Turska na Bliskom Istoku i bumerang efekat

1.januara ove godine stupile su na snagu ekonomske sankcije Rusije protiv Turske, što je objavljeno posle obaranja ruskog bombardera od strane  turskog,  na nebu iznad Sirije. U Ankari su se, ne uvodeći svoje mere kao odgovor, spremili da se žale Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Posebno ekstravagantno su zazvučale reči  Mustafe Elitasa, turskog ministra za ekonomiju, o tome da u trgovini mora da postoji „moralna osnova“. Rukovodilac Ministarstva za ekonomski razvoj Rusije, Aleksej Uljukajev, potsetio je da STO ima Statut koji dozvoljava da se, ukoliko postoji pretnja po nacionalnu bezbednost, ograniče trgovinske veze sa drugomstranom – članicom te organizacije. Turski ekonomista Erhan Aslanoglu procenjuje da gubici turskog biznisa od ruskih mera ograničenja mogu da dostignu i 10 milijardi dolara.

Možda je stvarno tako naglo pogoršanje bilateralnih odnosa, kao ovo poslednje, za nekoga i bilo neočekivano, ali se mora priznati da rusko-turska privredna saradnja nikako nije mogla da otkloni političke nesuglasice koje postoje između Moskve i Ankare, i koje su jačale kako se zaoštravala kriza sa Sirijom. U proleće 2015.godine proturske, prosaudijske i prokatarske oružane grupacije koje su delovale u Siriji,  počele su da nastupaju kao jedinstven front. U leto i početkom jeseni vlada Sirije se našla u teškom položaju: posle pada Palmire i započetog opkoljavanja Damaska projektili su padali i u centar sirijskog glavnog grada.

Politika svakog turskog režima je uvek sadržala i pretenzije na Kirkuk i Alepo, a „arapsko proleće“ koje su pokrenuli Amerikanci, izgledalo je da doprinosi da se te želje i ostvare. Sledeći korak Ankare je trebalo da ima i formiranje na severu Sirije „zone zabranjene za letove“ koja bi bila pod kontrolom turske armije, gde je mogla da se smesti marionetska „prelazna vlada“. Međutim, kampanja ruskih vazdušno-kosmičkih snaga koja je započeta na molbu sirijske vlade, omogućila je prelom ne samo u vojnim dejstvima, već i u međunarodnoj situaciji.

Pošto su se u konfliktu sa Sirijom turske vlasti preračunale verujući u radikalne grupe džihadista, one nisu dobro sračunale sve moguće posledice. Kao rezultat, proklamovana politika „sa susedima – nula problema“ se pretvorila u svoju suprotnost. Zaoštrila se situacija sa Kurdima i u samoj Turskoj. Prema podacima koji su stizali iz jugoistočnih provincija zemlje tamo se mnogo gradova našlo pod opsadom, a postupci struktura moći podsećaju na ponašanje kaznenih jedinica na okupiranoj teritoriji. Glavni udar snose četiri velika kurdska grada sa oblastima u njihovoj blizini – Dijarbakir, Džizra, Silopi  i Nusajbi. U kaznenoj operaciji je učestvovalo preko 10 hiljada vojnih lica zajedno sa  teškim naoružanjem. Na te napade snage kurdskog otpora  su odgovarale. Poginuli i ranjeni su se već prvih dana brojali u stotinama, pri čemu  kurdski lideri ne traže ništa posebno. Život u zanatlijskim i poslovnim delovima grada Dijarbakir  je praktično zaustavljen, jer je u njemu već više od pola godine na snazi policijski čas).

Za to vreme (dok je  grad  Kobana  bio u opsadi od strane „Islamske države“, terorističke organizacije koja  je zabranjena u Rusiji) turske vlasti  koje sabotiraju pregovore sa Kurdima još od jeseni 2014.ne prestaju da traže unutrašnje neprijatelje. Sastanak koji je krajem godine održan u Moskvi između Partije demokratije naroda, koju u turskom parlamentu predstavlja njen vođa Selahetin Demirtaš, i Sergeja Lavrova, kod Erdogana su izazvali nov i napad besa, koji je tog političara okrivio za izdaju. Protiv kurdskih političara koji se zalažu za to, da se jugoistočnim delovima da veća samouprava, podižu se krivični postupci. Moskva se bez ikakvih dokaza optužuje za težnju da raspaljuje „kurdski separatizam“, ali istovremeno Ankara (i to ne prvi put) na najvišem nivou dočekuje persone kakav je vođa „medžlisa krimsko-tatarskog naroda“ Mustafa Džemiljov.

Granice Turske prema „Nacionalnom zavetu“ iz 1920. godine

Pritisak na ruski Krim, prema čijim su se granicama, po nekim podacima, prebacivali borci turske ultra-nacionalističke organizacije „Sivi vukovi“ koji  poslednjih nedelja predstavljaju samo jedan od pravaca Erdoganovog delovanja. Kako idu pregovori o nalazištu gasa Leviatan ako nije zaboravljena, zgušnjava se višegodišnja antiizraelska retorika Ankare. Poseta turskog predsednika Turkmeniji nije dala vidljive rezultate,  ali  je   posle Erdoganovog povrataka iz Rijada objavljeno da će Erdogan putovati i u SAD gde 31.marta treba da se održi samit o nuklearnoj bezbednosti. Tu može da se pokaže  da postoji prilično ozbiljan kompleks problema, obzirom na specifičnu zainteresovanost Ankare za raketno-nuklearne tehnologije. Objavljene su namere da se poljoprivredni izvoz prenaputi sa ruskog na bliskoistočni pravac, pa čak i na afrički (Kenija, Tanzanija, Etiopija i Nigerija), mada gubici turskih firmi zbog nestanka ruskog tržišta teško mogu da se u potpunosti kompenzuju.

Bez obzira na to, put prema normalizaciji bilateralnih rusko-turskih odnosa nije zatvoren i Moskva na to povremeno ukazuje. Sa turske strane su potrebna javna izvinjenja, materijalne kompenzacije za nanesenu štetu i kažnjavanje izvršilaca  zločinačkog naređenja  kojim je oboren ruski avion. Da li u Ankari preovladava zdrav razum? Ako ćemo da govorimo otvoreno – slaba nada. Prema anketi kompanije MAK Danismanlik, većina turskih građana odobrava uništenje ruskog aviona (65%).

Najverovatnije će se sledećih meseci taktika turske strane sastojati u tome da zajedno sa Vašingtonom, Dohom i Rijadom maksimalno zakomplikuje operaciju ruskih VKS u Siriji na gušenju terorističkih bandi. Takvi pokušaji mogu da imaju karakteristike ne samo vojnih provokacija (1), već i diplomatskih koraka koji su usmereni na stvaranje nemogućnosti da se problemi reše političkim putem (2). Nastavljaju se pokušaji da se vlada Bašara Asada svrgne na bilo koji način, sakupljaju se pomoću oružja turkomanske i druge oružane formacije, preduzimaju se postupci na potčinjavanju sirijskih Kurda, uspostavljeno je zajedničko delovanje sa vlastima Kurdskog autonomnog regiona u Iraku koji pomažu krijumčarenje nafte u Tursku. Na dugoročnom planu ta politika ima za cilj da prekroji političku kartu Sirije i Iraka u skladu sa ekspanzionističkom doktrinom neoosmanizma.

Očigledno je da će u novoj godini Turska  na Bliskom Istoku i dodirnim rejonima predstavljati ozbiljan destabilizacioni faktor. Istovremeno, situacija na Blisko Istoku se promenila u korist Damaska.  Postoji i nada da će kanali za snabdevanje terorista sa turske teritorije u najskorije vreme biti zatvoreni. U samoj Turskoj je dramatično zaoštreno kurdsko pitanje. Kako to u The Guardian  konstatuje direktor centra za ruska istraživanja na Bilkentskom univerzitetu, Norman Stoun, događaji mogu da se tako okrenu da će arhitekte sadašnje politike Ankare sa tugom da se prisećaju dobrih starih vremena. I još: jedina škola za predsednika Turske, kaže Norman Stoun, je u tome da ne provocira Rusiju.

————————-

Primedbe:

1. Premeštanje AVAKSA iz Nemačke u Konjju može za regionalnu bezbednost da stvori nove probleme.
2. Organizacija „Međunarodna amnestija“ je bez ikakvih osnova optužila Moskvu i Damask da teže da isprovociraju nove talase izbeglica i da tako stvore dopunski pritisak na Tursku, a Amerikanci razmišljaju o merama kako da spasavaju teroriste od konačnog uništenja.

Izvor: Fond Strateške Kulture