U susret novoj 1948.

O ruskom uticaju i zloupotrebama rusofilstva – nekada i sada

O „bauku” koji kruži Balkanom

Kada je u pitanju region Balkana, Vašington i Brisel se u poslednja tri meseca ne bave ničim drugim do uhođenjem jednog „bauka” (zastrašujuće mitološko stvorenje), starog onoliko koliko je staro i interesovanje za Balkan u novovekovnoj zapadnoj politici. Kakav to „bauk” opseda Mekejena, Hojta Brajana Jia, Skota, poslanike Parlamenta EU, najobjektivnije mogu da objasne reči čovek koji pripada njihovoj civilizaciji: „Bauk prizvan iz ̓silnih dubina̓ naše mašte, koji nas sprečava da postupamo pravedno prema hrišćanima na Istoku, jeste Rusija. Sve vlade, a naročito ustavne, imaju svoje bauke. Ponekad se porezi ne bi mogli odobriti kad bauka ne bi bilo, dok bi političke partije mogle zauvek da pate kao ozloglašene, da nisu u stanju da se uzdignu na vlast koristeći oružje straha. Priznajem da nisam u stanju da se oslanjam na udobno uverenje da je sve što narod Rusije čini zlo i naopako. Niti, ma koliko želeo da verujem u to, mislim da su postupci engleske vlade uvek plemeniti, bez interesa i blagotvorni. Čini mi se da je takvo uverenje u najvećoj meri detinjasto”.1)

Ovo izvanredno zapažnje pripada Vilijemu Dentonu, engleskom protestantskom pastoru. To što je ono zabeleženo pre ravno stopedesetpet godina samo potvrđuje da paranoja rusofobije, od koje i danas boluje zapadna balkanska politika, već vekovima unazad ima iste uzročnike i simptome. I dok zapadni političari govore o ruskom prisustvu na Balkanu kao o abnormalnoj pojavi, trezveni i objektivni Denton se bavi razlozima ruskog uticaja na jugoistoku Evrope u drugoj polovini 19. veka i navodi dve činjenice koje se „nedovoljno imaju na umu kada govorimo o ruskom uticaju na Tursku”.

Prva činjenica koja objašnjava ruski uticaj na Balkanu tiče se toga što je „narod Rusije iste vere kao i većina podanika Porte”. „Sada, ni u jednom delu hrišćanskog sveta”, dodaje Denton, „se obaveze bratske sloge ne osećaju tako snažno kao širom Istočne crkve. To bratstvo ne zavisi od rase, jer je slovenski Poljak uvek bio neprijatelj slovenskog Rusa… To međusobno saosećanje članova Istočne crkve do te mere je stvarno da su ratovi ma koje dužine između naroda koji pripadaju toj crkvi retko, ako su ikada uopšte vođeni. To saosećanje je nezavisno od političkih spletki. Trgovac iz Sankt Peterburga saoseća sa svojim bratom u Crnoj Gori bez ikakvog podsticaja vlasti, i bez ikakve veze sa sekularnom politikom. To saosećanje je, međutim, svakako utisnuto u postupke ruske vlade, zapravo često i upravlja njenim postupcima.” Druga činjenica koja prema Dentonovom uvidu objašnjava dubinu ruskog prisustva na Balkanu je karakter politike Zapada prema pravoslavnim balkanskim narodima, a pre svega prema „srpskoj rasi” koju „duboko prožima želja za nezavisnom egzistencijom”. „Mi smo, svojom politikom, pa čak i svojim preporukama”, oporo, ali istinito govori ovaj Englez, „usmerili patnje naroda evropskog dela Turske ka ruskom caru kao njihovom prirodnom zaštitniku, i naravno da nemamo prava da se žalimo na to što su oni poslušali naš savet.

Ranke nam kaže da su, na Bečkom kongresu (1815. godine, kada su posle ugušenog Prvog srpskog ustanka tursko-arnautske horde vršile najstravičnije zločine po Beogradskom pašaluku, prim. Z. Č.), dok su srpski delegati detaljno opisivali varvarstva koja njihova zemlja trpi od Turaka, diplomate Zapadne Evrope odbacile njihove izveštaje o nepravdama i na njihove zahteve odgovorile podrugljivim smehom, pozivajući ih da se Rusiji obrate za pomoć. Prema tome, mi nemamo pravo da se žalimo što su oni poslušali taj savet. Možemo sebe da optužujemo za kratkovidost i nepravedan stav, ali nemoguće je da imamo osnova za ikakvu zamerku upućenu njima. Ali, zapravo, čitava povika na ruski uticaj i spletke neosnovana je kao što su, uopšte rečeno, i takva panika ili stranački pokliči…

Ali, govoriti o ruskim spletkama i ukazivati na njih kao na uzrok pobuna među hrišćanima u Turskoj, može se jedino u neznanju ili s namerom da se izokrene istina. Ukoliko taj narod gleda u Rusiju očekujući saosećanje i podršku, uzrok tome je manje ruska ambicija a više britanska nepamet. Dokle god žalosna pravda ostaje neispravljena u Turskoj, Rusija ima prilike da se umeša, a nepravda opstaje jer Engleska ohrabruje zločince”, završava svoju analizu V. Denton.

Svest o Rusiji i identitetski inžinjering

Stopedeset godina od nastanka Dentonovog spisa o Srbiji, doživljaj Rusije i zapadnih država u kolektivnoj svesti Srba ostao je isti i to iz istih onih raloga koje je naveo engleski pastor. Jedino što se za ovih vek i po nakupilo toliko dodatnih istorijskih činjenica koje svedoče u korist prijateljstva Moskve i neprijteljstva, svejedno, Vašingtona, Lonodona, Berlina ili Brisela, zbog čega je ovaj vrednosni doživljaj kod Srba već stekao arhetipska svojstva i samim tim prešao iz politike u etos. Pošto je izmešten u trajne kategorije etosa, on je imun na svakodnevnu agresivnu propagandu zapadne obaveštajno-medijske mreže. Zato propagandne poruke kojima nas bombarduju sa televizijskih ekrana i bilborda, o „milosrđu” koje na Srbiju izlivaju USAID, IPA fondovi, GIZ, protivno propagandnoj i ekonomskoj logici daju efekat jednak nuli. Jer, ankete govore kako je više od polovine građana Srbije ubeđena da Rusija najviše pomaže Srbiju.2) To je za zapadne propagandiste pravi primer borbe između mitova i činjenica, u kojoj se Rusija skriva iz mitova dok Zapad nastupa sa činjenicama.

Time što se arhetipska predstava Rusije u kolektivnoj svesti Srba ocenjuje kao mitska i irealna, dovodi se u pitanje sveukupna percepcija srpskog kolektivnog „ja”. Jer, ako je srpska predstava o Rusiji puka uobrazilja, izatkana od mitova i stereotipa, onda su tim pre takve i one temeljne, aksiološke predstave srpskog kolektivnog „ja”, počev od „najdonjeg kamena” kosovske duhovno-moralne predstave po kojoj je „zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvijek i doveka”. Time se Srbima sugeriše da je njihovo kolektivno istorijsko iskustvo jedan skup zabluda, pa je samim tim i srpski nacionalni identitet, oblikovan tokom tog nerazumnog istorijskog puta, jedan abnormalni socio-psihološki fenomen. Pošto prebiva duboko u identiteskoj svesti, srpska predstava Rusije može da se promeni jedino dubinskom intervencijom u srpski identitet. S toga će onaj koji se bude osmelio da preispita etičku vertikalu kosovskog opredeljnja, a uz nju i horizontalu zavetne ideje svesrpskog državnog ujedinjenja, istovremeno biti i preispitivač srpske kolektivne predstave o Rusiji.

A preispitivač nije ništa drugo nego lažni mesija, koji se usudio da falsifikuje Zavet, s ciljem „da se krivotvorina predstavi kao istinski smisao istorijskog postojanja zavetne zajednice”. Ako je Sv. knez Lazar ikona istinitog srpskog Zaveta, onda je lažni mesija, kao praslika flasifikovanog zaveta, po svemu jedan, kako je još 2006. primetio V. Dimitrijević, anti-Lazar, kao tip novog „srbina”.3) S toga će anti-Lazar, kao krivotvoritelj srpskog identitet, mentalitetno biti najbliži Brozu, koji je kao jugoslovenski vođa, a Jugoslavija nije bila ništa drugo do anti-Srbija, bio otelotvorenje „srpskog” anti-etosa (koji je u ontološkom smislu „zlo i naopako”). Uz to, Brozova vladavina pruža novom lažnom mesiji pregršt proverenih ideja za falsifikovanje legitimiteta, jer car-varalica uvek ima uporište u lažnom ili tačnije falsifikovanom legitimitetu.

Brozova (zlo)upotreba srpskog rusofilstva

Zbog mesta koji Rusija zauzima u srpskoj istorijskoj svesti Srba, (zlo)upotreba Rusije, kako je to u izvanrednoj studiji pokazao V. Đuretić, bila je tokom Drugog svetskog rata važno sredstvo u Brozovoj revolucionarnoj akciji pribavljanja lažnog legitimiteta od strane srpskog naroda.(4) Kako bi u svoje redove privukao što veći broj Srba koji su podigli otpor protiv genocidnog ustaškog režima i time oslabio svog glavnog neprijatelja, JVuO na čelu sa generalom Mihailovićem, Broz je krajem 1941. i početkom 1942. godine odlučio da centar delovanja svog pokreta preseli u Istočnu Bosnu, a potom i u Bosansku Krajinu. U ratnim proglasima koje su partizanski komiteti i štabovi upućivali tamošnjem srpskom stanovništvo rusofilstvo Srba je bilo glavna meta manipulacije. Tako se u Proglasu Okružnom komitetu KPJ za Romaniju i Zvijezdu, od 12. februara 1942., između ostalog ističe: „Srpski narode, lažu te da će doći majka Srbija i donjeti ti slobodu, Srbija je u crno zavijena…. Kapetan Račić (četnički komandant u Istočnoj Bosni, prim. Z. Č) silom je tjerao srpsku omladinu da čisti prugu Han Pijesak-Olovo kako bi Nijemci mogli lako da prođu. Isto tako u Olovu su te izdajice ostavile nekoliko vagona žita, dosta municije i topova neprijatelju i napustili grad ne opalivši ni jednog metka. Oni čiste pruge da bi Nijemci lakše mogli prebaciti svoje trupe na granicu Sovjetskog Saveza, da bi lakše mogli tući ruske radnike i seljake. Oni daju žito neprijatelju dok vi gladujete, oni daju municiju neprijatelju dok vi često sa tri metka ostajete na položaju i branite vaša sela. Sve su oni ovo radili da bi od vas stvorili pokorno roblje koje će Hitler mobilisati i poslati na Rusiju, na zemlju koja se danas bori za slobodu i bolji život svih nas”. U nastavku proglasa Brozovi komesari poručuju: „Pošteni i rodoljubivi četnici iz bivših četničkih četa, ne nasedajte više lažima Dangića, Aćima Babića, Kamenka Jeftića i drugih. Znajte da su oni doveli ustaše u naša oslobođena sela… Pođite svi sa partizanima, jer ko je danas s njima, taj je za slobodu, taj je za Rusiju, ko je protiv njih, taj je za fašizam, za krvnika Hitlera”. I ovaj, kao i drugi partizanski ratni proglasi redovno se završavao porukom – Da živi drug Staljin!”.5)

U isto vreme odnosi između zvanične Moskve i vrha KPJ, na čelu sa Brozom, bili su daleko od idealnih. Kremlj se otvoreno protivio formiranju Prve proleterske brigade, kao partijske vojne jedinice, kao i svim aktivnostima koje su vodile revolucionarnoj promeni vlasti u toku rata (Moskva se protivila i odlukama Prvog zasedanja AVNOJ-a). O tome svedoči i zapis bliskog Brozovog saradnika i člana najužeg partijskog rukovodstva od Pete zemaljske konferencije održane u Zagrebu 1940. godine, Svetozara Vukmanovića Tempa: „Dileme u pogledu korišćenja rata i okupacije zemlje za izvođenje revolucionarnih promena, javljale su se u svim komunističkim partijama, posebno evropskim. Kominterna ih je dosta jednostavno razriješila; po njoj, revolucionarne promjene nije trebalo izvoditi tokom rata. Tito je pošao drugim putem: kroz partizansko ratovanje vršio je revolucionarne promjene kojima nije dao zvučno ime „socijalistička revolucija“, već ih je nazvao narodnooslobodilačka borbom. Ali, ta borba je u suštini bila socijalistička revolucija jer je rešavala osnovno pitanje svake revolucije – pitanje vlasti… Nije bilo lako usvojiti takvu orijentaciju. Ne samo zbog toga što je i Kominterna bila protiv nje, nego zato što se povremeno javljalo kolebanje i kod nekih tadašnjih Titovih najbližih saradnika”.6)

Da su tadašnja neslaganja i strateške razmirice između Broza i Staljina bile poznate i van komunističkih redova, pokazuje Tempov zapis o partizansko-četničkoj konferenciji, koja je održana 13. 12. 1941. godine nedaleko od Han Pijeska. Reagujući na na izjave predstavnika komunista (sačuvani zapisnik sa ove konferencije pokazuje da se vodila rasprava i oko formiranja organa vlasti), pre svih samog Tempa, četnički komandant Jezdimir Dangić izjavljuje: „Vi ste trockisti! Ja ću vas tužiti Staljinu… Da vi ste trockisti! Vi ne priznajete kralja i našu legalnu vladu u Londonu, a nju priznaju saveznici… pa i sam Sovjetski Savez! Dangićevo obraćanje Tempo je kasnije u meomorima prokomentarisao rečima kako tada „ni sebi nijesam mogao objasniti kako je moguće da Moskva, a ne samo London, govori o tome da snage pod komandom Draže Mihailovića vode borbu protiv okupatora. Znao sam da Moskva ima radio-vezu sa našim Vrhovnim štabom i da mora biti upoznata sa stvarnom situacijom u našoj zemlji. Pa ipak produžava da hvali snage pod komandom generala Mihailovića! Na to pitanje nijesam znao da odgovorim, a nijesam smio posumnjati u ispravnost politike koju je Staljin vodio”.7)

Ko je bio glavni neprijatelj Brozu i njegovoj kliki najbolje se vidi iz pisma koje su 14. 12. 1941. Tito i Ranković uputili Pokrajinskom komitetu KPJ za Srbiju: „U poslednjim danima primećuje se sve veće ujedinjavanje četničkih frakcija sa okupatorom protiv partizanskih odreda. Na toj liniji su i – doduše neproverene ali vrlo verovatne – vesti da će okupatori prepustiti Nediću Sandžak, Bosnu, Srem i Banat. Jasno je da se na taj način okuplja jedan reakcionarni velikosrpski centar, koji će odigrati rukovodeću ulogu kontrarevolucionarnu bez obzira na sudbinu nemačkih i italijanskih okupatora. Taj reakcionarni velikosrpski centar opasan je za sve narode Jugoslavije. U njemu se nesumnjivo stvara glavni neprijatelj oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije, a danas je glavno uporište okupatora. Dakle nema sumnje da je najodlučnija borba protiv tog centra glavna politička zadaća naše Partije u Srbiji”.8)

Nasuprot tome, Kremlj je još 1943. godine podržavao zvaničnu jugoslovensku vladu i JVuO na čelu sa generalom Mihailovićem. To potvrđuje, između ostalog, i sadržaj dva zvanična dokumenta, koje je u zborniku dokumenata o britansko-jugoslovenskim odnosima u periodu 1941-1948. godina objavio naš poznati emigrant i antikomunista, Staniša Vlahović. U memorandumu o posleratnoj budućnosti Jugoslavije koji je 3. 4. 1943. godine ser Džordž Rendel, britanski ambasador pri jugoslovenskom dvoru, uputio svom ministru Idnu, zabeleženi su i utisci iz razgovora koji je Rendel imao sa sovjetskim ambasadorom u Londonu, Bogomolivim. „Gospodin Bogomilov”, stoji u dokumentu, „zauzeo je stav da se Sovjetska vlada ne interesuje unutrašnjim stvarima Jugoslavije, i da se odnosi između raznih grupa u toj zemlji njih ne tiču. Oni zvanično priznaju Jugoslovensku kraljevsku vladu i radi toga, Sovjetska vlada je sa znatnim čuđenjem primila „pitanje” od te vlade, kako Sovjetska vlada ima mišljenje prema jednom članu te vlade, generalu Mihailoviću.

Za Sovjetsku vladu zauzimanje naročitog stava prema generalu Mihailoviću bilo bi neprikladno, kao što bi bilo za Jugoslovensku vladu da zauzme stav prema nekom članu Sovjetske vlade ili lokalnoj vlasti unutar Sovjetskog Saveza”. Šta za to vreme rade Britanci kada je u pitanju politička budućnost Jugoslavije, vidi se iz depeše koju je u decembru 1942, godine Rendel uputio Forin ofisu: „Jugoslovenski predsednik vlade zahtevao je da ga hitno večeras posetim. Rekao mi je da je mnogo uznemiren zbog stava Britanske vlade prema Mihailoviću. Sir Orme Sagent žestoko je kritikovao generala Mihailovića u nedavnom razgovoru sa g. Milanovićem (jugoslovenskim diplomatom)…. Prema g. Slobodanu Jovanoviću, major Boughey je rekao majoru Kneževiću, da S. O. E. (britanska obaveštajna uprava za vreme Drugog svetskog rata) smatra Mihailovića za kvislinga i da nije bolji od Nedića. Šta više, zna se da je on u vezi sa Italijanima sa kojima plete intrige. Dalje, on je PAN-Srbin i anti-Hrvat. Pod ovim okolnostima Britanska kraljevska vlada nije sklona da nastavi da ga pomaže i vrlo rado bi želela videti njegovu zamenu novim komandantom. Međutim, partizani nastavljaju sa aktivnostima protiv Nemaca i čine koristan posao”.9)

Ko ga je iznenadila 1948.?

(Zlo)upotreba Rusije od strane Broza i njegove antisrpske klike okončala se 1948. godine. Posmatran iz perspektive ranijih odnosa, raskid Broza sa Kremljom i „brkom” bio je iznenadan samo za običan narod u Jugoslaviji, a bolan uglavnom samo za Srbe. Nepoverenje Moskve prema zvaničnom Beogradu ispoljavalo se tokom cele 1947. i početkom 1948. godine, pre svega, kroz odugovlačenje zaključenja trgovinskog ugovora sa Jugoslavijom i odlaganje slanja naoružanja i opreme za Jugoslovensku armiju. U isto vreme jugoslovensko rukovodstvo je bilo protiv osnivanja zajedničkih jugoslovensko-sovjetskih preduzeća (osnovana su samo dva u oblasti vazdušnog i rečnog saobraćaja), kao i protiv toga da sovjetski vojni i civilni instruktori uživaju poseban status u Jugoslaviji. Ipak, čini se da je raskid sa Moskvom najmanje iznenadio samog Broza. O tome najupečatljivije svedoči memoarski zapis Svetozara Vukmanovića Tempa o susretu sa Brozom posle povratka iz Moskve početkom 1948. godine. Tempa, razočaranog zbog neobavljenog posla u Moskvi i utisaka koje je poneo iz SSSR, a koji su se pre svega ogledali u nepoverenju koje su sovjetski rukovodioci pokazivali prema njemu, Broz je saslušao mirno, „opet se nasmijao i zaključio naš razgovor riječima: Znao sam to! Ali nisam htio ništa da ti govorim. Bolje je da se sam uvjeriš”.10)

Šta se dogodilo između Broza i Staljina i zašto je raskid sa Kremljom Broz primio bez iznenađenja i sa osmehom, čini se da provejava iz onog dela Staljinovog pisma rukovodstvu KPJ u kome se jedan od najpoverljivijeh Brozovih ljudi, predratni zagrebački advokat, a tada visoki jugoslovenski diplomata Vladimir Velebit, optužuje da je britanski špijun, a od rukovodstva u Beogradu se traži da ga ukloni. Kasnija brzina jugoslovenske vojne i privredne preorjentacije na Vašington i London pokazju da optužbe Kremlj na račun Velebita, ali i drugih britanskih špijuna u jugoslovenskom Ministarstvu inostranih poslova, nisu bile bez osnova. Prve posete Vašingtonu, Londonu i sedištu MMF predvodio je niko drugi nego Svetozar Vukmanović Tempo, od koga se početkom 1948. godine u Moskvi, prema njegovom svedočenju, nije odvajao major NKVD. Tempov politički stav i odnos prema SSSR najbolje se vidi iz njegovih utisak o Hruščovu, iz razgovora koji je 1956. godine imao sa njim nasamo u Varšavi: „Hruščov je govorio i govorio! Kao da je htio da se razračuna sa svim onim što se nakupilo u Sovjetskom Savezu od vremena Lenjina i protiv Lenjina. Osvrćući se na to kako je Lenjin zamišljao odnose među nacijama u Sovjetskom Savezu, posebno između ruske i ostalih nacija, rekao je: U slučaju Jugoslavije, borba je vođena za ravnopravnije odnose, a u samom Sovjetskom Savezu naše republike su obične administrativne jedinice! Divio sam se njegovim mislima, ali istovremeno osjećao i sumnju u mogućnost da se sve to ostvari”.11)

Sadašnja (zlo)upotreba srpskog rusofilstva

Ako sudimo na osnovu sadašnjih izjava zapadnih političara i diplomata o bauku ruskog uticaja u Srbiji, čini se da prisustvujemo poslednjoj fazi (zlo)upotrebe Rusije od strane zapadne agenture u Srbiji. (Zlo)upotreba, jer osim rusofilije u običnom narodu, nema ni jednog dokaza da postoji ozbiljan ruski uticaj na sadašnju državnu politiku Srbije. Nasuprot tome, sadašnji vlastodržci, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, ispunjavaju sve zahteve zapadnih centara moći, koji su direktno suprotni najvitalnijim interesima srpskog naroda i države Srbije. Priča o bauku ruskog uticaja u Srbiji treba da prikrije ovu golu činjenicu. Kao i u vreme Broza, (zlo)upotreba Rusije u ovoj poslednjoj fazi služi okončanju procesa okupacije Srbije i konačnog izgona Srba iz kvazidržava ili utapanja u kvazinacije izmišljene na Četrvrtom kongresu KPJ u Drezdenu.

(Zlo)upotreba Rusije je neodvojiva od zapadnog projekta zvanog Aleksandar Vučić i SNS. Onog momenta kada je Zapad shvatio da preko anacionalnih i projugoslovenskih struktura iz „kruga beogradske dvojke” ne može da obezbedi sigurnu i dubinsku okupaciju Srbije i gušenje srpskog pokreta u RS i Crnoj Gori, stvorio je populističku i kvaznacionalnu političku organizaciju – SNS. Po Brozovom ratnom modelu trebalo je zloupotrebiti većinu ključnih srpskih identitetskih opštih mesta, među i njima srpsko rusofilstvo, kako bi sami Srbi dali pseudolegitimitet lažnom car, a time svojoj okupaciji. Istovremeno, formiranjem jedne pseudopatriotske organizacije narodnofrontovskog tipa višepartijski sistem je suštinski pretvoren u kolonijalni jednopartijski sistem, koji je u sebe apsorbovao i politički amortizovao i jedan broj polusvesnih srpskih patriota.

S druge strane, MIG-ovi još ne stižu, Vučić je u Astani izbegao susret u četiri oka sa Putinom,(12) poseta Medvedeva Beogradu odlaže se već više od godinu dana. Kada jednog dana Vučićeva vlada zbog pregovaračkog poglavlja 31 uvede sankcije Rusiji, a zbog poglavlja 15 bude stvorila takve uslove da će Gasprom morati da napusti Srbiju, biće iznenađeni samo patrioti uvučeni u narodnofrontofsku organizaciju – SNS; kao što su obični članovi KPJ bili iznenađeni onog aprilskog jutra 1948. kada im je zbog provere odanosti Brozu bilo naloženo da pobacaju fotografije do juče neprikosnovenog „brke”. Brzi ulazak Srbije u NATO pakt bio bi tada samo zakasneli dokaz toga što je Kremlj ranije odugovlačio sa ozbiljnim isporukama i investicijama u Srbiju. Moskva će, delom zbog objektivnih razloga, a delom zbog subjektivnih propusta (ali to bi bila tema posebnog rada), dobiti još jednu metu na koju će morati da usmeri rakete. Ali glavni gubitnici na svojoj zemlji biće Srbi, koje će lažni mesija odvesti umesto u obećani zemaljski raj, pravo u zemlju nedođiju. I tada će se naša deca, tražeći izlaz u fizičkom i ontološkom bekstvu, neznano kud rasuti po svetu. Zato je krajnje vreme da progledamo! Jer je Vučićevo rusofilstvo istinito onoliko koliko i tvrdnja Brozovih komesara da su Nemci stigli na Staljingrad zahvaljujući pruzi Han Pijesak-Olovo, koju je popravio nesrećni Dangić.

________________________________

Odrednice:

1) V. Denton, Srbija i Srbi, Beograd, 2013, str. 230-233.
2) europeanwesternbalkans.rs/srbija-kao-ruski-trojanski-konj/
3) V. Dimitrijević, Zašto plače Sveti Sava?, Čačak, 2006, str. 196-204.
4) V. Đuretić, Nasilje nad srpskim ustankom – opsene naroda u ime „Rusije i komunizma”, Beograd, 1997, str. 160-192.
5) S. Vukmanović-Tempo, Revolucija koja teče, Memoari, knj. 2, Zagreb, 1982, str. 88-89.
6) S. Vukmanović-Tempo, Revolucija koja teče, Memoari, knj. 2, str. 424-425.
7) S. Vukmanović-Tempo, Revolucija koja teče, Memoari, knj. 1, str. 362-364.
8) S. Vukmanović-Tempo, Revolucija koja teče, Memoari, knj. 2, str. 20-21.
9) S. R. Vlahović, Zbornik dokumenata iz Britanske arhive. Anglo-jugoslovenski odnosi 1941-1948., Birmingham, 1985, 110-17.
10) S. Vukmanović-Tempo, Revolucija koja teče, Memoari, knj. 4, str. 22.
11) S. Vukmanović-Tempo, Revolucija koja teče, Memoari, knj. 4, str. 187.
12) www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/vucicev-beg-iz-astane/

Izvor: Fond Strateške Kulture