Црна Гора и неутралност

Да ли је то Црна Гора добила своју верзију Викиликса? Какве последице по једну демократију може имати политика коју њена влада константно спроводи а у којој је тајност најважнији предуслов успеха? Шта данас значи улазак у НАТО за једну младу државу која тврди да је слободна, демократска и окренута хуманим вредностима?

Могуће је да су два документа посвећена односу званичне Црне Горе и НАТО аутентични, а није важно ни ако нису… Довољно је што је шеф дипломатије Црне Горе тим поводом затражио хитно одржавање седнице „Савета за националну безбедност“ и „Бироа за оперативну координацију безбедносног сектора“. Поверљива документа показала су опште познато… Укратко и најважније: Црну Гору не журе да приме у НАТО – чак ни најрадикалнији амерички политичари; црногорска власт види део сопствених грађана и народних установа – међу којима и највећу верску заједницу у земљи – као „експоненте руског притиска“. Дакле половина црногорских грађана не само да се противи политици коју никада непосредно, на изборима, није потврдила народна већина, већ је, ако већ подржавају страну државу, упитна и њихова оданост сопственој отаџбини.

Црногорска власт разуме да њени заштитници у САД и бастионима НАТО у Европи већ годинама све дубље улазе у глобални сукоб. Логика сукоба, пре свега унутрашњег – оног који их годинама и држи на власти – наводи црногорски режим да ствари радикализује. Око свега тога постоје ипак два озбиљна проблема. Први се односи на циљ радикализације. Најважнија препрека уласку Црне Горе у Северноатлантски савез није народна већина. Јасно је да изјашњавање око тога неће бити демократско и да уз подршку садашњих заштитника и силу власти, нереформисане од времена једнопартијског система, не постоји шанса да оно не успе.

Друга препрека је смисленост НАТО. Управо онај ко данас угрожава Црну Гору ужива бољу и већу заштиту Вашингтона. Република Србија, једина држава у црногорском окружењу која није ни чланица НАТО ни под окупацијом његових војски, никада није имала аспирације према делу црногорске територије. Покрет за укључивање Црне Горе у матичну државу Србију не постоји – ни у Србији ни у Црној Гори. Идеја обнове заједничке државе угашена је 2006. банкротом „југословенске инерције“ – која за српске елите (тамо и овде, нажалост) није имала алтернативу. Суверенитету Црне Горе прете управо они који, са позиција највише власти суседне независне државе, са њене територије позивају на стварање „природне“ велике националне државе. Или можда они са западних граница који би преко Србима насељеног приморја Црне Горе да добију нови излаз на море који би ставили под контролу Сарајева.

Глобална криза прелива се на Балкан. Грчка је пред банкротом, приближава се Руској Федерацији, дозвољава улазак њених подморница у своје територијалне воде, заједно са Турском планира да дозволи алтернативни гасоводни правац. Као одговор границе држава преко којих би гасовод пролазио постају опасне. Тако је несрећна Македонија, државни провизоријум који САД и НАТО одржавају у мери у којој га и угрожавају, постала поново мета маскираних војски. Терориста који тврде да носе назив управо оне „војске“ коју су не тако давно наоружавали из НАТО-а. И док руски „Гаспром“ прети Европској унији да ће у случају онемогућавања изградње гасовода преко Турске прекинути снабдевање преко Украјине, на Балкану су карте поново подељене.

У тој новој игри балканске државе неће бити „за столом“. Оне ће бити „на столу“. Зар баш ни Албанцима није јасно да за њихове недаће после 1999. никако не могу бити криве Србија, Македонија или Црна Гора? Црногорске власти као да су замрзнуте у 1999. години. Тада, када је рат био у току изигравале су неутралност, иако су током бомбардовања страдали и њихови грађани. Данас, када су се прилике значајно промениле, када је неутралност можа у највећој мери могућа Црној Гори – која није на гасној рути и која без обзира на своју мултиетничност и русофилске традиције – није на посебном искушењу кад је реч о стабилности. Неко жури да је стави у први ред фронта сукоба који је у току.

Управо би „достојанствено ненаметање“ (коју нерасположење појединих чланица НАТО за сада намеће Подгорици), ако већ не и неутралност, кад је реч о уласку у Северноатлантски савез вероватно донело највише користи Црној Гори. Извесно је, ипак, да није тако и са политичарима који се већ деценијама претварају да су творци црногорске државе и државници. Њихове каријере вероватно би изгубиле ако не би потвдили онај значај који су умислили а који је суштински нестао када је завршен рат НАТО против Србије. Такође, званичне САД, Британија и СР Немачка, иако неспремне да приме Црну Гору у НАТО, можда ће ценити агилност оних који су се доказали као беспоговорни послушници. Можда би неко могао да помисли да је то пријатељство исказано у невољи.

Извор: Напредни Клуб