C e n z u r a

Boraca za slobodu medija danas ima više nego ikada. Nekada mi se čini da sam ostao poslednji čovek u Srbiji, koji se zalaže za slobodu od medija i za povratak dobre, stare cenzure. O čemu se, zapravo, radi?

Svaka cenzura, koja je vidljiva, propisana i na zakonu zasnovana, bolja je od nevidljive i prikrivene cenzure. Ako mislite, kao novinar, ili čovek iz medija, da vas je neosnovano kaznila, ili utišala cenzura, ako je ona na zakonu zasnovana, imaćete sudsku zaštitu. Protiv nevidljive cenzure, takve zaštite nema. S druge strane, proklamovana cenzura bi držala medijske poslenike daleko od neprimerenih i vulgarnih sadržaja. Stariji se sećaju da je nekada, u ona mračna vremena, pod komunistima, postojala cenzura (kroz tzv. „programske savete“) i ti cenzori nisu nikada dozvolili da mediji opadnu na nivo Farme, ili Velikog brata. Imali ste Branka Kockicu, Nevena, Poletarac, Priče iz Nepričave itd.

Postojao je i izvanredan obrazovni program, a s njim i naučni i to na nivou BBC-ja. Razni Teletabisi i slične gluposti nisu mogle da se prikazuju deci. I u ono mračno vreme, bilo je „umetnika“ koji su želeli da zarade neku paricu, pevajući Garu, ili lascivne pesmice a la Mica Trofrtaljka. Mogli su da objave ploču, ali na toj ploči je moralo krupnim slovima da bude napisano „šund“ i porez na takva izdanja je bio 100%. Ako se pretera, ili se jedan sadržaj prijavi, a drugi objavi, ploče su se skupljale i spaljivale. Sa starim momcima nije bilo zezanja.

Da budem pošten do kraja: Cenzura je postojala i za političke sadržaje. Bilo je filmova koji su završili u bunkerima, kao i knjiga koje su povlačene iz prodaje zbog kritike režima. Od vremena moje mladosti, do pada komunizma, u Srbiji niko nije zaglavio bajbok zbog filma, ili knjige, sem Lazara Stojanovića i Gojka Đoga. U BiH to je bila redovna pojava, ali u Srbiji nije.

Masa autora iz drugih republika je dolazila u Beograd, jer je bio daleko slobodniji, nego Zagreb, Ljubljana, ili Sarajevo. U Ljubljani su hapšeni Vitomil Zupan i Zmago Jelinič, u Hrvatskoj Tuđman i ostali „velikohrvatski“ autori, u Bosni je postojao, u jednom trenutku, opšti progon Srba i to samo zbog toga što su čitali Dobricu Ćosića. Od „njihovih“, nastradao je Alija Izetbegović, zbog „Islamske deklaracije“ (koju bi danas mirno mogao da štampa u svakoj beogradskoj izdavačkoj kući).

Daleko sam od toga da mislim da cenzura treba da obezbedi da se ne kritikuje vlast; naprotiv, ona treba da bude stalno pod prismotrom medija, jer je to jedini način da se ne izvitoperi. Ipak, ko ima imalo savesti, a mojih je godina, ili stariji, posvedočiće da je, uprkos tome što je postojala cenzura, kritika vlasti bila slobodnija, nego danas. Istina, forma je bila propisana („ima pojava u našem društvu…“, „drug taj-i-taj radi suprotno interesima radničke klase…“ itd.), pljuvačina nije bila dozvoljena, čak i kada su se proganjali neprijatelji socijalizma. Bar ne ovakva pljuvačina kao danas.

Cenzura nije dozvoljavala da se mediji koriste kao sredstvo pritiska na ovaj način kako se to danas radi. Hapšeni su, u ono vreme, i ministri, i to ne bivši, nego oni na vlasti, ali ih nisu hapsili mediji i nisu ih osuđivali pre suda. „Optuženi su za…“, a ne „Uradili su to i to…“. Danas cenzura zvanično ne postoji, ali radi nikad bolje, posebno u velikim medijima. Tačno se zna koji segmenti vlasti i koji političari se smeju napadati, a koji su nedodirljivi za kritiku. Nekad su od kritike bili izuzeti Tito i partija, a danas opet, samo prećutno, s tim da se Tito i partija menjaju od izbora, do izbora. Ovde ne mislim na internet medije i Fejsbuk, već na mejnstrim, kako bi se reklo, medije.

Postojanje zvanične cenzure bi utvrdilo pravila igre. Iako sam novinar, mučno mi je kad vidim da mediji presuđuju, optužuju i služe kao sredstvo progona, sve pod plaštom medijske slobode, koje, u stvari, uopšte nema. Sloboda da se opljuvava i da se vodi hajka, nije sloboda. Sve i kad bi cenzura, mislim na zvaničnu, dozvolila režimskim medijima da i dalje hajkaju i progone, barem bi se stvari ogolile i znalo bi se čiji su poslušnici cenzori. Ovako, nikoga ne možete da identifikujete kao izvor medijske kloake, jer cenzure, zvanično, nema. Cenzura se, kao metod, i te kako koristi unutar medija, ali nema spoljne institucije koja bi štitila novinara od unutrašnje cenzure. Pre trideset godina sam pisao kritičke tekstove, u tada velikim novinama, o režimu i unutrašnju cenzuru su prolazili „ko brzi voz“. Muka je bila sa oficijelnim cenzorima, spolja. Pljuštale su packe ko kiša, ali su se urednici odupirali i štitili novinare. Danas je to nezamislivo. Urednici, i sami upleteni u partijske igre, odlično znaju da su danas opasnija i mutnija vremena i da su osvete sasvim privatne, te da neće uživati sudsku zaštitu. U ono vreme, bilo je slučajeva da su sudovi poklekli, ali još više da su se isprsili. Danas ne mogu da zamislim sud koji bi presudio protiv vlastodršca. Dodajem i ovo: Najgori, najprljaviji cenzori iz one epohe, danas su vodeći borci za demokratiju. Znam ih gotovo sve. Oni, koji su se držali zakona i borili za slobodnu reč, danas su na margini. Jednom sam bio prisutan kada je programski savet hteo da zabrani, mislim da je bila 1979-te godina, film „Dečko koji obećava“. Besno su ga napadale perjanice naše demokratije, tada svi članovi raznih komiteta. Film bi definitivno bio strpan u bunker, da se nisu usprotivili Branko Pešić i Rodoljub Čolaković, komunisti od opredeljenja, a ne iz koristi. Rođa je rekao: „Pustite decu da rade kako znaju i umeju. I mi smo radilio po svom, neka rade i oni. Ovo je njihov svet“. Komitetlije su se odmah povinovale i počele još i da hvale film. Danas više nema tog duha unutar vladajuće klase. Komitetlije su odnele pobedu. Umesto „ja mislim“, dobili smo jednoglasno „mi mislimo“ i to je kraj svake slobode. Ovo kažem zbog toga što su svi sa tog programskog saveta bili komunisti, ali nisu svi mislili isto. Zamislite danas nekog partijskog vojnika koji ne misli „isto“. Tu majka nije rodila junaka.

Još jedan manir je formirao u naše vreme, a budalama to izgleda kao sama srž slobode: Nekada se polemisalo sa stavovima, danas sa ljudima. Umesto demodiranog „autor nije u pravu kad tvrdi…tra-la-la…“, danas se lakonski kaže: „Autor je svinja“ i završena polemika. Plitki umovi će uvek koristiti slobodu kao pravo na opljuvavanje drugih. Cenzura je kakva-takva barijera takvom shvatanju slobode. Uostalom, pre interneta nije bilo anonimnih pljuvača i ubeđen sam da je baš anonimnost, odnosno mogućnost da se bezbedno opljune, prosto izazvala najgori ljudski materijal da se, bez ikakve odgovornosti i morala, obruši na one sa imenom i prezimenom. Častan čovek to ne radi, ali mi živimo u vreme kad pojam časti više nema nikakav sadržaj.

Zato sam, dakle, zagovornik cenzure, one oficijelne, a ne tajne i partijske. Ona bi ili postala brana divljanju i neukusnim sadržajima, ili bi demaskirala onoga ko njome manipuliše.

Prostije: Kad RRA, koja je neka vrsta cenzora, toleriše primitivne sadržaje na medijima, vi pogledate ko sedi u njoj i čiji je taj pulen i jasno vam je ko tako jadne sadržaje hoće u našem medijskom prostoru. To se ne da sakriti, jer je jasno kao beli dan da RRA ne kontrolišu ni Koštunica, ni Dveri, ni radikali. Da nema RRA, ne bismo znali ko je promoter i zaštitnik primitivizma, nego bismo mislili da je u pitanju običan haos i neuređenost sistema. Ovako znamo. Kad Pink dobije packu, mi znamo da to nije zbog rialitija, nego zato što se na jačeg namerio

Izvor: Prevrat