувеном Смитсоновом институту у Вашингтону. Изјаве обичних људи, углавном деце, провучене кроз машину ревизионизма, следиле су курс најразличитијих лажи: Атомско бомбардовање Хирошиме и Нагасакија спасило је „милионе живота“; Ирак су „ослободили вазудшни удари изведени до тада невиђеном прецизношћу“. Тема је била непогрешиво херојска – само Американци плаћају цену слободе.

Изборна кампања 2016. је вредна пажње не само због појаве Доналда Трампа и Бернија Сандерса већ и због резистентности дуготрајног ћутања о убилачкој природи самопрозване божанске нације. Трећина чланица Уједињених нација у једном тренутку осетила је америчку војну чизму; рушење влада; подривање демократије; увођење блокада и санкција… Већина председника одговорних за ове ствари били су либерали – Труман, Кенеди, Џонсон, Картер, Клинтон, Обама.

„Запањујући ниво подмуклости толико се увукао у јавност“, пише покојни Харолд Пинтер, „испада како се ништа није догодило… Ништа се никад није догодило. Чак и док се догађало, није се догађало. Није било вредно пажње. Никог није интересовало. Није било вредно пажње…“. Пинтер се иронично дивио ономе што је називао „готово клиничком пројекцијом моћи, широм света маскираној у рухо универзалног добра. „То је брилијантан, донекле и духовит, веома успешан акт хипнозе“.

Узмите Обаму за пример. Припремајући се да напусти кабинет, опет је почело шлихтање. Он је „кул“. Као један од најнасилнијих председника, Обама је сву власт препустио Пентагоновој ратној машинерији, коју је створио његов дискредитовани претходник. Осудио је више звиждача – заправо људи који говоре истину – него било који други председник. Прогласио је Бредлија Менинга кривим пре него што му је суђено. Данас Обама води незапамћену кампању дрон-тероризма, којом сеје смрт широм света.

Године 2009. Обама је обећао да ће помоћи „да се свет отараси нуклеарног оружја“ и потом му је уручена Нобелова награда за мир. Ниједан амерички председник није произвео више нуклеарних бојевих глава од Обаме. Он „модернизује“ амерички арсенал судњег дана, укључујући и „мини“ нуклеарно оружје, чија величина и „паметна“ технологија, како каже водећи генерал, обезбеђује да његово коришћење „више не буде незамисливо“.

Џејмс Бредли, аутор бестселера Заставе наших очева и син једног од америчких маринаца који је подигао заставу на Иво Џими (једна од кључних битака америчке и јапанске војске у Другом светском рату; прим. прев.), рекао је: „Један од највећих митова који нам се подмеће је то да је Обама неки мирољубив тип који покушава да се реши нуклеарног наоружања. Он је највећи нуклеарни ратник који постоји. Усмерио нас је на погубни курс потрошње милијарди долара на увећање нуклеарног арсенала. Ипак, због неког разлога људи живе у фантазији да његове недоречене новинарске конференције, говори и меркетиншки трикови утичу на актуелну политику, што је апсолутно нетачно.

НАПАДИ НА РУСИЈУ И КИНУ

По Обамином сату, живимо у добу Другог хладног рата. Руски председник је приказан као зликовац док Кинезе још увек у карикатурама не приказују са свињским репићима – што је рађено у време када је свим Кинезима био забрањен улазак у САД – али медијски ратници предано раде на томе.

Ни Хилари Клинтон ни Берни Сандерс нису поменули било шта од овога. Нема ризика ни опасности за САД или било кога од нас. За њих се највеће гомилање војних трупа на руским границама од Другог светског рата уопште није догодило. Румунија је 11. маја била у центру пажње због активирања система НАТО „ракетне одбране“, којом амерички нуклеарни пројектили држе на нишану срце Русије, друге светске нуклеарне силе.

У Азији Пентагон шаље бродове, авионе и специјалне снаге на Филипине да би запретио Кини. САД су већ окружиле Кину стотинама војних база које формирају лук од Аустралије, ка Азији и даље преко Авганистана. Обама то зове „заокретом“ (ка Азији).

У реакцији на то Кина је променила своју нуклеарну доктрину од „забране превентивног коришћења“ до стања високе узбуне и ангажовала своје нуклеарне подморнице. Ескалација се убрзава.

Хилари Клинтон је са позиције државног секретара 2010. године спор поводом стена и корала у Јужном кинеском мору подигла на ниво међународног проблема. Си-еН-еН и Би-Би-Си су све пропратили хистеричним извештавањем о томе да је Кина градила авионске писте на спорним острвима. У џиновским војним вежбама из 2015, названим Операција талисманска сабља, САД су вежбале „гушење“ мореуза у Малаки кроз који се одвија највећи део кинеске трговине и снадбевања нафтом. Тога није било у вестима.

Клинтонова је изјавила да Америка има „националне интересе“ у овим азијским водама. Филипини и Вијетнам су охрабрени и подстакнути да инсистирају на њиховим захтевима и одржавају старо непријатељство са Кином. Јавност у Америци је манипулисана да сваку кинеску дефанзивну акцију види као агресивну, што значи да је припремљен терен за рапидну ескалацију. Слична стратегија провокација и пропаганде води се и против Русије.

КРВАВИ ТРАГ КЛИНТОНКЕ

За Клинтоновом, „женским кандидатом“, вуче се траг крвавих преврата од Хондураса, преко Либије (где јој на душу иде и убиство либијског председника), до Украјине. Последња земља је претворена у игралиште CIA, које врви од нациста, и прву линију фронта у предстојећем рату са Русијом. Кроз Украјину – што у буквалном преводу значи погранична земља – Хитлер и нацисти напали су Совјетски Савез, који је у том рату изгубио 27 милиона људи. Сећање на ову епску катастрофу остало је урезано у руској свести. Председничку кампању Клинтонове новцем је донирало девет од 10 највећих светских произвођача оружја. У том погледу ниједан други кандидат није јој ни близу.

Сандерс, нада многих младих Американаца, не одудара много од Клинтонкиног погледа на свет изван САД. Подржао је њено незаконито бомбардовање Србије. Подржава Обамин дрон-тероризам, провоцирање Русије и повратак специјалних снага (одреда смрти) у Ирак. Ништа није рекао о звецкању оружјем према Кини и увећању ризика од нуклеарног рата. Сматра да би Едвард Сноуден требало буде осуђен, а Уга Чавеза – који је попут њега социјалдемократа – назива „мртвим комунистичким диктатором“. Обећао је да ће подржати Клинтонову уколико буде номинована.

Избор између Трампа и Клинтонове стара је илузија да избор заправо постоји тамо где га нема: они су две стране истог новчића. Сатанизацијом мањина и обећањем да ће „учинити Америку поново великом“ Трамп се показао као ултрадесничарски популиста. Ипак, избор Клинтонове био би опаснији по остатак света.

„Само Доналд Трамп је имао смислене и критички образложене коментаре о америчкој спољној политици“, написао је Стивен Коен, професор емеритус руске историје на Принстону и Њујоршком универзитету, један од ретких америчких експерата за Русију који упозорава на ризике рата.

У радио-емисији Коен се осврнуо на кључна питања, која је у кампањи потегао само Трамп. Између осталог, због чега су САД „свеприсутне у свету“; која је права мисија НАТО; због чега САД константно истрајавају на сменама режима у Ираку, Сирији, Либији и Украјини; зашто Вашингтон Русију и Владимира Путина третира као непријатеље?

Хистерија у либералним медијима због Трампа доприноси илузији о „слободним и отвореним дебатама“ и „демократским принципима“. Његови погледи на имигранте и муслимане су гротескни, али главни истеривач незаштићених људи у Америци није Трамп, него Обама, којег ће историја упамтити као човека који је издао обојене Американце; рецимо, број – највећим делом – црначког становништва у затворима данас премашује број заробљеника у Стаљиновом Гулагу.

СИСТЕМ КОЈИ ВАПИ ЗА НОВИМ РАТОМ

Ова председничка кампања можда се неће вртети око популизма, већ око питања америчког либерализма, идеологије која себе види као модерну, а тиме и супериорну и једину исправну. Њено десно крили личи на 19-вековне хришћанске империјалисте, са Божијом мисијом да преобрате, кооптирају или покоре.

У Британији је то блеризам. Хришћанолики ратни злочинац Тони Блер извукао се са својом тајном припремом инвазије на Ирак највећим делом због тога што су либерална класа и медији насели на његову визију „кул Британије“. Аплаузи у Гардијану били су заглушујући; називали су га „мистичним“. Он се лако побринуо за сметњу под називом „политика идентитета“, увезену из САД.

Проглашен је крај историје, укинута је класа и уведен феминизам; многе жене су постале посланице лабуриста. На првом заседању парламента гласале су како им је речено – за укидање помоћи самохраним родитељима, већином женама. Највећи број њих је гласао и за инвазију која је 700.000 ирачких жена претворила у удовице.

Еквивалент у САД су политички коректни ратни хушкачи Њујорк тајмса, Вашингтон поста и кабловских телевизија, које доминирају у политичким дебатама. Гледао сам жустру дебату на Си-еН-еНу поводом Трампових испада. Јасно је, наводе они, да се таквом човеку не може поверити управљање Белом кућом. Ниједно питање није потегнуто. Ни речи о 80 одсто Американаца чија примања су се срозала на ниво из 70-тих. Ништа о ратнохушкачкој политици. Главна мудрост могла би се сажети у реченицу: „Запушите нос и гласајте за Клинтонову само да не победи Трамп“. На тај начин се зауставља чудовиште и чува систем који вапи за новим ратом.

Превео – Александар Вујовић

Извор: Counterpunch, Нови Стандард