U kojoj državi je Novi Pazar?

U finalu prvenstva Srbije za odbojkaše 12. aprila u Novom Pazaru je odigrana treća utakmica između Novog Pazara i Vojvodine, koja je posle prva dva susreta u Novom Sadu povela sa 2:0, dok prvak postaje ekipa koja postigne tri pobede. Ova, treća utakmica doigravanja, završena je ubedljivom pobedom domaćina, a obeležena je i ozbiljnim izgredom novopazarskih navijača. Oni su intoniranje himne Republike Srbije pred početak susreta propratili zviždanjem i ostali da sede na svojim mestima iskazujući na taj način svoje „poštovanje” prema zemlji čiji su državljani i u kojoj žive.

Po završetku susreta televizijski gledaoci mogli su da čuju i „objašnjenje” jednog od organizatora kako su himnu izložili poruzi zapravo neki fudbalski navijači, dok ovakve ispade nikada ne prave oni koji dolaze na odbojku.

Teško da bi to moglo umiriti i utešiti one koji još pamte utakmicu odigranu pre nekoliko godina, kada su se u Novom Pazaru sastale odbojkaške reprezentacije Srbije i Turske, a Novopazarci (verovatno opet isti „fudbalski” navijači) listom bodrili „svoje” – Turkinje.

Slučaj novopazarskog fudbalskog asa Adema Ljajića je nešto drugačiji, ali takođe povezan sa „Bože pravde”. On, istina, nije zviždao himni, nije sedeo dok se ona izvodi, već je samo odbio da je peva sa svojim drugovima iz reprezentacije pred početak utakmice. Trener Siniša Mihajlović mu se posle toga zahvalio na njegovim loptačkim uslugama, posle čega je bio obasut kritikama sa raznih strana u kome mu je zamereno što nema razumevanja za osećanja darovitog fudbalera, tačnije, za njegov odnos prema himni Srbije u kojoj je rođen i čiji je državljanin. (Ovde mi padaju na pamet moji rođaci i prijatelji koji su se iselili u Kanadu, a koji bez znanja himne te države nisu mogli da postanu njeni državljani.)

U našoj zemlji, Bogu hvala, bogatoj zakonima (ali i znatno skromnijim stepenom njihove primene) postoji je i zakon po kome je tačno određeno kada se izvodi „Bože pravde”: „Prilikom međunarodnih susreta, takmičenja i drugih skupova (političkih, naučnih, kulturno-umetničkih, sportskih i dr.) i u drugim slučajevima ako njena upotreba nije u suprotnosti sa zakonom.”

Sem toga, što se takođe ne sme zanemariti, himna se izvodi uz odavanje uobičajenih počasti svih prisutnih (ustajanje, pozdravljanje i drugo).

Kao što smo videli, ponašanje novopazarske publike na utakmici odigranoj 12. aprila prilično je odudaralo od onoga kako je po zamisli zakonodavca trebalo da izgleda, ali se rešenje i za to odstupanje može potražiti u Krivičnom zakoniku Srbije. U njegovoj 17. glavi nabrojana sa krivična dela protiv časti i ugleda Republike Srbije, a u 173. članu i posledice po krivca:

„Ko javno izloži poruzi,Srbiju, njenu zastavu, grb ili himnu, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri meseca.”

Zasad nema nikakvog reagovanja nadležnih, niko se od njih još nije oglasio, i, sva je prilika, to neće ni učiniti, a još manje nešto preduzeti protiv izgrednika koji su izvrgli poruzi „Bože pravde”. Šteta, jer su – zahvaljujući televizijskom snimku – lako mogli da prepoznaju zviždače koji zaslužuju primenu zakona, pa zatim da dopune zatvore i državnu kasu. Ostaje, međutim, bojazan da oni neće ni pokušati da primene zakon, već će samo savetovati televiziju da ne prenosi utakmice takozvanog „visokog rizika”, a organizatore da izbegavaju izvođenje srpske himne.

P. S. U nedelju, 15. aprila odigrana je i četvrta utakmica između Novog Pazara i Vojvodine. U njoj su pobedili Novosađani i tako sa 3:1 osvojili prvenstvo države. Televizijski prenos susreta počeo je (zbog kašnjenja prethodnog sportskog događaja) tek pošto su igrači već počeli zagrevanje na terenu, te se nije moglo zaključiti da li je „Bože pravde”, kao i 12. aprila, propraćeno zvižducima.

Izvor: Stanje stvari