Tolerantnost, „tolerantnost“ i savremeni imperijalizam

Lepo Čomski kaže – niko nije protestovao u proleće 1999. protiv NATO bombardovanja zgrade RTS-a i hladnokrvnog ubistva 16 novinara. Svakako, bilo ih je na Zapadu koji su se protivili zločinačkoj agresiji na SRJ – ali ne u sklopu zvanične kampanje iza koje bi stajale zapadne vlade, zapadni korporativni masmediji i režimski „nezavisni“ intelektualci i analitičari (dakle, kada se ovde kaže „niko“, misli se na svet koji funkcioniše unutar zapadnog matriksa, u komandnim, izvršnim ili potrošnim ulogama – i to ne samo na zapadnom tlu, već i kod nas). Niko nije izlazio na trgove ni svih ovih godina tokom kojih se razaraju Irak, Avganistan, Libija, Sirija. Nikoga nikada nije briga za silne porušene crkve na KiM, a kamoli kada kosmetski Srbi dožive svoja redovna kamenovanja na Zadušnice, da bi zatim pronalazili, iznova i iznova, oskrnavljene ili uništene grobove. Niko da se nađe da obuče majicu sa ćiriličnom porukom „Ja sam (npr.) Sava“ svaki put kada EUstaše razbiju neku ćiriličnu tablu u „lijepoj (ali ne više i) njihovoj“ i prodefiluje bar nekom centralnom beogradskom ulicom. Iako tu nije reč samo o tablama, već o poslu razrađenom još u Jasenovcu. Ali – niko se i ne zanima za Jasenovac, osim u svojstvu još jednog „tereta prošlosti“ koji nas koči na našem putu u EU.

Jer – nije „tolerantno“ stalno pominjati Jasenovac, nije „ekumenistički“ „insistirati na razlikama“ umesto na onom što nas, navodno, spaja. Nije u tom istom duhu ni uslov da, ako je rimskom papi već toliko stalo da poseti Beograd, njegov put mora da vodi upravo kroz Jasenovac i javno ispovedanje rimokatoličke uloge u masovnoj klanici zvanoj NDH. Ne – „tolerantno“ je davati blanko oproste, bez toga da ih prestupnik uopšte i traži. „Tolerantno“ – da, ali hrišćanski? Da vidimo:

„Ako ti sagriješi brat tvoj, nakaraj ga; pa ako se pokaje, oprosti mu. I ako ti sedam puta na dan sagriješi, i sedam puta na dan dođe k tebi i reče: kajem se, oprosti mu (Lk. 17,3-4).

Dakle – ni sam Isus Hristos nije bio toliko „tolerantan“ koliko današnji glasnogovornici tog svetlog načela, s ozbirom da je od prestupnika tražio neposredno pokajanje da bi mu bilo oprošteno. Još jedan dokaz „prosvetljenosti“ modernog sekularnog čoveka, reklo bi se.

Osim…

Zašto onda zvanični Zapad nikako da oprosti, onako blanko, onima koji su mu, po zvaničnim verzijama, naneli zlo? A Zapad ne samo da ne prašta, već bombarduje. Neprestano. Ili preti istim.

Za (pro)zapadne „tolerantiste“, Srbija i Republika Srpska su i dalje „legla ratnih zločinaca“, zbog čega svi silni „tribunali“ koji su osnovani moraju još mnogo godina da rade prekovremeno. U isto vreme, rukovanje sa Haradinajem i Tačijem predstavlja svojevrstan „ulazak u klub“ za sve koji bi da bezalternativno vode Srbe, kao leminge, u pravcu zalazećeg sunca. Tu je „tolerantnost“ prema teroristima, kradljivcima ljudskih organa i skrnaviteljima grobova već obavezna. Onakva kakvu ne uživa nijedan od obespravljenih zatočenika globalnog arhipelaga tajnih i javnih američkih gulaga. Kao nijedna od ljudskih meta Obamine globalne kampanje – „najekstremnije terorističke kampanje modernog vremena“ po rečima Čomskog – atentata na „sve za koje se sumnja da će nam možda jednog dana nauditi“.

Pa dobro, reći će neki na sve ovo, poznati su nam ti degutantni zapadni dvostruki aršini, nije to ništa novo. Nije. Ali, vredi ponavljati, da se ne zaboravi. A i ne oprosti. Jer oni oprost ionako i ne traže.

No, ima još jedna stvar koju vredi ponoviti u vezi krstaša „tolerancije“. Oni su vrlo spremni, a o tome je već pisao i Miodrag Zarković, da skrnave tuđe svetinje, ali u isto vreme – ne daju na svoje. A šta je to „njihovo“ što im je sveto? Još je revolucionarne 1848. britanski ministar spoljnih poslova Palmerston najjasnije ispovedio vjeruju zapadnog pragmatizma: „Mi nemamo večne saveznike niti stalne neprijatelje. Naši interesi su večni i stalni, i naša je dužnost da te interese pratimo“.

Od Palmerstona do Kuperovog„novog liberalnog imperijalizma“ definisanog 2002. nije bio preveliki korak:

„Izazov postmodernog sveta leži u privikavanju na ideju dvostrukih standarda. Među sobom, mi delujemo na osnovu zakona i otvorene kooperativne bezbednosti. Ali kada imamo posla sa staromodnim tipovima država izvan postmodernog evropskog kontinenta, moramo da ponovo posegnemo za grubljim metodama ranijeg doba – silom, preventivnim napadima, obmanama, za svim što je neophodno da bi se nosili sa onima koji još uvek žive u svetu devetnaestog veka, u kojem je svaka država za sebe. Među sobom mi se držimo zakona, ali kada delujemo u džungli, onda moramo i da koristimo zakone džungle.“

Dakle, zapadna „svetinja“ je ono što zapadnom vladajućem establišmentu u datom trenutku čini posao. Tu su i „obmane“ dozvoljene“. Kao na primer, obmana o potrebi gajenja „tolerantnosti“ među domorocima.

A pogotovo među domorocima koji još uvek imaju svetinje. I to je ta komponenta koja sada postaje sve ogoljenija. Današnji sekularizovani Zapad ne vodi više svoj bespoštedni rat samo u ime sopstvenih interesa, već i u ime skrnavljenja i uništavanja tuđih svetinja. I u tome im pomažu, kao i uvek, ne samo domaći izdajnici već i korisne budale. Govorimo o onima koji su priču o „tolerantnosti“ manje-više iskreno progutali, internalizovali je, smatraju je normalnom kao vazduh koji udišu. To je, na prvom mestu, praktično cela klasa medijskih vedeta u Srbiji koje danas duhovno i moralno dezorijentišu veći deo nacije.

Ako je neko gledao najnovije izdanje RTS-ovog „Da Možda Ne“, sa predstavnicima četiri glavne religije u Srbiji, onda zna o čemu je reč. Voditeljka iskreno nije mogla da pojmi da neko ko ima svetinju može da bude apsolutni protivnik skrnavljenja svetinje – i to ne samo njegove, nego bilo čije. „Tolerantnost“ je za nju stvar koja se samopodrazumeva, i njoj je nepojmljivo da je verovanje po kojem „ništa nije sveto“ jednako apsolutno kao i verovanje da postoji jedna istina (s malim ili velikim „i“). I, u tom pogledu, pripadnici četiri religije su delovali daleko tolerantnije (bez navodnica, dakle u pravom smislu reči) od agresivno sekularističke voditeljke. Tolerantnije u smislu da su poštovali drugog koji ima svoju svetinju u dovoljnoj meri da im ne bi palo napamet da je oskrnave, ili daju nekom drugom za pravo da isto učini, kao što su uradili karikaturisti Šarli Ebdoa. Neće prihvatiti njegovu svetinju kao svoju, ali će shvatati i razumeti njegov odnos prema njoj.

Naravno, ne bi bilo uredu izdvojiti samo RTS-ovu novinarku. Još se pamte  ne manje iskrena iščuđavanja zvezda jutarnjeg programa TV Pinka na sve pojave „homofobije“ uoči i posle prošlogodišnje gej parade u Beogradu, i apsolutne ravnodušnosti prema agresivnom, ekstremno militarizovanom naturanju tog javnog skrnavljenja ljudske prirode većini populacije s čijim se to moralom kosi. I to novcem te iste većinske populacije.

Novi imperijalni sekularizam, dakle, ne samo da nije „tolerantan“ – on je izuzetno agresivan i grub, kao nijedan raniji, jer je lišen bilo kakvih moralnih ograda. Kao takav, predstavlja najveću pretnju današnjem čovečanstvu.

Tolerantnost, ona istinska, je za one koji iskreno poštuju svetinju. „Tolerantnost“ je, pak, za divljake ili poražene. Kao i za one koji to još nisu shvatili.

Izvor: Fond Strateške Kulture