Тужна прича – премијер или плаче или виче

Грађанин Вучић: Постоји ли влада?

Ово је ионако почело да личи на спрдњу, али кад сам видео Александра Вулина у Обреновцу, схватио сам да је то прерасло у маскенбал. Појавио се у акцији чишћења вароши у ганц новом радничком комбинезону, тог јутра купљеном у продавници „Радне жене“, с мајицом испод комбинезона на којој је лик Че Геваре. Скинуо је напокон црнину с којом је шетао у неким другим мисијама, на Косову посебно.

Црни сако, црна кошуља, црна кравата, а и он некако црн, као да је пошао на парастос некој личности из умрлих странака којима је припадао. Вулин се дакле маскирао за ову обреновачку прилику. Искрено се надам да га нећу видети у маскирној униформи, али ми се привиђа у одори дворске луде што је, признајем, одраз моје маште а не неке јасне индиције која се може доказати.

Мада, човек који изјави „Тражим од ОЕБС-а, представника великих сила, струковних удружења да зауставе кампању против грађанина Александра Вучића и његове породице“ (Александар Вулин у дневнику „Данас“) озбиљно се самокандидује за најсмешнијег члана српске владе.

Као да је решио да сатре Ивана Тасовца, министра културе и информисања, који ћути кад би требало највише да говори, а кад проговори боље би му било да ћути. Кад је Вучић једном викнуо „Тишина тамо!“, све је, кад је о влади реч, замрло осим ових монтипајтоновских епизода, костимирања и додвориштва у напорима да се инсталира министарство за „глупи ход“.

Постоји ли уопште српска влада?

Ја бих да верујем да постоји, али ме је страх да они у то слабо верују. Ко је једном пристао да буде постројен онако како их је премијер већ постројавао, увежбаваће до даљег стројеве радње и „атомски здесна“ по аутоматизму којим се војска дрилује.

Ово је до сада најбезличнија влада у модерној историји Србије и питање је дана када ће неко од њих да прсне. Вулин неће, то вам гарантујем.

Онај Гашић, министар војни, као и начелник Генералштаба, у улози мајора цивилне одбране, команде о употреби војске прима од Вучића, њему рапортира, салутира и саставља пете кад га види, мада му је око употребе оно мало преосталих оружаних снага надређен Томислав Николић, кога, с друге стране и на сву срећу, нико ништа не пита осим РТС-а, где је нетом изјавио да би волео да буде као Тито, а нема томе дуго хтео је овог да ископа и транспортује у Кумровец. Асанација терена, ваљда, а глогов колац био је у функцији Вулиновог комбинезона. Они, просто, пате од употребе јефтине симболике.

Теорија завере: Ауторитарност као одраз немоћи

Али, вратимо се на почетак. Откуд то да је Александар Вучић грађанин, како тврди Александар Вулин. Оног дана када се кандидовао, и још победио на изборима, постао премијер и најмоћнији човек Србије, Вучић а не Вулин, изгубио је нешто од грађанске приватности а тога је вероватно и сам свестан.

Ако је те вредности хтео да очува, није требало ни да улази у јавну, политичку арену. Отуда су питања о браку, брату и другим детаљима потпуно релевантна са становишта јавне знатижеље, а отуда и интереса јавности у политичком смислу.

Не бих, као што неки раде, Вучићу приписивао феномен параноје. Завере против њега, ни амбасадорске, ни тајкунске, ни „жуте“ ни „црне“ не постоје. Нико не диригује покретом отпора против лоше власти. Вучић добро зна да има три проблема: много је јак, ситуација у земљи је катастрофална, а апарат који има око себе, у смислу кадровских и организационих решења, потпуно је нефункционалан.

Та три елемента, као у неком природном, хемијском процесу, производе ауторитарност и то је, кад нема кочнице у опозицији, другим гранама власти, па ни достојанства актуелне владе, главна опасност која прети Србији.

Отуда мислим да је непрестана Вучићева кукњава да му неко ради о глави обичан људски одбрамбени механизам, али и то не слути на добро. Нама је премијер малтене стално уплакан, осим кад виче на подређене, сви му раде о глави и као да тражи алиби за неки будући неуспех, за нови заокрет у свакој врсти политике.

Неша, Мића и други буразери: Промоција ничега

О неровози „напредњака“ и њиховог вође сведоче и жустре и неодмерене реакције на оспоравање доктората Небојше Стефановића, министра унутрашњих послова. То описују као заверу с циљем државног удара и то у тренутку кад треба очистити полицијске редове. Као да је текст на сајту „Пешчаника“ наручио лично „генерал Папаја“.

Митски српски полицајац Александар Лека Ранковић био је по образовању абаџија, кројач народног одела, па нека то буде макар посредан доказ да за ту функцију није потребно и неко формално образовање. Као што сам већ написао, Стефановића на место првог полицајца Србије није довео докторат на тему која, иначе, с том функцијом нема никакве везе, већ су га ту довеле неке друге мане.

Али, ствар је кулминирала. Сада се, опет преко „Пешчаника“, оспорава и докторат Миће Јовановића, оснивача и ректора Мегатренд универзитета. Одједном је Стефановић нестао из жиже пажње најшире јавности, а нека „виси Мића“. Он је, ионако, социјалиста.

Ево, унапред потписујем, као што сам већ обећао, да је поменути Јовановић доктор менаџмента. Можда он формално нема титулу којом се кити, али да је успео да направи систем који га је обогатио сигурно је тачно. Па добро, шта друго ради способан менаџер? Њему је посао да прави паре и да другима даје – неком новац а неком прилику да се титулише, па да га тако и заради.

Мића Јовановић је мајстор, боље рећи доктор, у коришћењу менаџерског алата: од самопромоције – час је естрадна звезда, час научник – до препознавања политичког опортунитета.

Између њега и Вулина тек је мала разлика. Ко је крив Вучићу ако то не види?

Извор: Време