Текст склопљен на основу интервјуа професора Миломира Степића за РТРС.

У савременим околностима, питање Украјине је питање опстанка Русије. Интерес Запада је да ту арбитрира и располаже украјинским ресурсима који спадају међу највеће на свету.

Украјина је земља која одлучује о руској судбини јер је она у предворју Кремља. У савременим условима модерног наоружања, она је одскочна даска за распарчавање Русије. Ти планови постоје одавно и чак се налазе у научној литератури.

Ми за сада не знамо који су коначни циљеви Русије и да ли су испуњени већ самим признавањем Доњецке и Луганске Народне Републике. По мом суду, циљеви су много шири, као и само питање Украјине. Говорим о ономе што је рекао председник Путин – да је један од циљева да се изврши денацификација Украјине.

Годинама уназад смо сведоци јачања неонацистичких снага у Украјини и није погодно да земља као што је Русија, која у својој историји има борбу против нацизма, у свом комшилуку има земљу која је пронацистички оријентисана. А Украјина је била таква. И замислите какав би био утицај Украјине да она остане на том курсу као сусед Русије.

Циљеви се препознају у геополитици Русије записаној у књигама, а то је да се САД истерају из Евроазије у целини. То нама изгледа као далек и немогућ циљ, али САД су победом у Другом светском рату заузеле макро мостобран у Европи и после Хладног рата су покушавале да га прошире. У томе су успеле после рушења Берлинског зида и допрле до граница саме Русије – Литваније, Естоније и Летоније. Сада покушавају да тај мостобран још прошире. Руси сматрају да су САД страно тело на територији Евроазије, под формулом ‘зашто би једна не-евроазијска сила управљала Евроазијом, где се налазе једна Кина, Индија, Иран, па и Русија, Немачка, Француска’.

Дакле, циљеви могу бити много дугорочнији.

Са друге стране, и за Америку је ово питање потврде кредибилитета. После неколико пораза, Америка се суочава са новим изазовом – да буде поражена њена геополитика у самој Украјини. Ако то Русији пође за руком, САД ће бити у циклусу пораза.

Жица, руска застава (илустрација) – Фото: Reuters/Vyacheslav Madiyevskyy

Многе земље ће покушати да буду неутралне и да дају уопштена опредељења, своје уопштене речи. Било би добро да то уради и Србија, кад смо већ ту. Али, Кина, као свака велика сила, поручује једно – да је неутрална по овом питању, али у Евроазији, реално, постоји подела посла између Русије, Кине, Индије и Ирана. Кина води рачуна о својим интересима на Далеком истоку. За сада, осим економски, нема велики продор у Европу, али то не значи да „сутра“ тога неће бити. Кина прокламује неутралну политику као своју позицију, али је и она антиамеричка сила као и Русија.

Украјина је после осамостаљења инсистирала на декомунизацији. Од рушења споменика, до промене своје оријентације и политике. Али, само до оних граница да остане у својим комунистичким границама!

Ситуација је слична нашој. Тамо лењинисти и стаљинисти, а овде титоисти, успостављали су неконсеквентне границе. То је проблем и постјугословенског простора већ три деценије. Боримо се толико дуго са границама које су тако направљене да би била слаба Србија, односно српство. Тако је то урађено и у бившем Совјетском Савезу.

Та идеологија била је на линији да Русија буде што слабија, да јој се одузме што више територије и привредних ресурса, да се доведе у лошу геостратешку позицију у смислу да јој се сви излази према морима доведу у питање. Тако је Русија доживела да у време Хрушчова изгуби Крим и Севастопољ од виталне важности за Русију.

Дакле, ако Украјина хоће декомунизацију – сад нећете ићи парцијално него до краја, то је снажна порука Путина. Она се може тумачити и на балкански начин.

Декомунизација значи да се доводи у питање цела Украјина, а то су потегли сами Украјинци као могућност. Међутим, то не може бити парцијално.

Крим је нешто за шта се Русија крваво борила. Севастопољ је немерљиво важна база. Замислите да је Крим остао у Украјини и да је уласком Украјине у НАТО Крим постао база Алијансе. Русија не би имала шта да тражи ни као регионална сила.

Источни делови Украјине богати су ресурсима. Украјина је међу првим земљама света по природним богатствима – од гвожђа и оплемењивача челика до воде и чернозема (може да храни 15 пута више становника од њеног броја).

Русији то не значи пуно, јер сама има много више, али Запад, односно Европа, ако би ставила шапе на Украјину, решила би свој велики проблем недостатка природних ресурса.

Зеленски и Путин (колаж фотографија) – Фото извор: Мондо

Украјина је вештачка земља, направљена од историјски руских територија на крајњем западу, које су покатоличене. Кроз историју су припадале и Пољској и Аустроугарској итд. Све у свему, то је једна несрећна земља која се бори изнутра сама са собом и тешко може да опстане.

Таквих примера имамо много у постјугословенском простору.

Дугорочно посматрано, ЕУ ће претрпети огромну, немерљиву штету. Она нема енергената и гаса. И пре ратне кризе, Европа је била у енергетској кризи. Замислите у каквој ће кризи бити сада.

Северни ток 1 и 2 грађени су са јаком геополитичком конотацијом. Да ње нема, да је све мирно и нормално, да нема много геополитике, они би били грађени копном преко прибалтичких република до Немачке. Али, био је препознат геополитички интерес. И то је препознала Немачка, а не Русија.

Претња је да гасоводне трасе буду пресечене ако иду преко земаља за које је Доналд Рамсвелд рекао да су ‘нова Европа’.

Немачкој је у интересу да се директно повеже са Русијом. То је изазвало огроман страх у Америци и међу атлантистичким земљама, јер од осовине Москва-Берлин њих хвата страх. Плаше се немачке дисциплине и капитала на једној страни и руских ресурса, људских вредности и површине територије на другој страни.

Ако се ту направи осовина, онда таласократске земље немају шта да траже у Европи. Зато је прва америчка реакција била да се гасоводи ометају на све могуће начине, да се затворе ако треба. Али, без тих гасовода, Европа, а у првом реду Немачка, немају шта да очекују.

Свака велика сила као Русија жели да у свом окружењу има мир и стабилност, земље које нису оријентисане против ње, а одавно се говори да се од Украјине ствара анти-Русија.

Далеко смо од Трећег светског рата, али у току је геополитичко препакивање света. Оно није на свом почетку. Почело је оснаживањем Кине, па онда и Русије. Русија је показала да неће толерисати да у свом окружењу има вазале Запада, који неће бринути о својим интересима него ће водити прозападну политику и да ће је водити постављене номенклатуре.

Замислите да исто што ради Америка у Украјини, да то ради Русија у Канади. Хипотетички, замислите да је Канада антиамеричка земља-експонент Русије. То је нешто што морамо да схватимо.

Правци удара руских снага током интервенције у Украјини – Фото извор: Факти

Мора доћи до препакивања света и формирања неокласичних интересних сфера. Пре свега на евроазијском копну. Питање је шта је следећи корак. Украјина није далеко од нас. Од ње нас раздваја само Румунија. Украјина излази на Дунав. Она нам је близу. И, заиста се поставља питање у чијој сфери ће бити Балкан и постјугословенски простор.

Будућност америчке резолуције је руски вето, а онда ће се нешто од тога парцијално примењивати од стране Запада. Питање је какви су циљеви Русије. Да ли су само парцијални. И да ли ће у том случају стратешки погрешити. Да ли ће поновити наше грешке: крени, стани, повуци се. Или ће дугорочно решити питања. Ако их не реши сада, она ће се појавити опет. Ако их не реши сада, једног дана ће свакако морати, ако жели да живи и функционише стабилно.

Запад ће уводити санкције. НАТО би интервенисао да може да гађа из ваздуха, као нас овде, али пошто то у Украјини не може, онда неће ратовати већ наставити да изазива дестабилизацију. Ако буде могао, ако му буде дозвољено.

  Приредила – Д. Милошевић


Извор: Факти

Оставите коментар

Оставите коментар на Украјина је питање опстанка Русије

* Обавезна поља