Turska – od revolucije do neoosmanizma

Turski general Mustafa Kemal (1881-1938), Kemal-paša (od 1917), Kemal-paša Ataturk (od 1930) osnovao je Nacionalni pokret za nezavisnost Turske (od 1919-1923). Sultan Mehmed VI poslao je vojsku protiv Nacionalnog pokreta ali je ona poražena. U raspravama o reformama koje je poduzeo Kemal-paša zanemaruje se činjenica da je Turska bila poražena u Prvom svetskom ratu i da je 1920. godine došlo do iskrcavanja grčke vojske na zapadnoj obali Male Azije, kod luke Izmir (Smirne) a da su Englezi i Francuzi zauzeli Dardanele. Od početka 1921. godine turska vojska je beležila poraze ali je sredinom te godine došlo do velike pobede Turske vojske na reci Sakaraya a zatim i do oslobađanja Izmira (9.9.1922). Nakon velikog pokolja nad Grcima, preko milion Grka je zauvek napustilo Malu Aziju.

Na Velikoj nacionalnoj skupštini u Ankari (1.11.1922) odlučeno je da se ukine ured sultana i 17.11.1922. godine, zadnji sultan je napustio Istanbul.

Taj događaj označava kraj Osmanlijskog carstva.

Nacionalna skupština Turske (13.10.1923) proglašava Republiku Tursku, određuje Ankaru za glavni grad a Kemal-pašu za predsednika države.

Već 1924. godine dolazi do ukidanja Kalifata koji je u osmanlijskom periodu bio glavni izvor verske moći – dolazi do zabrane posebnih verskih škola i zabrane nošenja fesa. Zabranjuje se mnogoženstvo i uvodi latinica kao službeno pismo umesto arapskog pisma. Žene stiču pravo glasa i utvrđuje se ravnopravnost muškarca i žene u obavljanju javnih dužnosti i funkcija. Umesto tradicionalnog, nameće Gregorijanski kalendar, uspostavlja jedinstven sistem javnog obrazovanja, ukida šerijatske sudove i uspostavlja novi pravni poredak zasnovan na švajcarskom zakonodavstvu. Naslednik Kemal-paše Ataturka, Ismet Ineni, proglašava zakone o reformi zemlje u sferi poseda te uvodi višepartijski sistem.

Tumačeći ovaj period, Semjuel Hantington, konstatuje:

„Nizom pažljivo proračunatih reformi dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog vijeka Mustafa Kemal Ataturk je pokušao da svoj narod oslobodi njegove otomanske i muslimanske prošlosti. Osnovni principi ili „šest strela“ kemalizma bili su: POPULIZAM, REPUBLIKANIZAM, NACIONALIZAM, SEKULARIZAM, DRŽAVNI SUVERENITET I REFORMIZAM. Odbacujući ideju multinacionalnog carstva, Kemal je ciljao na homogenu nacionalnu državu izbacujući i ubijajući Jermene i Grke u tom procesu…“^[1]

Turska je pristupila NATO savezu 1952. godine, a u aprilu 1987. godine zatražila je i formalno prijem u članstvo Evropske unije.

Da se zemlja veličine Turske, s tolikim stanovništvom i 16. svetskim relativnim BDP-om nalazi u Srednjoj Evropi, i da nije ogromnom većinom muslimanska, uz jednu ili dve reforme po svoj bi prilici već bila u EU. Turska je sa 75 miliona stanovnika druga najmnogoljudnija u Evropi, po površini je najveća, a od 2002. do 2012. bila je među prvima u svetu po rastu BDP-a. Nakon decenija reformi i čekanja na članstvo u EU, Turska kreće u diplomatsku ofanzivu kako bi na Balkanu, Bliskom istoku i Kavkazu ojačala politički uticaj. Čovek čiji je zadatak reafirmacija tih područja, turski premijer u ostavci, Ahmet Davutoglu, prilično je aktivan u tumačenju odnosa Turske prema Evropskoj Uniji, osmanskom nasleđu, viziji Balkana te odnosima sa BiH, Srbijom, Makedonijom, Hrvatskom:

„Ne samo na Balkanu, nego i na Bliskom istoku, na Kavkazu i u središnjoj Aziji želimo poticati mir i napredak u tim područjima. Jer, kad oko nas izbijaju krize, oseća ih i Turska. Zbog rata u BiH Turska je primila mnoštvo izbeglica; setimo se i rata na Kosovu te krize u Makedoniji, a slično je i sa krizama na Kavkazu i Bliskom istoku. Imamo viziju sigurnosti i stabilnosti za sve u regiji. Drugo, Turska ima izvrstan politički dijalog sa zemljama u regiji, posebno sa susedima – Bugarskom, Grčkom, ali i sa Hrvatskom, BiH, Srbijom, Slovenijom, koje susedima smatramo zbog snažnih veza iz prošlosti. Imamo projekte koji bi uključivali zemlje Balkana, jer je ekonomska suradnja najbolji put u stabilnost i miru. Slično radimo i na Bliskom istoku, u Siriji i Iraku, a za Balkan je posebno bitno to što radimo na kulturnoj, religijskoj i etničkoj raznolikosti i suživotu. Naši su gradovi u prošlosti bili kulturno puno raznolikiji nego danas. Pogledajte samo BiH prije 20 godina, nakon rata došlo je do pročišćavanja gradova. Neki su gradovi čisto srpski, neki hrvatski ili bošnjački, što nije dobro. Prije 200 godina su i Solun, Skoplje i Istanbul bili etnički raznoliki. Smatramo da je budućnost u raznolikosti i to je naša vizija za Balkan.“ (Ahmet Davutoglu u izjavi za medije u regionu.)^[2]

Na pitanje „Koja je razlika između Osmanskog carstva i osmanskog nasleđa“, Davutoglu odgovara:

„Istorija se ne može menjati. Što se dogodilo, dogodilo se. Ne samo na Balkanu, poput Srbije, nego i drugde, na Bliskom istoku, sve do Katara, rastući uticaj Turske neki nazivaju neootomanizmom. Nikada, ni ja, ni turski predsednik, ni turski premijer, nismo zagovarali neootomanizam. O tome među nama, dapače, nikada nije bilo ni reči, niti je iko takvo što spominjao. Smatramo da su sve zemlje jednake i da nijedna nema pravo dominirati nad drugom, bez obzira na veličinu. No, to ne znači da mi ne branimo otomansku istoriju. Kao istoričar, često navodim da se u 16, 17. i 18.veku svetska politika vodila s Balkana. Otomanska država bila je i balkanska država. Mehmed-Paša Sokolović bio je Balkanac. Mehmed Ali Paša bio je iz Albanije. U mom rodnom gradu, Konyi, u potpuno turskom kraju, nema otomanskih džamija, nego sve potiču od Seldžuka. Ako pak odete u Sarajevo, Skoplje, Solun, videćete  10 puta više otomanskih građevina nego u Konyi ili u Kajseriju. Otomani nisu koristili izraz “Turci”, nego su bili uključeni svi balkanski krajevi. S različitih gledišta to se može kritikovati, ali se ne može poricati. Pre četiri ili pet vekova u balkanskim gradovima bila je prisutna široka lepeza etničkih pripadnosti. Ljudi nisu anđeli, pa ni istorija nije savršena. Balkanski narodi, dakle, ako vide svoju budućnost u saradnji, zajedno mogu opet biti vrlo uticajni u svetskoj politici“.

Tako je govorio Davutoglu – u zlatno doba kohabitacije sa Erdoganom – pre odlaska.

Mnogi se analitičari danas boje da će promene nedemokratskog ustava koji je 1980. donela vojna hunta biti slično nedemokratske, ovog puta inspirisane nacionalističkim i islamskim, umesto sekularnim vrednostima. Oksfordski profesor Kerem Oktem piše da bi, zajedno s prelaskom s parlamentarnog na predsednički sistem, koji Erdogan priželjkuje (ali ga zbog sastava parlamenta ne može lako progurati), ovaj mandat mogao dovesti do jačanja AKP-ove hegemonije, te uspostave “suverene demokratije šerijata”, jačanja islamske orijentacije i smanjenja građanskih sloboda.

Ohrabren novom petom uzastopnom pobedom, AKP se nekoliko sedmica nakon izbora obračunao s vojskom, iznudivši ostavke komandanta generalštaba, te šefova kopnene vojske, avijacije i mornarice. Jedini koji nije podneo ostavku je zapovednik žandarmerije Necdet Ozel, koji je imenovan glavnim vojnim komandantom.

Turska vojska pola je vijeka gospodarila politikom, organizovala vojne udare, svrgnula četiri vlade, zabranjivala stranke, pri čemu je zadnji pokušaj bio onaj zabrane AKP-a 2006. godine zbog “ugrožavanja sekularnog uređenja zemlje”, a vladajuća se stranka jedva izvukla odlukom ustavnog suda u srazmeri šest naprema pet.

Vojska je 2007. godine pokušala blokirati i imenovanje Abdulaha Gula predsednikom, pa se ove ostavke drže početkom uspostave kontrole civilne vlasti nad vojskom. No neki analitičari upozoravaju da će za preuzimanje sistema starog 85 godina i sa prilično opreznim stavom i interesima velikih sila biti potrebno puno više od nekoliko ostavki, računajući i Davutogluovu. Stiven A. Kuk iz američkog Odbora za međunarodne odnose napominje kako bi u tom cilju trebalo izmeniti i ustav, zakone i vojne pravilnike prema kojima vojska ima obavezu intervenisati u politički sistem u slučaju “pretnje sekularizmu”, te izvršiti vojni udar.

Bez obzira na domete ove pobede nad vojskom, AKP polako ali sigurno, već gotovo dve decenije sprovodi svoju temeljnu politiku kojoj je cilj naglašavanje islamske kulture Turske i njezina integracija u političke strukture, uspostavljanje islamskog društva koje bi predstavljalo pravnu i političku činjenicu. Tačnije, organizovati Tursku kao Islamsku državu.

Iako još uvek Erdogan i njegova politička partija AKP nisu uspeli stvoriti nove institucije temeljene na tim principima, turski sekularisti, kurdska i šiitska manjina, konstantno se osjećaju napadnutima, pružaju otpor takvim promenama, posebno nakon simboličkog ukidanja zabrane nošenja muslimanske marame na univerzitetima. Taj lagani zaokret tursko-američki sociolog Cihan Tugal naziva “pasivnom revolucijom”, postepenom infiltracijom i širenjem socijalne mreže turskih islamista s margina prema centrima struktura moći.

U prvom mandatu AKP se koncentrisao na razvoj privrede, učinivši od Turske ekonomski najjaču islamsku državu i 16. ekonomiju sveta. U Erdoganovom mandatu BDP po glavi stanovnika povećao se sa 3.910 na 10.000 dolara, a sa ekonomskim rastom od 8.9 posto Turska je bila iznad evropskog proseka i svake pojedine članice.

U drugom mandatu AKP je započeo istrage protiv “duboke države”, obračun s vojskom, usmeravajući je u razne vrste vojnih konflikata na područjima nastanjenim Kurdima (pokrajine: Dijarbakir, Siirt, Elazik, Mardin, Mus i Van), kao i druge sukobe, istovremeno razvivši princip koji će i u studijama balkanskih naučnika dobiti jedinstveni naziv: “Neosmanizam”, a njegova suština predstavljaće temelj nove unutrašnje i spoljne politike. Ovu doktrinu ugledni teoretičari i islamolozi sa naših prostora (prof. dr Darko Tanasković iz Beograda i prof. dr Srđa Trifković iz Čikaga) okarakterisaće kao „kompleksnu makroideološku platformu prema kojoj današnja Turska, kao njegova legitimna civilizacijska naslednica, treba da reafirmiše celokupno duhovno, kulturno i političko nasleđe Osmanskog carstva kako bi u preraspodeli svetske moći i uticaja, koja je u toku, obezbedila i delotvorno igrala ulogu jednog od globalno značajnih međunarodnih činilaca“.

Kako piše dr Nora Fišer Onar, sa Univerziteta Oksford, princip otomanizma zauzeo je mesto kemalizma koji je poslednjih godina u uzmicanju, a temelji se na ideji da istorijski afiniteti i geografska uzrokovanost mogu doprineti ekonomskim i diplomatskim odnosima. Ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu tu je politiku opisao kao “nula problema sa susedima”, privilegovanje odnosa koji su u interesu Turske, a ne nametnuti od strane spoljnih faktora. To znači da su učešće u NATO-u i članstvo u EU još uvek važni, ali više ne toliko da bi se napustio celokupni identitet Turske kao muslimanske bliskoistočne zemlje. Ta se granica videla i u odbijanju Turske da učestvuje u napadu na Libiju, kao i zauzimanju za stanovništvo palestinskih područja po cenu ugrožavanja odnosa s tradicionalnim saveznikom Izraelom.

Iako je AKP nekada tvrdila da je proevropska orijentacija njena osnovna politika, ova nova paradigma ipak je rezultirala zahlađenjem prema Evropskoj uniji, za što svakako nije zaslužna samo turska vladajuća stranka. Štoviše, ono je rezultat višedecenijskog evropskog odbijanja Turske, uvek sa novim opravdanjima, u pozadini kojih konstantno lebdi ksenofobija desnih evropskih vlada, a rezultat čega je ogroman pad podrške turskog naroda ulasku u EU. Prema podacima Eurobarometra, 2004. pristupanje EU je podržavalo 62 posto turskog stanovništva, a 2014 godine samo 41 posto.

Kako navodi dr. Firat Cengiz, profesorica prava sa holandskog univerziteta Tilburg, izborni manifest AKP-a u ovoj se izbornoj kampanji na samo dve od ukupno 160 stranica bavio pristupanjem EU, pri čemu je podjednako prostora posvećeno deklarativnoj podršci ulasku i kritici Unijinog odbijanja da se zatvore neka poglavlja. Cengiz piše da su se i opozicione stranke podednako škrto u svojim programima bavile Unijom, što sugeriše da članstvo u EU više nije prioritet nijedne turske političke stranke. Čak je turski ambasador u EU Selim Kuneralp u intervjuu “EU observeru” sredinom juna izjavio da “u odsustvu bilo kakve jasne perspektive pristupanja, Turska nema razloga da svoju legislativu menja u smeru uskih standarda Evropske unije”.

Istovremeno i dr Omer Tašpinar, profesor nacionalne bezbednosne strategije na Ratnom koledžu u SAD-u i direktor Turskog programa na Brukings institutu, ističe: „Neoosmanizam prihvata veliku, geostratešku viziju Turske kao efektnog i angažovanog regionalnog faktora koji pokušava da reši regionalne i globalne probleme. Pošto koncept neoosmanizma može pobuditi imperijalnu agendu, jedno se mora razjasniti: Turska u ovoj neoosmanskoj paradigmi ne sledi neoimperijalističku politiku koja ima za cilj oživljavanje Osmanskog carstva. Umesto imperijalne nostalgije, neoosmanizam je u suštini projektovanje turske ‘meke moći’ (soft power) – most između Istoka i Zapada, muslimanska nacija, sekularna država, demokratski politički sistem i kapitalistička ekonomska moć. Kao francuski golizam, ona traži tursku veličinu (grandeur) i uticaj u spoljnoj politici“.^[3]

U drugom tekstu objavljenom u Today’s Zaman 22. 9. 2008. pod naslovom „Neoosmanizam i kemalistička spoljna politika“, dr Tašpinar ukazuje na tri glavna elementa neoosmanizma. To su:

1. Volja da se suoči s turskim muslimanskim i osmanskim nasleđem kod kuće i u inostranstvu. To nije poziv za uspostavljanje islamske države u Turskoj niti turskog imperija na Bliskom istoku i na Balkanu. To je zalaganje za manje militantnu verziju turskog sekularizma i „meki“ (soft) turski utjecaj na bivšim osmanskim teritorijama. Neoosmanizam otvara vrata za manje etnički koncept turkizma omogućavajući multietničku i kosmopolitsku prirodu države.
2. Osećaj veličine i samopouzdanja u spoljnoj politici. Turska se vidi kao regionalna sila koja proteže svoj uticaj na geografski prostor ranije Vizantije i osmanske države.
3. Prihvatanja i Zapada i islamskog sveta. Otvorenost prema Istoku i prema Zapadu.

Vidljivo je da dr Tašpinar neoosmanizam dovodi u vezu s „mekom moći“ (soft power). U teoriju međunarodnih odnosa ovaj termin uveo je Džozef Naj (Soft Power: The Means to Success in World Politics, 2004.) da označi „sposobnost nekog političkog tela, koje ne mora nužno biti država, da utiče na delovanje ostalih činilaca putem direktnog ili indirektnog, često kulturnog i ideološkog uticaja i ohrabrenja“. (Jeffrey Haynes, An Introduction to International Relations and Religion, Harlow: Pearson-Longman, 2007., str. 40). „Meka moć“ je suprotnost „tvrdoj moći“ (hard power) koja uključuje prinudne mere kao što su oružane snage i ekonomska prinuda. Upravo na toj tački se utvrđuje pogrešno imenovanje nove turske politike.

Turska politika na Balkanu nedvosmisleno je štetna: ona se pokazuje nesposobnom da shvati složenost odnosa u Bosni i Hercegovini i svojim političkim delovanjem u Veću za implementaciju mira nastupa sa izrazito antisrpskih pozicija. Ta politika podržava proustašku politiku hrvatske vlade, podržava politiku secesije Kosova i kriminalizovanu „NATO“ političku tvorevinu tzv. Republiku Kosovo. Javno sarađuje sa vladom u Srbiji a istovremeno duhovno odvaja Rašku oblast od Srbije i nameće lokalnog hodžu iz Novog Pazara kao partnera u pregovorima o ustavnom položaju islama u Srbiji te organizaciji institucija i zajednica islamske religije u Srbiji. I u Makedoniji komunicira sa Albancima, nekritički podržava svoju manjinu u Bugarskoj i izaziva objektivne frustracije naroda koji su dugo bili pod turskom vlašću. Taj pokušaj da se prvo duhovno a zatim i teritorijalno integrišu „islamska ostrva“ u Jugoistočnoj Evropi predstavlja projekat imenovan kao „Zelena transverzala“.

Danas, pod Erdoganom, a ne baš njegovom zaslugom, Turska je ipak sekularna republika – više sekularna od Bosne i Hercegovine, Hrvatske ili Nemačke. Ni na koji način, religija nije važna u javnom životu mada je prisutnija danas više nego juče. Obrazovanje isključivo pripada državi, religije tu nema ni u tragovima. I dalje je tu latinica – čak, i na nivou simbolike, nema povratka fesa niti islamskog kalendara. Turska, naravno, ima ambicije da se pita na Balkanu i u vlastitom okruženju – ona želi biti regionalna sila, ali takve ambicije ima i beznačajna Hrvatska – to želi i malena Slovenija, ni Vučićeva vlada u Srbiji nije bez tih ambicija.

Turska ne poseduje nezavisnu vojnu silu, deo je NATO saveza i na svom tlu ima desetine hiljada Američkih vojnika. Uprkos tome Erdoganova Turska je pretnja okruženju, „glumi“ veliku silu i koristi pritisak i pretnju kao instrument svoje spoljne politike. Sarađuje sa teroristima (pre svega sa Islamskom državom – ISIL) organizuje terorističke organizacije, finansira ih i naoružava. Ugrožava države u svom okruženju, uništava Siriju i vodi ratove na tlu drugih država (Iraka i Sirije).

Istovremeno, Turska je trajno podeljena zemlja: kemalisti i islamisti su nepomirivi, suniti predstavljaju ogromnu većinu, ali gotovo 22 miliona Turaka su kurdi i aleviti, dakle umereni pripadnici šiitske verzije islama. Uz sukob evropskog i azijskog mentaliteta i kultura i sukob sa Kurdima, Turska ima i previše problema za rešavanje. Svakako i porast broja islamskih militantnih grupa i eskalacija terorizma na Balkanu – ima veze sa Turskom, kao i sa Saudijskom Arabijom, kao što će imati puno veze sa novim političkim strukturama vlasti u islamskom svetu, Azije i Afrike.

Pogled iz Sarajeva prema Turskoj potpuno je drugačiji od pogleda iz Beograda, a pogled iz Rijada, Damaska ili Teherana i njihovo viđenje Turske politike je priča za sebe. Način na koji islamski svet gleda na Tursku suprotstavljen je našem pogledu.

Jasno je to vidljivo u izjavi Glavnog pomoćnika Vrhovnog vođe Irana General potpukovnika Jahja Rahim–Safavija koji je uputio oštru poruku Turskoj: „Turska mora radikalno promeniti svoju politiku prema promociji muslimanskog sekularizma u arapskom svetu, prema odbrambenom štitu NATO-a i prema Siriji ili će se suočiti sa problemima u odnosu prema svom i susjednim narodima. Poziv turskog premijera Arapima da usvoje turski sistem je neočekivan i nezamisliv“.^[4]

To dodatno pokazuje koliko je važan turski sekularizam jer islamska zajednica nema tradiciju razlikovanja političkog i verskog, nego smatra da se islamska načela trebaju oživotvoriti i u političkom životu. Ono što je u hrišćanstvu teologija to je za islam pravo – dakle funkcionalni izraz same vere.

Politički islam zato jeste veliki izazov za sekularni život Evropske unije. Izazov je tim veći jer broj muslimanskog stanovništva unutar Evropske unije stalno raste, pa islamska verska zajednica danas predstavlja važan faktor društvenog života u većini evropskih zemalja uprkos tome što politički poredak Evropske unije jasno odvaja religiju od politike i gradi sekularnu demokratiju utemeljenu na načelu građanstva i poštovanju ljudskih prava. Ključno je pitanje: može li se islam uklopiti u ovaj politički okvir, može li se na neki način „evropeizirati“? Istina: Turska više nije ona ista zemlja na kakvu je Zapad navikao jer više ne moli za priključenje Evropskoj uniji i vrlo često deluje samostalno i agresivno. Za razliku od naših prostora, gde je bogohulno tragati za alternativom kad je u pitanju ulazak u Evropsku uniju, muslimanska Turska maksimalno iskorištava svoj geostrateški položaj, a evropsko oklevanje da je primi u svoj blok okreće u vlastitu korist. Kako piše u izvještaju Evropskog veća za spoljne odnose, Turska danas više nije na periferiji Zapada nego zemlja koja je u samom središtu zbivanja. Ona vodi ekonomsku i bezbednosnu politiku u više pravaca: Turska na Bliskom istoku vodi svoje ratove, Evropu pritiska izbegličkim talasom i preti, ne zaboravlja ni SAD – vrlo često čujemo oštre tonove na račun svetske supersile, naročito u kontekstu podrške Kurdima u otvorenom ratu sa Turskom ali i u slučaju zahteva za uspostavljanjem kurdske para-države u Siriji ili Iraku.

Turska politika se okrenula i arapskom svetu.

Veze s Rusijom, koje su nekad bile na najvišem nivou, danas su prilično uzdrmane. Turski privrednici, tražeći izlaz zbog štete koju trpe od slabljenja veza sa Rusijom raširili su se širom Afrike, štaviše, stigli su i do Latinske Amerike. Također, turska privreda, koja se uspješno izvukla iz ruku globalne krize uz odličan privredni rast od devet posto u 2010. godini ušla je u krizu koju je sama izazvala.

Turska je danas, drugačija – ne liči više ni na sebe iz ranijeg perioda, insistira na islamskim vrednostima u politici i pravu i sve više ispoljava različite pristupe i u odnosu na evropske zemlje. Ona ne pita za „svoj“ stav ni Brisel ni Vašington – a to nije nužno ni potpuno negativno. Negativno je njeno huškanje Bošnjaka u Sarajevu da i oni idu tim putem a da će Turska na tom putu uklanjati prepreke praveći pritiske prema Beogradu i Zagrebu. To je u Sarajevu podstaklo nerealne ambicije, podiglo na viši nivo stepen netolerancije u institucijama države, vere i u celom društvu. 

Mnogi politički konvertiti, islamisti i socijal-demokrate, prividni republikanci i lažni „multietnički orjentisani“ marginalci podigli su glas u Sarajevu tražeći sve za sebe, zapenušani od mržnje prema Srbima i Hrvatima, postali su nepopustljivi na svim pitanjima koja zahtijevaju dogovor naroda. Korumpirani fundamentalisti, partijska i verska policija, cela SDA, zaustavila je sve reforme: srušila mehanizam koordinacije, dogovor oko popisa stanovništva, dogovor oko Mostara i položaja hrvatskog naroda kao ustavotvornog – u dubokom uverenju da je Turska, već, na vratima Balkana.

Čak i Erdoganovi protivnici podržavaju viziju njegove stranke o snažnoj Turskoj, koju svet poštuje a Balkan i Bliski istok joj se klanjaju. Promene ustava o kojima se ponovo toliko govori uglavnom se odnose na predsednička ovlasti. Erdogan za sebe želi poziciju snažnog predsjednika republike, sa velikim ovlašćenja. On želi dalje slabljenje parlamenta i vlade ali i dodatno ograničavanje sudstva i vojske, koji predstavljaju još uvek jake oslonce sekularne Turske. Vojska, koja je dugo smatrana glavnim čuvarom sekularnog poretka i glavnim tamponom između države i islama, znatno je oslabila zbog slučaja planiranja državnog udara. Erdoganova politika glavni je rival tog tampona kroz religioznu i konzervativnu politiku. Erdoganova stranka tvrdi da će ustavne promene ojačati demokratizaciju Turske i vladavinu naroda, te zemlji doneti ustav u skladu s kojim će sa evropskim normama Turska nastaviti svoj dugačak put u evropske integracije. Istovremeno Erdogan je svestan da je vojska sve državne udare i smene predsednika vršila u saradnji sa američkom vladom i njenim odbrambenim i bezbednosnim strukturama. Nastavljajući proces slabljenja vojske Erdogan oduzima posljednji adut američkoj vladi za ucene i usmeravanje turske politike na unutrašnjem a posebno na širem planu.

Premijer u ostavci, Ahmed Davutoglu, autor knjige o ‘’strateškoj dubini“, u kojoj je mnogo govorio o ‘’multidimenzionalnoj politici“, jasno i potpuno, sledi drugačiji pravac od svojih prethodnika, koji su uglavnom bili deca činovnika iz Ankare i zapadne Turske, kemalistički odgajani i potpuno koncentrisani na NATO, Evropu i SAD. I Davutoglu, kao i bivši predsednik Turske Abdulah Gul, potiču iz centralne Anadolije, obojica su pripadnici nove elite koja nije iskompleksirana zbog pripadnosti islamu. Davutoglu je maturirao na jednoj nemačkoj školi u inostranstvu, perfektno govori arapski i bio je profesor na jednom islamskom univerzitetu u Maleziji. Po njemu je isključiva orijentisanost ka Zapadu nezdrava za zemlju kao što je Turska. Da bi ozdravila, Ankara mora da uspostavi dobre odnose sa svojim komšijama i ne sme se bojati kontakta sa državama i organizacijama koje su na crnim listama Zapada: Pri tome se Turska često poziva na svoju osmansku zaostavštinu: respektabilna regionalna sila na Bliskom istoku gde je nekad bilo Osmansko carstvo. Domaća štampa je Davutoglua označavala kao ‘’turskog Kisindžera“. Erdogan i Gul ga nazivaju ‘’hodžom“. Dugo je turska spoljna politika nosila njegov pečat.

Novi politički kurs Ankare, po kome je samo „Erdogan jednako Turska“, u Evropi izaziva osećaj istorijske i kulturne nelagodnosti. Rezultat, u vidu: političke nestabilnosti, migrantske krize, napada na medije, uništavanja kurdskih gradova i naselja (Džizra je sravnjena sa zemljom a pojedini delovi Dijarbakira su konstantno predmet vojnih udara u kojima se koristi i fosforna municija), nesiguran energetski koridor i nepouzdan partner na jugoistoku – to je sve negacija fundamentalnoih interesa EU. U stvarnosti svi akteri znaju da Turska u dogledno vreme nema izgleda da postane punopravni član evropskog kluba – i da ga verovatno nikada neće ni imati. Naravno da u Briselu ovo niko ne želi javno priznati. Smenjuju se administracije EU u Briselu i redovno ponavljaju kako se “Evropska unija drži pregovora o pristupu Turske”. Ali napretka u tim pregovorima nema.

Turska je napravila “samo minimalni napredak”, kako se kaže u jednom internom izveštaju. Već odavno su se neke EU zemlje oprostile od zamisli da će Turska ikada biti u njihovim redovima. U Bavarskoj se članovi vladajuće socio-hrišćanske stranke na predizbornim skupovima jasno zauzimaju za parolu “Ne Turskoj”. Za vreme boravka francuskih predsednika, prvo Sarkozija a zatim i Olanda u Berlinu, kako oni tako i domaćin Angela Merkel jasno su dali do znanja da članstvo Turske u EU nije poželjno. To su osnovni razlozi za smenu Davutoglua.

Po rečima nemačkog EU političara Elmara Broka, danas je Turska važnija za Evropu ‘‘nego što je to bila za vreme Hladnog rata“. I time je Evropa u dilemi: što se Turska zbog EU frustracija više angažuje oko svojih istočnih komšija – time je vrednija za Zapad. Po njemu, Evropa ‘’mora sve učiniti da zadrži Tursku“. Hrišćanski demokrata Brok i drugi EU parlamentarci zalažu se za status Turske kakav ga danas ima Norveška: saradnja u unutrašnjoj trgovini, bezvizni režim putovanja, saradnja policije ili zajednički naučni programi – Turska je svugde dobro došla. Ali ne može postati članica EU – nikada.

___________________________________

[1] Semjuel Hantington, Sukob civilizacija(i preoblikovanje svetskog poretka), Drugo izdanje, str. 160, pasus treći.

[2] Večernji list Hr. – 12.6.2011. – Svijet na rubu, Turska više ne želi Evropsku Uniju (Intervju sa Davutogluom).

[3] Turska srednjeistočna politika između neoosmanizma i kemalizma“, CarnegiePapers, 10.09.2008, str.29

[4] Novinska agencija Mehr 8.10.2011, intervju sa glavnim pomoćnikom Vrhovnog vođe Irana.

Izvor: Fond Strateške Kulture