Црна Гора, Мило и пуцање гнојног чира

Буре светске политике, проничући у најмање углове планете, нису поштеделe ни Црну Гору. Необично лепа и добра земља ступила је у зону најтеже кризе, од чијег исхода зависи распоред снага у једном од геополитички најосјетљивих региона света – на Балкану.

Кризне појаве, скривене од очију већине посматрача, скупљале су се у земљи одавно. Црна Гора је поцепано друштво. Узроци тога, с једне стране, леже дубоко у историји и повезани су са појавом неколико српских кнежевина, које су се после ујединиле у два краљевства – Србију и Црну Гору, а, с друге стране, условљени су применом савремених технологија у конструисању нових политичких нација. У датом случају реч је о вештачком подизању црногорске нације, која се ставља у опозицију према општесрпској историји и самим тим осуђује себе на издају својe прошлости, садашњости и будућности, док нова политичка „елита“ себе доживљава јаничарем Запада (на сличан начин исте те технологије примјењују се у Украјини). Процес одвајања Црне Горе од Србије и, као последица тога, од Русије, прешао је у активну фазу после војног конфликта у српској Аутономној Покрајини Косово и Метохија и агресије НАТО на СРЈ. Влада Црне Горе објавила је 5. августа 1999. Платформу нових односа са Србијом. Платформа је позивала на поновно разматрање статуса Црне Горе и бирачког законодавства. Уставни суд СРЈ сматрао је такво поновно разматрање правно неважећим. Тек касније је питање о самосталности Црне Горе поново покренуто, али овај пут уз активно мешање ЕУ и уз посредовање Ричарда Холбурка – познатог борца против „балканских Руса“, како себе зову сами Срби. Резултат је било потписивање оснивачких докумената коначног разједињења. Потпуну „самосталност“ Црна Гора добила је после референдума о одвајању од Србије 21. маја 2006. године. Без обзира на најгрубља кршења у току гласања, ЕУ и САД су признали његове резултате. Али чак ти формални резултати показали су раскол црногорског друштва скоро напола: 55,4 одсто бирача се изјаснило за одвајање од Југославије, а 44,6 против. Уствари, противника одвајања било је много више.

КРИМИНАЛНИ ГЕНИЈЕ

„Независност“ Црне Горе ишла је наруку клану Мила Ђукановића, који непрестано управља земљом од фебруара 1991, мењајући само фотеље и функције (премијер, председник). Интересе свог народа Мило Ђукановић одавно је заменио за гаранцију личне безбедности, која му је неопходна зато што је тај лик заправо криминални геније.

Према подацима једног од познатих експерата у области међународног криминала Мише Гленија, 1990. године Црна Гора је „постала центар криминалног бизниса тешког више милијарди, који је доносио приходе свуда – у САД, на читавом Блиском Истоку, у Средњој Азији, у земљама Магреба и у Западној Европи. Две главне луке у Црној Гори недељно су претоварале (транспортовале) по неколико тона нелегалних цигарета у луку Бар а одатле бродовима у италијанску луку Бари, у руке италијанске мафије. Сваки бокс цигарета се облагао такозваним транзитним опорезивањем“…[1]

У октобру 2002. године, после осмогодишњег ислеђивања, подигнуте су судске тужбе против компанија Р. Џ. Рејнолдс и Филип Морис, које су се теретиле за сарадњу у кријумчарењу цигарета. Међу најразноврнијим оптужбама била је и ова: балканска трговина цигаретама повезана је са прањем новца колумбијске наркомафије. Правници су представили детаљан извјештај о томе како су Ђукановић и његови сарадници зарадили од шверца цигаретама стотине милиона долара.

Две црногорске компаније – обе под контролом Ђукановића – и црногорске обавештајне службе узимале су 30 долара од сваке кутије цигарета која је пролазила транзитом. „Новац су делили међу собом црногорски чиновници увучени у овај бизнис и они који су давали лиценце за транзит цигарета кроз Црну Гору“, назначено је у судским документима ЕУ.

Једна од тих компанија – Црногорски дувански транзит (Montenegrin Tabak Transit, MTT) припадала је Италијанима који се сумњиче за везе с мафијом. МТТ су основали неки припадници организованог криминала, уз учешће црногорских државних чиновника. Компанија је добила службено решење од Црногорске управе за стране инвестиције и деловала је под личном заштитом Мила Ђукановића“, тврде документи ЕУ. [2]

Већ 1994. године, ЕУ је било познато да дуванска мафија, с којом је Ђукановић водио послове, коштала Европу 6-8 милијарди долара по години (и то само од недобијених акциза – углавном у Италији и Великој Британији). Италијански државни тужиоци никако нису могли позвати Ђукановића на одговарност за кријумчарење и везу с мафијом. Из Вашингтона у Рим долазиле су тајне депеше које су захтевале да Италијани оставе Ђукановића на миру: црногорски председник био је потребан Вашингтону у његовом рату са Милошевићем.

СВИ РЕСУРСИ У ЂУКАНОВИЋЕВОЈ СЛУЖБИ

Према оперативним подацима, годишња добит од дуванске трговине средином 2000-тих износила је 30 милиона долара. Према речима српских аналитичара, Црном Гором је управљао картел, који су створили бивши комунисти, полицајци, војна лица и мафија, с председником републике у центру те паукове мреже. О Ђукановићу и његовим сарадницима у CIA и MI-6 не налазе се само фасцикле него цели кофери компромитујућег материјала који дозвољавају да се лако управља тим олошом. Ђукановића су ставили пред избор: или спокојна старост у лепој кући на обали Јадрана или затворска соба. И он је свој избор направио.

Истине ради, треба приметити да Црна Гора, за разлику од „Републике Косово“, не постоји само на рачун криминала. Огромну подршку држави обезбеђују руски бизнис и туризам. На малу Црну Гору отпада на то 12 одсто свих актива руских банака у иностранству. Интересовање за црногорску својину показују и западне компаније. Већ крајем 1996. године сва друштвена (државна) предузећа прешла су под контролу државних фондова – Фонда за развој, Пензионог и Инвалидског фонда, Берзе рада. Резултат – у Црној Гори више нема друштвене својине. Државним фондовима располаже клан Ђукановића. Основни страни инвеститори у економију Републике постале су белгијске, немачке, италијанске, јапанске и словеначке фирме. Приватизована су најзначајнија предузећа у земљи – Требјеса Никшић, Југопетрол, Институт др Симо Милошевић. Притом, приватизација није спасла земљу од незапослености, која је службено у 2014. години износила приближно 20 одсто.

Ђукановић је могао да одржи власт само издајом националних интереса. И његов клан је радио на томе непрестано. Прво, спровођење референдума о одвајању од СРЈ тежило је таквом циљу – лишити КиМ статуса федералне јединице Југославије. Ствар је у томе да је, сходно резолуцији СБ УН 1244, Косово било саставни дио СРЈ, а не Србије. Да би се пренело косовско питање на другу раван, потребно је било уништити савезну државу. И то је урађено Ђукановићевим рукама.

Друго, Црна Гора је била трећа земља од бивших југословенских република, после Словеније и Хрватске, која је признала независност Косова. Десило се то 9. октобра 2008. године.

Треће, 2009. године Црна Гора је добровољно прешла на евро, изгубивши самим тим финансијски и поткопавши политички суверенитет.

Четврто, приоритет спољне политике Ђукановића јесте улазак у НАТО.

Пето, после присаједињења Крима Русији, службена Подгорица, иако није чланица ЕУ, одлучила је да још једном демонстрира лојалност својим западним покровитељима и придружила се санкцијама против Русије. Тај непријатељски гест био је допуњен антируским иступањима – која су буквално запљуснула локалне медије – и кампањом против руског бизниса.

ЦРНА ГОРА НЕЋЕ У НАТО

А 17. октобра 2015. године сви делови слагалице Ђукановићеве атлантске игре уклопили су се у коначну слику – парламент Црне Горе донео је резолуцију о подршци уласку у НАТО. Свој утицај у Републици овај политичар – један од најкорумпиранијих на Балкану, ипак је преценио. За резолуцију је од 81 посланика гласало њих 50, 26 је било против, троје уздржаних. То значи, према одлуци 50 људи од 620.000 становника – Црна Гора може да уђе у НАТО. И ту се десило оно што је одавно сазревало – црногорско друштво је изразило протест против такве политике, при чему су демонстрације искључиво мирне. Најважније је то што је протест организовала црногорска опозиција.

Опозиционе снаге режиму Ђукановића активно су искористиле технологију ненасилног протеста – били су постављени шатори пред зградом скупштине у Подгорици и провођене мирне акције. Као одговор, влада је против демонстраната употребила силу. Седамнаестог октобра, у 5:45 ујутро, газећи право грађана на мирно изражавање своје воље, власти су почеле сурово растурање шатора оних који су протестовали против ступања Црне Горе у НАТО. Специјални одреди полиције нису само блокирали улице које воде према шаторима већ су претучени и ухапшени многи демонстранти, лидери опозиције, међу њима и чланови парламента који су имали имунитет, новинари. Против демонстраната употребили су сузавац.

Ипак нису успели угушити протест – 24. октобра десили су се нови сукоби протестаната и полиције. Сила коју је применила власт довела је Црну Гору на ивицу грађанског рата. То што се десило у Подгорици постало је још један доказ двоструких стандарда Запада. Ако се шатори постављају са циљем свргавања режима који није по вољи Запада, онда је то испољавање воље народа, то је демократски процес. Ако, пак, грађани на такав начин желе да изразе своје неслагање са ширењем агресивног војног блока – који је бомбардовао земљу – и са праксом корумпираног режима, онда је то удар на безбедност државе.

Протести у Црној Гори принципијелно се разликују од стандарда иницираних „обојених револуција“. У Црној Гори је сазрео и провалио унутрашњи гнојни чир, који је сазревао годинама. На улице нису изашли само они који протестују против уласка у НАТО: данас у Црној Гори раме уз раме наступају и противници атлантизма и они који су уморни од сиромаштва, кланова, чиновничке корупције. На улице су изашли сви који желе да виде Црну Гору као земљу једнаких могућности, успешну и безбедну. Важан показатељ: у недељу 25. октобра на улицама Подгорице било је више од 20.000 протестаната. За град који има 200.000 становника – сваки десети. То је заиста народни протест. „Обојене револуције“, узгојене у америчким лабораторијама и фабрикама мисли, враћају се као бумеранг својим газдама.

Груба примена силе коју је црногорска власт употребила не изазива само осуду већ и презир према том режиму, чији се представници одавно не могу идентификовати са Црном Гором. Они су љубимци. Ђукановић не управља Црном Гором вољом њеног народа, него вољом газда из Америке. Само, да ли ће се још дуго одржати?

Народ Црне Горе већ зна како одговорити антинародном режиму. И обични Црногорци треба да знају: руска јавност је на њиховој страни. Као што је увијек било кроз историју – ми смо заједно.

Превод – Милана Бабић

_________
Упутнице:

[1] Гленни М. Современная международная мафия. – М.:СТОЛИЦА-ПРИНТ, 2008. – С. 59 – 60.

[2] Гленни М. Указ. соч., С. 62-63.

Извор: Фонд Стратешке Културе, Стање ствари