Ukrajinska hunta i ključevi rata

Posle sukoba u Azovskom moru, potrebno je proanalizirati eskalaciju rusko-ukrajinskih odnosa. Formalna strana je očigledna: Porošenko nije u stanju da pobedi na izborima, organizuje provokaciju kako bi nametnuo vanredno stanje i narušio izborni proces. Tako se sve ovo, uz osmeh, komentariše u Rusiji. To jeste tako, ali da li je to jedva spontana odluka ili agonija? Porošenko ima plan, ne može da ga ne bude. To je nešto ozbiljnije od trenutnog trika.

Ako trenutna eskalacija postepeno utihne, nakon nekog vremena će morati da se ukine i ratno stanje, pa će se održati izbori. Porošenko bi u tom slučaju ispao idiot, jer samo po sebi insistiranje na temi ruske pretnje mu ne bi povećalo rejting. Stoga je plan drugačiji. Jedino što bi Porošenkovom koraku dalo smisao je dublje uvlačenje u rat sa Rusijom. Ako toga ne bude, Porošenko samo pogoršava svoj položaj. Zato njemu ne treba eskalacija, treba mu rat.

PUTINOVA GREŠKA

Vratimo se Rusiji. Zaustavljanjem Ruskog proleća 2014. godine, Putin je napravio geopolitičku grešku. On je načinio mnoštvo potpuno ispravnih i sudbonosnih koraka u spoljnoj politici, vratio je Rusiji gotovo izgubljeni suverenitet. Njegove ogromne zasluge se ne mogu umanjiti. Ali, iz nekog razloga, 2014. godine se spotakao. Razumeti to kao “nezgodan plan” ili uzdići Putinovu grešku na “vrh strateške mudrosti” ne bi bio znak lojalnosti njemu, već bi to pre bilo potkopavanje njegovog stvarnog autoriteta. Hvaliti vladara na isti način i zbog njegovih dostignuća i zbog njegovih grešaka značilo bi prosto podsmevati mu se i predstavljati ga kao samodovoljnog idiota. To bi potkopalo njegov stvarni legitimitet i predstavljano skrivenu sabotažu.

Zaustavljanjem Ruskog proleća i odsustvom zaštite ruskog sveta u dugotrajnom i besmislenom procesu pregovora u Minsku ostavljena je prilika kijevskoj hunti da se pregrupiše i da ponovo, sa novom snagom, pristupi problemu Istočne Ukrajine. Oslobađanje Istočne Ukrajine i stvaranje Novorusije uklonilo bi problem nekih tamo ukrajinskih brodova u Azovskom moru, budući da bi Leva obala (Novorusija i Slobožanščina) bila nezavisna i svojevoljno prijateljski nastrojena prema Rusiji, kao Donbas. Ostavljajući hunti veliki deo ruskog sveta, Moskva se opredelila da sukob odloži za budućnost. Kijev je mogao da započne eksalaciju, ili čak i rat, kad god je hteo. I od tada Kijev upravlja tajmingom.

POLUGE HUNTE
Prvi pokušaj Kijeva da izmeni status kvo, odigrao se u Debaljcevu, ali je prvi neposredni napad bio odbijen. To nije značilo da se hunta povukla, već da traži druge načine. Sledeći korak bio je priznavanje teritorije Ukrajine za kanonsku teritoriju Vaseljenske patrijaršije, što je dovelo do raskola RPC sa Konstantinopoljem. To je bila još jedna poluga koja je omogućila Porošenku da utiče na Moskvu.  Od tada, Porošenko je u svakom trenutku mogao da dâ signal za preuzimanje crkava RPC, a Moskva bi bila prinuđena da odgovori.

I evo sada provokacija na Azovskom moru, kada Porošenko namerno šalje brodove bez obaveštenja ruske strane. To dovodi do pucnjave, zadržavanja i hapšenja ukrajinskih mornara. Strogo govoreći, Porošenko, koji Krim smatra teritorijom Ukrajine (kao što to smatra i ostatak sveta), nije morao nikoga da upozorava. Ali on je vrlo dobro znao šta radi i kakve bi mogle da budu posledice po Moskvu, koja je zakonski utvrdila da je Krim u sastavu Rusije. I on proglašava ratno stanje. Svaki korak zavisi od Kijeva, ne od Moskve. Moskva je, osim obnavljanja prisajedinjenja Krima i nenapuštanja pobunjenog Donbasa, sve vreme zauzimala pasivnu poziciju. Porošenko je pripremio protivodgovore, čiji je tajming zavisio samo od njega; na to Putin nikako nije mogao da utiče. Delimično smo se sâmi doveli u takav položaj, zaustavljajući Rusko proleće.

Ruski brodovi presreću ukrajinske

KAKAV ĆE BITI RASPLET?

Šta dalje sledi? Moskva se nada da će i ovog puta nekako “pregurati”. Tačnije, da će Porošenko zamahati oružjem, odložiti izbore, predstaviti sebe kao „spasitelja Otadžbine“ i ponovo biti izabran za predsednika, a sve sa ciljem da ostane kako je bilo. Možda će i biti tako. I, ako se sa tim računa, onda ne treba ništa činiti. Sve će se sâmo od sebe smiriti. U međuvremenu, moguće je nastaviti ismevati Porošenka da je ponovo “legao na rudu”. Ovo je zvanično gledište Moskve i osnovno polazište propagandne mašinerije. Nije isključeno da će sve tako i biti.

Pretpostavimo, ipak, da stvari krenu u drugom pravcu. A to znači samo jedno: da Porošenko zaista započne rat sa Rusijom. To se može dogoditi u bilo kom trenutku, mnogo je potencijalnih okidača: napad na Donbas, koji je sasvim moguće već počeo ili upravo počinje; dalja eskalacija u Azovskom moru; nova runda zahteva za “povratak Krima”; nasilno preuzimanje crkvi Moskovske patrijaršije. Može biti nešto od toga ili sve zajedno. Može biti? Uspavana svest odgovara da “ne može”. Pištolj, koji je na sceni i visi na zidu, neće opaliti. Da, takva je logika geopolitičke uspavanke. Neće opaliti.

Na šta može računati Porošenko ako reši da preduzme radikalne korake? Na podršku Sjedinjenih država i NATO. Sadašnji predsednik Sjedinjenih država i nije baš najbolji za tako nešto. Ali, na kraju krajeva, ne odlučuje on o svemu. Postoji američka Deep State, neokoni (poput Boltona) na vlasti, strateški planovi budžetiranja Pentagona, kritična pitanja u EU. Izlaz je u ratu sa Rusijom – ne nuklearnom, već lokalnom koji će se voditi tuđim rukama. Sa Zapadnog stanovišta, u tom ratu nema rizika. Ako Moskva napadne Ukrajinu, konačno će se pretvoriti u pariju. I nije ni važno što će se Ukrajina raspasti, ona Zapad uopšte i ne interesuje. Ali svaki udarac Rusije će ići u prilog globalistima.

„NEZGODAN PLAN“

A evo i najzanimljivijeg: u Kremlju su toga potpuno svesni, pa će kloniti takvog scenarija koliko god je moguće. “Nezgodan plan”. Tako nešto. No, možda Porošenko baš s tim i računa. Pošto je započeo sukob sa Rusijom, koji će izbeći, nešto će možda i da ućari. Usput, može se reći da je to maloruska, možda delimično i kozačka logika. Zapadno-ruski anarhizam, koji kombinuje proračun i slučajnost.

Ako Rusija odstupi predaleko barem u jednom pravcu, to takođe može postati neka vrsta ,,pobede“. A kako Porošenko politički nema šta da izgubi, jer i nije mnogo popularan u Ukrajini – ispostavlja se da tamo niko nije popularan i da se ceo režim zasniva na radikalnoj rusofobnoj propagandi – rizik je opravdan. Zato bi mu eskalacija sa Rusijom odgovarala. On tako čak i ne rizikuje ništa. Štaviše, ukoliko je moguće uvući NATO u sukob, čak i simbolično, to će biti dovoljno da se, kako on veruje, ,,ukrote Rusi“. Time će dobiti ako ne geopolitičke, a ono moralne i izborne dividende. A ako stvari stoje ovako, onda njegovo delovanje i nije tako besmisleno kako deluje na prvi pogled.

Petro Porošenko

RAT KAO PRILIKA

Na kraju treba razmotriti i mogućnost eskalacije trenutnog sukoba u rat. To se u krajnjem slučaju ne može isključiti. Porošenko je verovatno procenio rizike, posavetovao se sa uticajnim zapadnim silama, ne samo sa Sjedinjenim Državama, već i sa Evropskom unijom (pre svega sa Engleskom) i najverovatnije osigurao ozbiljnu podršku. Jasno je da će Putin to izbegavati sve do poslednjeg trenutka. Ali Zapad to svakako zna i u skladu sa tim razmatra dalje korake, kako bi ograničili Putinov manevarski prostor. Ako Kijev i Zapad veruju da je sada vreme za rusko-ukrajinski rat, oni imaju sve poluge da taj plan učine delatnim.

Moskva im je 2014. godine predala inicijativu. Sada mi ne biramo vreme rata i uslove za njegov početak. Ne možemo biti sigurni da će sigurno početi sada, ali isto tako ni nesmotreno smatrati da se ništa ne događa i da se ni u kom slučaju neće dogoditi. A posebno da se ništa neće dogoditi upravo sada.

Izvor: Geopolitika.ru/Novi Standard