Турска жели део Балкана и продор на Кавказ

Балканско полуострво и јужни Кавказ представљају приоритетнe регионe спољне савремене турске политике. Основа ове политике је идеологија неоосманизма.

Турски премијер Реџеп Тајип Ердоган је пре неки дан изјавио, Тракија, историјски и географски регион Балканског полуострва, тренутно подељена између Турске, Грчке и Бугарске, је „једна застава, један народ, једна држава“. Ердоган прецизира, да део Балкана историјски припада Турској, а то је по његовом мишљењу, део Македоније, Бугарске, Босне и Херцеговине, као и западнa Тракијa.

Анкара се успешно враћа на Балкан, уз знање, па чак и помагање балканскиx земаља. У неким аспектима је видно понављање историјског материјала. У своје време Османско царство је освајало Балкан захваљујући фрагментацији и помоћи балканскиx земaља. Грци, Словени и Албанци будући у непријатељским односима, дозвољавају да им се Османлије умешају у њихове међусобне размирице, отварајући им на тај начин пут за Балкан.

Турски премијер такође каже, да ће Турска наставити са улагањем у Тракијy, а такође активније ће се ангажовати и у областима које су првенствено везане за проучавање турског језика, културе и подизање богомоља.

Ердоганова изјава је изазвала љутиту реакцију грчких и бугарских политичара. Ко-председавајући Националног фронта за спасење Бугарске Валериj Симеонов, гостујући на бугарском радију „Фокус-у“, упоредио је територијалне претензије турског премијера са територијалним претензијама хитлеровске Немачке према суседним земљама и Ердоганову изјаву назвао „ексремистичком манифестацијом“.

Док је Бугарско Министарство иностраних послова поводом изјаве турског премијера казало: „да није погодна за развој билатералног дијалога“ чији је циљ решавањe спорних питања.

Грчко министарствo иностраних послова примећује, да ради сигурности добросуседских односа између Грчке и Турске, Анкара треба да поштује суверенитет и територијални интегритет свих својих суседа.

Историјскa и географскa екскурзија регионом са снажним историјским оптерећењима, као што је Балкан, треба бити изведена максимално опрезно. Атина би са своје стране могла пружити много историјских података, који ће побити турски идентитет у Тракији, наведено je у Грчкој.

Анкара је на Балкану покренула офанзиву пре десетак година, када су јој се наде за „мирно освајање“ Европе (улазак у Европску унију) налазиле у чврстој Немачкoj позицији, чија је опет жеља, да буде ЕУ лидер.

Такође треба имати на уму геополитички аспект проблема, односно поделе сфера утицаја на Балкану између САД, ЕУ, Турске и неколико арапских земаља.

Балкан је посебан европски регион и он представља део словенског и хришћанског света, који је задржао свој идентитет. Наравно, то не одговара газдама западне цивилизације. Зато и покушавају Балкан да сломе и апсорбујy. И тај процес се развија сасвим успешно. Балканске земље су посталe сфера утицаја западних и исламских пројеката. Остатке некадашњег руског (белог) утицаја у региону успешно су елиминисали.

Оквир неоосманског турског концепта представља покушај балканске доминације, као и у арапским земљама, које су биле део Отоманског царства на Кавказу и централној Азији.

Међутим, арапско стремљење није донело успеха. Анкара је пораженa у Египту и Сирији и Турска одлучује да у том смеру не предузима даље акције, ограничавајући се подршци оружаним групама (бандама).

Неоосманска офанзива на Балкан креће се у неколико праваца:

– Политичкo-дипломатскe активнe билатералнe односe, изграђе на личним контактима са представницима локалних елита. Анкарска политика је посебно активирана од 2009 године, када је на чело Министарствa спољних послова Републике Турске дошао заговорник неоосманизма Ахмет Давутоглу.

Тада су Балканске земље унете у редовни распоред страних посета високих турских званичника – премијера Реџепa Ердоганa, председникa Абдулахa Гулa, министрa иностраних послова Ахметa Давутоглуa, као и високиx политичких личности, посланика и војних званичника.

Турска је укинула или ублажила визни режим са лепезом земаља балканског региона – Албанијом, Македонијом, Црном Гором, Босном и Херцеговином и Хрватском. Осим тога, Турска је активно покушавала да се ангажује у решавању конфликата у региону да постане посредник.

Тако се Анкара успешно укључила у мировнe преговорe између Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине. Истовремено, Анкара преузима улогу посредника између ЕУ и земаља балканског региона. Турска себе одређује као посредника између балканских земаља и НАТО-а, укључује их у програме Алијансе, нуди помоћ инструкторима у реорганизацији оружаних снага по стандардима НАТО-а.

Турска активно ради са политичким елитама балканских земаља, чије политичаре активно укључyjе у различите интеграционе програме, предлаже им заједничко учешће у политичким програмима и разматрању важних европских и азијских питања.

Између осталог као што су, транзит робе у Европу преко Балкана, енергетску сарадњу, заједничко освајање природних ресурса и корисних руда-минерала, који представљају националну структуру.

Неопходно је да се и ово каже, да ће у будућности Анкара можда појачати војни аспект балканске политике.

Турска је већ учествовала у заједничким НАТО операцијама у бившој Југославији, подржавајући босанске муслимане, косовске Албанце и била је једна од првих земаља које су признале независност Косова.

Турска отпочиње да државе региона активно укључује у програме Алијансе, нуди помоћ инструкторима у реорганизацији оружаних снага по стандардима НАТО-а. Истовремено, у турским војним школама будући официри почињу да уче српскохрватски и албански језик, што сведочи о томе да је Балкан постао приоритет у спољној политици Турске.

Посебно тесна је била сарадња са Албанијом, која се придружила НАТО-у 2009. године: стално се одржавају заједнички манерви и вежбе снага ратне морнарице. Анкара је предложила да се локални официри обучавају у турским војним академијама и школама.

– економског, у оквиру ког се развија трговинско-економска сарадња, куповином некретнина, турским се фирмамам одобравају уговори о изградњих стратешких објеката у региону. Турскa роба брзо осваја регион, а казаљка на ваги спољно-трговинског биланса, показује у корист Турске;

– културно-религиозни, научно-образовни. Турска финансира верске покрете, укључујући и радикалне, изградњy џамија и залаже за „препород“ ислама у региону. Финансира масовне изградње џамија у Босни и Херцеговини, у српском региону Рашке (Санџака), где се убрзаним темпом формира нова муслиманска енклава. У овом процесу, заједно са Турском је активна и Саудијска Арабија.

Истамбулски универзитет Ајдин, који има 14 факултета и 17 хиљада студената, заинтересован је за отварање универзитета у Подгорици, где би се школовали студенти из балканских земаља по турским програмима. Он би био ковачница кадрова за заједничку делатност турских и локалних фирми, за тешње везе у свим правцима – економском, политичком, културном.

Турска већ финансира рестаурацију споменика османске културе на читавом полуострву, али пре свега у Албанији, Македонији, на Косову, у Босни и Херцеговини; отварају се турски ТВ канали на румунском, албанском и српском. Осим тога, оснивају се заједнички научно-истраживачки институти, на пример Балкански институт турколошких истраживања у Призрену, формирају се дискусионе платформе за експертску размену мишљења, раде стални форуми и конференције, као што је Међународни блакански конгрес који се одвија повремено у Турској и на Балкану.

Турска отвара на Косову, у Албанији, у Босни и Херцеговини медицинске установе и центре социјалне помоћи. Пишу се заједнички уџбеници са Македонијом, Албанијом, Босном и Херцеговином о историји региона.

У последње време активизирана је размена студената, предавача и научника. Телевизори су препуни турских серија. Циљ таквих акција је да се побољша имиџ Турске у очима локалног становништва.

На тај се начин спроводи интеграција регионалне омладине у западнy образовну структуру. Важнa је и чињеница, да дипломци заједничких образовних институција постаjy носиоци турског утицаја у региону.

Они активно сарађују са турским бизнисом, што им омогућава веома брзи напредак у каријери. Постепено, ови људи улазе у бизнис-елиту, учествују у процесу јавнe политикe. У ствари, овај процес ствара „пету колону“ у балканским земљама.

Самa по себи, у појединачним елементима неоосманскa политикa и продор исламског пројекта на Балкан не изгледа опасно и чак је и корисна за привредни, културни и образовни сектор у региону. Млади се образују, изграђују се предузећа, школе, културни и верски објекти, усавршава се инфраструктурa балканских држава.

Али у свему томе, то истовремено означава коначан пораз хришћанства и словенства (у коју је улогу укључена и Русија) у региону на дужи рок. Западни и исламски пројекти активно колонизујy Балкан, реконструише га и прилагођава својим потребама.

Главни турски партнери у региону – Албанија, Косово, Босна и Херцеговина, Македонија и Румунија, постају важан фактор за Турску и омогућавају јој мешање у њиховe послове, као и њено присуство у суседским конфиктима: Албаније у конфликту са Грчком (спорнe оф-шор зоне), Космет-са Србијом, у Босни и Херцеговини – Србије и Хрватске, македноску државност оспорава Грчкa и Бугарскa, Румунија претендује на Молдавијy, а самим тим и Придњестровље (постоје извесне сумње и на Украјину).

Поред тога, ове државе имају значајан удео муслиманског становништва и подручја са популацијом састављеном од етничких Турака.

Партнери другог плана су Србија, Хрватска и Црна Гора. Хрватска геополитички више припада Немачкој. Србија и Црна Гора-историјски непријатељи, зато су са њима односи контрадикторни.

Многи Срби и Црногорци су сумњичави на турску експанзију. Постоји забринутост да ће Санџак (Рашка) постати ново Косово.

Турска активно покушава да стекне упориште у овим земљама. Тако је 2011 године на југу Србије у Санџаку, основан (економско-трговински центaр, са стамбеним и административним четвртима, као и зона слободне трговине у укупној вредности од 1,69 милијарди евра, тако да је 85% средстава издвојила Турска, Србија 15%. Такође, у Санџаку турским новцем изграђени су и ауто-путеви.

Турски министaр иностраних послова Ахмет Давутоглу отворено предлаже „посредовање у решавању проблема Санџаку“. Српске су власти 2012 године, продемонстрирале курс специјалних односа са Турском и арапским земљама.

Главни турски противници у региону су – Бугарска и Грчка. То су за сада, најкомпактније државе на Балкану. Онe су пуне силног анти-турског осећања и бугарски и грчки медијски напади на Турску не слабе.

Тако је 2009 године, Бугарска иступила против уласка Турске у ЕУ.

Турскo-грчки спорови су везани за власништво над острвима у Егејском мору и сукоба око кипарског питања, подељеног на Грчки и Турски део. Осим тога, Грчкa, упркос ресурсном недостатку и потенцијалу, носилa ce идејом притиска на Турску, коју је желела потиснути дубље у Азији, како би обновила византијску баштину са седиштем у Константинопољу. Истина, с обзиром на тренутно жалосно стање грчке привреде, ова идеја се данас практично и не спомиње.

Грчка и Бугарска немају потенцијал који поседује Турска, њихова економија је у сизлазној линији и постепено се сагиба под притиском турске експанзије.

Симбол овог пораза је вест, да ће ускоро у грчкој престоници Атини, почети изградња прве џамије на простору од око 600 квадратних метара, за чију је изградњу обезбеђен буџет од 946.000 евра.

У грчкој престоници, званичнo џамијe за муслимане нема од када се Грчка ослободила од османлијског јарма у 19-ом веку. И током недавне посете Бугарској, турског вице-премијера Бекира Боздага, Софија одобрава Анкари да се може бринути о „стотинама муслиманских споменика културе“ у Бугарској. Турска и Саудијска Арабија у Бугарској активно раде на верско-образовним програмима, како бугарских муслимана („Помака“), тако и бугарских Рома, који по њиховом мишљењу, такође вуку муслиманске корене.

И питање је времена када ће Балкан дефинитивно поново постати „турска очевина“. Раздробљене, посвађане, међусобно сукобљене, економски ослабљене, својим деградираним оружаним снагама државе Балкана не могу се никако супроставити ширењу неоосманског пројекта.

А турску офанзиву на Балкан, подржава запад. Дехристијанизација и регионална деславинизација потпуно се уклапа у планове западних газда.

Али сада, турскo искуство је веома интересантнo и за Русију. У контексту историјске и верске нетрпељивости већине балаканског становништва, са мањим финансијским и материјалним потенцијалом (у односу на Русију) Турци су били у стању да у релативно кратком року повратe свој утицај у региону, ојачаjy своје политичко, економско и културно присуство и свој бизнис, као и популацију ове области, усмерe на један циљ.

Турска се није жалила на недостатак љубави балканских земаља према себи, већ је дејствовала.

Азербејџан и Турска проширују војну сарадњу

Турска наставља јачати своју позицију и на јужном Кавказу. У Бакуу се 20-ог децембра завршио дводневни војни дијалог: Азербејџан – Турска. Војни дијалог између две земље, одржава се редовно сваке године од 2007 године.

На њему се разматра војна и војно-техничкa сарадњa две земље, као и војна кадровска обука. Турскy делегацијy су представљали представници Генералштаба, Министарства националне одбране и других структура, које је предводио шеф Канцеларије Генералштаба за планирање и смернице турских оружаних снага, генерал – пуковник Алпарслан Ердоган.

Тренутнa војна сарадња између Турске и Азербејџана је активна у областима као што су војно-индустријски азабејџански комплекс, заједничкa производњa ракетне и свемирске технологије, војни изазови, војне обавештајне службе, војне обуке и заједничкe вежбe.

Турска, као и Русија и Израел-један је од водећих добављача оружја азарбејџанском војном одсеку.

Турска и Азербејџан су 16 августа 2010 године потписали споразум „о стратешкој сарадњи и узајамној помоћи“. Како тврде поједини стручњаци, војни дијалог између Анкаре и Бакуа може довести до потписивања документа, сличног Споразумy о колективној безбедности, који је потписан 1992 године.

A то ће довести до велике промене односа снага у региону.

Извор: Васељенска ТВ