U mengelama transatlantske integracije

Kada je već počelo odbrojavanje dana do početka samita  „Istočnog partnerstva“ u Viljnusu,  objavljena je važna novost. Ukrajina je, kako bi obezbedila svoju bezbednost, i  nacionalnu i ekonomsku, zaustavila proces priprema za zaključivanje Sporazuma o njenom pridruživanju Evropskoj uniji. U odluci Kabineta ministara Ukrajine takva odluka je objašnjena i potrebom da se „detaljnije“ prouči kompleks problema koji se odnosi na  pitanja evrointegracije i pravce trgovinsko-ekonomskih odnosa sa Rusijom i drugim zemljama Zajednice Nezavisnih Država. A uostalom, The Financial Times je tu pobedu proglasio za „malu“ i usto je  naveo  reči   Jan  Tehaua, direktora  američkog istraživačkog centra Carnegie Europe, koji jekonstatovao da će „dugoročno gledano Rusija tu pobedu da izgubi“.

***

Prošle nedelje se naporima Brisela, koji „pridružuje“ Ukrajinu  Evropskoj uniji, otvoreno pridružio Vašington. Igra sa potpisivanjem i nepotpisivanjem  sporazuma sa EU će se, očigledno, voditi do poslednjeg dana i nastaviće se i pošto se samit u Viljnusu završi.

Krajem oktobra počele su da se naziru i konture novog američkog scenarija za „Evropu i Evroaziju“. Prošle nedelje u senatskom komitetu SAD za međunarodne poslove održana je debata koja je glasila „Ključni trenutak Istočnog partnerstva: perspektive Ukrajine, Moldavije, Gruzije, Belorusije, Jermenije i Azerbajdžana“.[1] Senatori su otslušali  Viktoriju Nuland, koja je u septembru postavljena za zamenika državnog sekretara SAD za poslove Evrope i Evroazije, kao i izvršnog potpredsednika Atlantskog saveta Dejmona Vilsona. Ako je gospođa Nuland, dok je glasno razmišljala o podršci Sjedinjenih Država „evrointegraciji“ postsovjetskih država  koje Rusija „sprečava“,  pokazala izvesnu uzdržanost, Dejmon Vilson je govorio bez diplomatskih finesa. Njegovo izlaganje, koje je prikazalo poziciju Atlantskog saveta,  je sledeće: Amerika ne može da gubi vreme dozvoljavajući da se događaji u vezi sa „Istočnim partnerstvom“ sami dešavaju, već treba da  iskoristi preostali instrument tog partnerstva, koji je odavno „potcenjen“, kako bi se što veći broj postsovjetskih država odvukao od onoga, što ih čeka u „evroazijskoj autoritarnoj kleptokratiji“. SAD, smatra D. Vilson, treba da završe „posao“ koji su započele u Istočnoj Evropi, i to je direktno povezano sa ulogom Amerike kao lidera u postizanju traženog evrointegracionog rezultata. Vašington mora, ne gledajući u Rusiju,  hitno da radikalizuje svoju strategiju. Činjenicu da su Sjedinjene Države do sada ulagale više energije u jačanje veza sa Rusijom nego sa njenim susedima, Vilson smatra ne samo za grešku, već za „recept za poraz“. Cilj politike SAD  je da se „evropintegracija stabilizuje i da postane pokretač proširenja NATO-a prema Istoku“.

Dejmon Vilson je američkim senatorima bukvalno ubacio sažvakanu misao da inicijativa „Istočno partnerstvo“ i nastavljanje proširenja NATO-a ne moraju baš uvek da se poklope, ali da su oba neophodna zbog zajedničkog jačanja isto onako, kako su NATO i proširenje Evropske unije dopunjavali jedno drugo u periodu odmah posle završetka hladnog rata. „U Ukrajini takva politika znači intenzifikaciju vojne saradnje, produbljivanje veza među obaveštajnim službama, pripremu terena za dugoročan uticaj na bezbednosne strukture koje su u stanju i da približe, i da kompromituju evropsku budućnost Ukrajine. To takođe znači podršku ukrajinskim naporima da obezbedi svoju pouzdanost u odnosu na snabdevenost energentima i  zaštitu njenog suvereniteta i teritorijalne celovitosti, zajedno sa Krimom“, – podvukao je predstavnik Atlantskog saveta.[2]

U svom obraćanju Senatu SAD Dejmon Vilson nije zaobišao ni Gruziju i Moldaviju,  jer njihovo potpisivanje sporazuma o pridruživanju Evropskoj uniji ostaje na dnevnom redu samita u Viljnusu.  On je pozvao Sjedinjene Države da potvrde obećanje o prijemu Gruzije u NATO i da se odlučno  umešaju u događaje u Pridnjestrovlju.

Govor D.Vilsona u Senatu SAD ne predstavlja njegovo privatno mišljenje. Radikalnu strategiju „proširenja“ Evroatlantskog prostora  na istok Evroazije Stejtdepartment vrši u praksi. Simbolično je da je svoj prvi javni nastup na mestu zamenika državnog sekretara SAD Viktorija Nuland napravila u Atlantskom savetu, tj. u centru strateških ideja NATO-a. Karijera ovog novog rukovodioca „za poslove sa Evropom i Evroazijom“ se tesno prepliće sa osnovnim stavovima o rasturanju SSSR-a. Verovatno se novo postavljenje Viktorije Nuland temelji na proračunu da ta žena čvrstog muškog stava,  koja se osmehuje  jer zna sve o načinima kako se koristi  „snaga pameti“, može da  na „Velikoj šahovskoj tabli“    doprinese novim uspesima „globalne dominacije SAD“.

Ideju o „pridruživanju“  Evropskoj uniji  šest postsovjetskih država (Ukrajine, Moldavije, Gruzije, Belorusije, Jermenije i Azerbajdžana)   razmatraju oni koji su uime Poljske i Švedske pokrenuli plan „Istočnog partnerstva“ koji treba da posluži  kao međuetapa dalje „balkanizacije“ postsovjetskog geopolitičkog prostora i nadnacionalne potčinjenosti  „jedinstvene Evrope“. Ispravljajući stare planove „pohoda na Istok“ čuju se himne anglosaksonske „isključivosti“, a iznad toga iz sve snage huči-buči  nova grandiozna ideja koju su nazvali „Transatlantski trgovinski i investicioni prostor“…

O praktičnim  pitanjima  „novih pravila igre“  diskutuje se u Londonu, među anglosaksoncima. Zatvorena diskusija koja je nedavno vođena, a odnosila se na „prevazilaženje prepreka“ koje se mogu pojaviti pri formiranju Transatlantskog partnerstva, (organizovali su je Fond Ditčli i Britansko-američka parlamentarna grupa), omogućuje da se dobije izvesna predstava o tome kako se formira globalni dnevni red i kako se donose sudbonosne globalne odluke. Diskusiju je otvorio bivši generalni sekretar NATO-a lord Robertson  kod koga je Viktorija Nuland počinjala svoje uspinjanje stepenicima karijere.  Diskutovano je o pitanjima koja su u ovom trenutku  za Evropu vrlo aktuelna, na primer o približavanju standarda Evrope i Amerike po pitanjima korišćenja hormona u ishrani domaćih životinja ili korišćenja genetski-modifikovanih proizvoda  i mogući otpor Evropljana u tome. Diskutovano je i o pitanjima zaštite osetljivih informacija, principijelan za „ostalu“ Evropu posle Snoudenovih razotkrivanja; istina, ni britanska, ni američka strana nisu uzele u obzir da će to pitanje da bude od bitne važnosti zato što  su prećutni dogovori u vezi s tim već postignuti. Pretpostavlja se da će isto takvi „prećutni dogovori“  pomoći da se u Kongresu SAD prevaziđe mogući otpor ratifikovanju sporazuma o Transatlantskom partnerstvu. Novi ambasador SAD   u Velikoj Britaniji Metju Barzun je britanske lordove ubedio da „Kongres neće da predstavlja problem“, kao i da je „Sjedinjenim Državama taj sporazum  potreban isto onoliko, koliko je  potreban i Evropskoj uniji“.

Ni Viktorija Nuland   za svoj prvi nastup u Atlantskom savetu nije slučajno izabrala uzvišeno-programsku temu „Transatlantska renesansa: obezbedimo našu zajedničku budućnost“,    jer  ona  nikako ne govori samo o „mini-integraciji“ u okviru „Istočnog partnerstva“. Pre treba reći da se radi o problemu koji predstavlja taktički plan, jer suštinu teme predstavlja    evrointegracija dela postsovjetskog prostora.  Strateška ideja koja je uokvirena u naziv „Obamina doktrina“  usmerena je prema transatlantskoj  integraciji („Transatlansko trgovinsko i investiciono partnerstvo“)  i povezana je sa planom uvođenja režima slobodne trgovine između Starog i Novog Sveta. Eto tu ideju i treba da proda gospođa Nuland  – novi tutor  „za poslove Evrope i Evroazije“  u Stejtdepartmentu – proglasivši   „Obaminu doktrinu“   za „zlatni standard“ otvaranja tržišta i ekonomskog rasta.

Vojno usmerenje Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva   je očigledno – zato je taj projekat   odmah nazvan  „ekonomski NATO“.  U njemu  se  poseban značaj daje Istočnoj Evropi. Zato je radi koordinacije rada Višegradske četvorke (Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska) na sastanku   ministara  te grupe,  u okviru programa  „Istočno partnerstvo“,  nedavno   učestvovala i  Viktorija Nuland. I Turska je bila učesnica sastanka. Diskutovano je o planovima za osnivanje vojnih formacija pod poljskom komandom, koje bi bile paralelne snagama NATO-a. Reklo bi se da  to predstavlja svojevrstan mini-Varšavski sporazum, samo bez Rusije.

Namera  je da se planovima Višegradske četvorke priključi i Ukrajina.  U novembru je  Kijev, u koji je Viktorija Nuland doputovala noseći  pismo  Džona Kerija,   posetio i pomoćnik generalnog sekretara NATO-a T. Stamatopulos, koji je učestvovao u diskusiji sa ukrajinskim vojnim (licima)   vrhom  na temu „Ukrajina, zemlje Višegradske grupe i NATO: zajedničko korišćenje postojećih mehanizama i instrumenata za jačanje regionalne bezbednosti“.

Kako, gledajući na to, izgleda privremeno obustavljena, ali ne i sasvim ukinuta priprema Ukrajine za potpisivanje Sporazuma o njenom pridruživanju   Evropskoj uniji i zoni slobodne trgovine? Postavlja se još jedno pitanje: o kakvoj to slobodi trgovine sa Evropskom unijom se Ukrajina sprema da potpiše sporazum, ako će svi tehnički propisi Evropske unije i SAD da se menjaju u zavisnosti od zahteva Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva?

Ovogodišnja jesen je pobila sve rekorde po broju izveštaja, ekonomskog istraživanja i socioloških anketa koji se bave problemima finansijske i humanitarne krize u koje je potonula Evropa. U onom istom  Viljnusu, u kome je 28. i 29. novembra održan samit „Istočnog partnerstva“ nedavno su  na konferenciji  Evropskog socijalno-ekonomskog komiteta objavljeni impresivni podaci o tome kako se u njoj živi. Kako procenjuje Evropska komisija – oko 84 miliona ljudi u Evropi živi ispod crte siromaštva, a proces izlaska iz te krize, kako to smatra Evropska komisija, može da traje desetak godina. Ima nekih koji misle da  je prikazana  ublažena cifra. Prema podacima međunarodne humanitarne agencije Oxfam ispod granice siromaštva u Evropi već sada živi  preko 120 miliona ljudi, a ukoliko se nastavi sprovođenje stroge budžetske discipline u ekonomiji na kojoj Evropska unija i Međunarodni monetarni fond insistiraju, masa evropskih siromaha će se do 2025.godine povećati za novih 15 – 25 miliona ljudi. 

Pametno je učiti se na poukama  smanjenja socijalnih troškova koje je na zahtev MMF-a vršeno osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka u Latinskoj Americi, Jugoistočnoj Aziji i Africi, kaže se  u izveštaju  Oxfam-a. Umesto obećanog procvata, tim zemljama su trebale desetine godina kako bi se koliko-toliko približile standardu kojim su živele pre nastanka krize. Evropljanima, pretpostavljaju eksperti, da bi se vratili standardu kojim su živeli do 2008.godine, tj. pre nego što se javila kriza, trebaće najmanje četvrt veka. Koren problema eksperti vide u politici finansijskih institucija EU i MMF-a, koje su u periodu posle Drugog svetskog rata stvorile porast socijalne neravnopravnosti koji nema  presedana. U tom izveštaju je ubedljivo prikazano da agresivna politika sekvestra socijalnih rashoda predstavlja jedan od glavnih uzroka    osiromašenja i socijalnog raslojavanja evropskog stanovništva.

Proširenje sfere evrointegracije na transatlantski prostor, koji predlaže nadnacionalni centar moći, mnoge u Evropi ozbiljno uznemiruje.   Više se ne radi   o pridruživanju Ukrajine, Moldavije, Gruzije Evropskoj uniji (koja za to neće plaćati), već o tome da je sačinjen globalni integracioni projekat, koji će Evropljani morati da plaćaju. Ideja o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu, odnosno planovi za integraciju Starog i Novog sveta, kako to predviđa „doktrina Obame“, čak i briselske birokrate, koji su itekako iskusni, tera na uznemirenost. .. Od pre izvesnog vremena evropski mediji su počeli da se šarene od naslova koji u stvari predstavljaju pitanja „Evropa u rukama „velikog biznisa“?“, „Da li to Evropa odbija  suverenitet koji se  odnosi na zakonodavna pitanja?, „Da li će Evropska unija uspeti da sačuva snagu za donošenje još strožih zaštitnih mera?“

Krajem oktobra  je potpisan sporazum o slobodnoj trgovini između Evropske unije i Kanade, a   očekuju se i  sporazumi Evropske unije sa Japanom i SAD. Kako pišu Les Coulisses de Bruxelles, „meni tog dokumenta koji nazivaju sporazumom „najnovije generacije“ je mnogo obilniji, nego što su to obični sporazumi.“ On ne samo da određuje nov režim kontrole   carinjenja  i unosi ograničenja  u trgovinu, već u različitim sferama  nacionalnog zakonodavstva  ukida   ceo niz važnih odredbi. Po mišljenju Les Coulisses de Bruxelles  najviše uznemirenosti izaziva  reglamentacija različitih prava državnih i korporativnih subjekata u međunarodnim ekonomskim odnosima. Praksa Svetske trgovinske organizacije je da se, kada se interpretacija ove ili one tačke njenih propisa ne poklapa, žalba  podnosi nezavisnoj arbitraži, a ne arbitražama zemalja koje su potpisale dokument; zbog toga u njoj postoji specijalni organ za razrešavanje nesuglasica. Sporazum „najnovije generacije“ tu praksu onemogućuje, jer preduboko zadire u nacionalnu zakonodavnu praksu – u sferu prava za očuvanje prirode, regulisanja prehrambene bezbednosti i drugih. Tako će, na primer, ukoliko se   zakonodavstvo države promeni u odnosu na ono, što je fiksirano u sporazumu, država morati   da odgovara pred sudom. Na primer, to bi se desilo ukoliko bi Evropska unija rešila  da ipak sasvim zabrani uvoz američkih genetski-modifikovanih proizvoda.

Još više uznemirujućim Evropljani smatraju činjenicu da, prema odredbama sporazuma koji su potpisali SAD i Kanada, pravo obraćanja arbitraži dobijaju ne samo države, već i privatne kompanije, kako to predviđa Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA). Tako je, na osnovu propisa NAFTA,američka kompanija Lone Pine Resources.Inc tužila  vladu Kanade zato što je njena provincija Kvebek  stavila   moratorijum na  eksploataciju škriljčanog gasa u svom priobalju, jer  ona šteti po čovekovoj okolini. Od Kanade  se zahtevaju ogromni novčani iznosi kao kompenzacija za troškove koje je navedena kompanija (kako tvrde) već imala pri osvajanju priobalja. Državi (misli se na Kanadu) postaje sve teže da ispravi greške koje je sama napravila u prethodnom periodu, kao i da suzbije masovne proteste stanovništva. Tek sada Evropljani počinju ozbiljnije da shvataju smisao upozorenja koje se krije u tome. Jer:  u okviru Transatlantskog trgovinskog i  investicionog partnerstva  korist za korporacije i štetna privatna inicijativa prete da odnesu potpunu pobedu nad zdravim društvenim interesima.

___________________________________

Izvor: Fond Strateške kulture