Украјина, новинари и атлантистичка уверења

Европску унију не воде (више) политичари који поседују свеобухватно познавање историје, способни да трезвено процењују глобалне реалности или они који поседују најобичнији здраворазумски приступ око низа дугорочних интереса којима би требало да се руководе. Ако је за то уопште потребно ишта више доказа, њих нам – без сумње –обезбеђују санкције око којих су они прошле недеље постигли сагласности и које су  намењене да се њима казни Русија.

Један од могућих начина да се сагледа дубина њихове глупости јесте да се разматрање отпочне са медијима, имајући у виду чињеницу да је – како год да су ти политичари сами могли да разумеју насталу ситуацију или су због ње лично бити забринути – њима било потребно и то да их и други виде како чине праву ствар, а баш за то су се здушно побринули телевизија и новине.

После трагичне судбине путника авиона малезијске компаније, широм највећег дела Европске уније најопштије разумевање јавности о глобалним реалностима исплетеним око овог немилог догађаја потиче од водећих новинских и телевизијских медијских кућа – које су свој приступ свему томе једноставно прекопирале од водећих англо-америчких медија, па су нам тако и сами представили „вести“ унутар којих су инсинуације и непроверене или непотврђене оптужбе заузеле оно место које је требало да припадне недостајућем правом новинарству. Угледни издавачи, попут Фајненшел тајмса или – некада угледног – холандског листа NRC Handelsblad за који сам и сам шеснаест година радио као дописник из земаља источне Азије, не само да су се придружили хору корумпираних новинара, него су још и сами здушно помагали да се из свега тога изведу неки сасвим сулуди закључци. Извештаји познавалаца и уводници који су се из свега овога изродили одмакли су за неколико великих корака од било којег ранијег забележеног примера – којег уопште могу да се сетим – овако подгрејаване медијске хистерије, тако подјариване искључиво због разлога политичке природе. Најфлагрантнији пример овога, на који сам до сад наишао, јесте анти-путиновски уводник Економист магазина (од 26. јула), који је срочен сав у запаљивом тону Шекспировог Хенрија V док бодри своје трупе пред почетак битке код Ажинкора, током његовог упада у Француску.

Треба, у свему томе, пажњу обратити и на чињеницу да нити постоје иједне једине све-европске новине или било каква другачија публикација која би могла да одрази или да послужи као средство изражавања широј европској јавној сфери, у смислу средства које би политички заинтересованим Европљанима могло да послужи за промишљање и ваљано међусобно дебатовање – да би се простудирали битни елементи различитих значајних светских догађања. А то је и зато што појединци који уопште имају већег интересовања за светске прилике уобичајено листају међународна издања Њујорк тајмса или Фајненшел тајмса, па своја питања – и за њих могуће одговоре – из домена геополитике уобичајено обликују, или макар на њих у великој мери утичу, управо уредници тих новина из Њујорка и Лондона. А онда и због тога важи само оно за шта тамо кажу да је важно. Било које размишљање које би могло да иоле значајније скрене од овога, а таква већ данас успевамо да нађемо у Дер шпиглу, Франкфуртер алгемајне цаjтунгу, Ди цајту и Ханделсблату, неће бити у стању да добаци пуно преко немачких граница. А онда нико и није у стању да самостално сагледа било шта што би било европско промишљање о развитку глобалних прилика и односа, чак ни у случајевима када оне имају непосредан и одлучујући утицај на интересе низа земаља унутар саме Европске уније.

Смрћу 193 својих суграђана (скупа са још 105 људи других националности) у обореном авиону, становници Холандије су одједном грубим ударцем избачени из своје уобичајене сигурности и уљуљканости у уверење да се њих оно што се у свету догађа превише не тиче и да их превише не погађа, а њихови медији су се у журби сврстали у редове оних који су пратећи америчку иницијативу свој кажипрст журно усмерили у правцу Москве. Учинило се да су објашњења која не би, на било који начин, укључивала и умешаност руског председника – једноставно непристојна и неприлична. А од самог почетка је све то било у супротности са ставовима и изјавама трезвеног холандског премијера, на кога је извршен значајан притисак не би ли се и сам придружио показивачима прстом, али који је ипак инсистирао на томе да се сачека док темељита истрага не покаже шта се заиста догодило.

На информативне ТВ програме, у данима непосредно после тога, позиван сам и сâм да учествујем, често у пару са неким антируским излагачима, зналцима повезаним са америчким неоконзервативцима, да објаснимо ситуацију нашој збуњеној и дубоко потресеној јавности. Један холандски експерт за спољнополитичка питања је објаснио да ни холандски министар иностраних послова нити његов заменик не би требало да иду да обиђу место удеса (на начин на који су то малезијски владини службеници већ увелико обавили) и да отуда испрате прикупљене посмртне остатке држављана Холандије, зато што би то наводно било равно имплицитном признавању дипломатског статуса „сепаратистима“. А када су земље Европске уније листом признале режим израстао из хаоса од Американаца иницираног државног удара, онда смо се и ми томе одмах – онако баш дипломатски – придружили.

Становници места удеса и борци против Кијева су, у серији записа на Јутјубу, представљени као криминалци са којима сарадња није могућа, што је само по себи за многе гледаоце било довољан доказ – па и потврда – да су баш они прави кривци. У каснијим извештајима се то ипак мало променило, онда када су прави новинари приказивали шокиране и дубоко дирнуте локалце, сељане, али разлику између прво послатих слика и коментара и ових других нико ипак није како треба објашњавао, па је раније већ створена слика о њима као о насилницима спречила да се направи било каква озбиљнија и објективна анализа о томе зашто су ти људи уопште узели оружје у руке и за шта се они уопште боре. Тенденциозне „вести“ са Твитера и са Јутјуба постале су база на којој је нарастало службено холандско гађење за становнике Источне Украјине, а из тога се онда даље развијало и схватање да ће ипак бити потребно и да се нешто од тога помало коригује, а то је, опет као преовлађујуће стање духа нације, довело до величанственог, на националној телевизији пропраћеног, пријема посмртних остатака настрадалих (реализованог највише захваљујући посредовању Малезије) унутар оквира врло трезвене и збиља достојанствене постхумне церемоније.

Ништа од онога што сâм имам прилику да видим или прочитам није имало било какве везе са тим да је украјинска криза – која је довела најпре до државног удара а онда и до грађанског рата – настала деловањем неоконзервативних кругова и неколицине фанатичних заступника тезе R2P („Responsibility to Protect“ – одговорност да заштите)  из америчког Стејт департмента и Беле куће, којима је председник Обама, изгледа, оставио сасвим одрешене руке. Холандски медији су, рекло би се, такође били потпуно несвесни да се ова катастрофа убрзано претвара у утакмицу политичког фудбала, вођену ради постизања циљева и резултата по жељама Беле куће и америчког Стејт департмента. А могућност да је Путин евентуално био у праву – када је изјавио да до катастрофе не би ни дошло да је његово инсистирање да се примирје продужи било прихваћено – нико више није узимао за озбиљно.

А управо је тако и зато до свега овог и дошло: Кијев је прекинуо примирје 10. јула – у грађанском рату против рускојезичних источних Украјинаца, који нису хтели да допусте да њима влада плејада силеџија, потомака украјинских нациста с једне, и олигарха, љубимаца ММФ-а и Европске уније с друге стране. Наводно су „побуњеници“ само одговарали на започете операције етничког чишћења (систематско бомбардовање са намером застрашивања, па зверства – 30 или више Украјинаца живих спаљених) које су кијевске снаге већ починиле, а о тим догађајима се врло мало или готово ништа није пробило у извештаје репортера европских медија.

Није баш много вероватно да су се изненада из Украјине саме уклониле све оне силне америчке НВО организације на које је – према службено објављеним признањима –потрошено чак пет милијарди долара, у оквиру напора да се земља политички дестабилизује и пре пуча изведеног фебруара у Кијеву, или да су амерички војни саветници и специјализоване јединице седеле скрштених руку док су у Кијеву војска и милиција планирале стратегију за свој грађански рат; на крају крајева, ове нове силеџије опстају као режим искључиво на финансијској инфузији коју им дају – или је бар омогућавају – управо Вашингтон, Европска унија и ММФ. Оно што је нама познато јесте да Вашингтон наставља да охрабрује настављање убијања у грађанском рату чије је избијање управо он сам и подстакао.

Но, Вашингтон је све време у предности у пропагандном рату који води против, сасвим супротно ономе што водећи медији покушавају да нас убеде, једног – у основи прилично – невољног противника. Не престају да нас, један за другим, запљускују таласи пропаганде из Вашингтона, сви испредени око претпоставке да је управо Путин тај, по наговору и уз помоћ (руског) национализма нараслог и наглашеног због губитка Совјетске империје, који покушава да Руску Федерацију прошири све до граница некадашње нефункционалне царевине. А сви они авантуризму склони мудраци, они који су инфицирани неоконзервативном вирусном грозницом – тврде да Русија прети да овлада и читавим западним светом. Отуда би Европљани требало да поверују како је Путин тај који одбија дипломатију, док је у стварности управо он тај који на њој све време инсистира. Зато је ефекат преовлађујуће пропаганде такав да се опасним и екстремним сматра Путиново деловање, а не деловање које је дириговано из Вашингтона. Онај који Путина или Русију приказује у ружном светлу – тај мора одмах да добије прилику да се искаже; а холандски уредници у овом тренутку показују неутаживу глад управо за таквим извештајима.

Нико ни не сумња у постојање згуснуте и против Москве усмерене пропаганде. Но ипак, и поред ње, постоје начини да озбиљни новинари трезвено одмере вести које им стижу па да разлуче шта је у њима истина а шта само наметљива пропаганда, лажи и ђубре које им се свакодневно сервира. Унутар мог властитог видокруга нешто мало од тога сам успео да нађем једино у Немачкој. За било шта друго биће потребно да се парче по парче политичке реалности претресе и да се по њему пабирчи, ослањајући се на, више него икада раније незаменљиве, поједине америчке Интернет сајтове који су гостољубиви за „узбуњиваче“ (whistleblowers) и за оно старомодно истраживачко новинарство, а који су – нарочито од почетака „Рата против тероризма“ и инвазије на Ирак – успели да устоличе прилично стабилан облик неке врсте самиздат издаваштва.

У Холандији се готово све што стиже из Стејт департмента узима здраво за готово. То је случај и са америчком историјом, која је још од колапса Совјетског Савеза препуна лажи које умеју да вас оставе без даха: о Панами, Авганистану, Ираку, Сирији, Венецуели, Либији у Северној Кореји; читав списак оборених страних влада; тајне операције и оне изведене под туђим заставама (black-op and false flag operations); прикривено премрежавање земаљске кугле системом војних база којих већ сада има негде око 1.000 на броју, а све се то с друге стране згодно изоставља из репортажа и о томе се у јавности уопште не расправља. Хистерији блиско стање какво је владало људима током седмице непосредно после обарања малезијског авиона, спречило је да прилику да уста уопште отворе добију они који о томе и о другим за ово релевантним историјским догађањима располажу сасвим релевантним знањима. Задржати радно место у условима какви данас владају у новинарству је прилично неизвесан подухват, па би ту пливање против струје било скоро исто као „садити тикве са ђаволом“ и извесно би угрозило било чији „новинарски кредибилитет“.

Оно што највише смета и збуњује озбиљне новинаре старије генерације спремне да се усуде да уопште посумњају у кредибилитет водећих медија, јесте незаинтересованост уредника за потенцијалне доказе који би могли помоћи да се службено усвојена верзија оповргне, чак и да буде сасвим оборена; верзија која је већ увелико прожела популарну културу, а што се јасно види и из низа ранијих рецензија различитих књига и филмова са једнократном употребном вредности. У Холандији је службена верзија већ увелико као у камену уклесана, а што је било и за очекивати – када је управо таква верзија већ по десет хиљада пута увек изнова изговарана. Њу више није могуће одбацити, то се подразумева, али она се без обзира на то и даље не заснива на ни једном једином ваљаном доказу.

Присуство два украјинска ловца у близини малезијског авиона, које је забележио руски радар, могао би бити један такав потенцијални доказ за који бих се ја ухватио да сам само неким чудом био на месту новинара који је ту несрећу истраживао или барем био члан истраживачког тима који је Холандија одмах службено организовала и послала. А ово је изгледа потврдио и сам BBC-јев извештај који садржи сведочења очевидаца са земље, сељана, који су јасно видели још један авион, ловачки, у близини путничког авиона непосредно пре тренутка када је пао, а који су чули експлозије на небу. Тај извештај је недавно привукао и додатну пажњу, зато што је уклоњен из BBC-јеве архиве. Ја бих такође пожелео и да поразговарам са Михаелом Боцијуркивим (Michael Bociurkiw), једним од првих инспектора које је Организација за безбедност и сарадњу Европе (OSCE) послала да до места несреће дође, а који је провео више од недељу дана испитујући и прегледајући делове олупине, и који је за агенцију CBC World News описао два или три „заиста изрешетана“ дела спољне оплате. „То безмало изгледа као да су рупе од митраљеза; неког веома, веома јаког митраљеза који је оставио трагове какве још никада нисам имао прилику да видим.“

А извесно је и то да бих волео да добијем прилику да завирим у, наводно конфисковане, записе радара и комуникације гласом које је забележила Контрола лета у торњу кијевског аеродрома – да покушам да схватим зашто је малезијски пилот са планираног курса нагло скренуо и снизио висину лета авиона мало пре његовог пада, и  да покушам да сазнам да ли су заиста све странце на служби у кијевској контроли лета натерали да се спакују и да торањ напусте непосредно после ове несреће. На исти начин на који то већ раде „Ветерани обавештајни професионалци за здрав разум“ (Veteran Intelligence Professionals for Sanity), и ја бих засигурно подстакао америчке власти које имају приступ сателитским снимцима да прикажу доказе које тврде да поседују о батеријама ракета типа БУК у рукама „побуњеника“ и о умешаности Русије у све то, а питао би их и зашто су до сада оклевали да то све јавно прикажу. Све до данас Вашингтон се понаша као возач који одбија да се подвргне алко-тесту. А будући да је из неких обавештајних кругова, према појединим америчким новинама, већ процурела вест да они баш и нису толико уверени у ствари у које је Америка – судећи према речима државног секретара (Керија) уверена – моја би се радозналост толико распламсала да никако не бих одустајао догод не успем све то да сазнам.

Да на прави начин нађемо место за овакву лојалност европских медија у случају Украјине, као и за слугерањско понашање европских политичара у вези са тиме, неопходно је да се најпре добро разуме атлантизам. Он је судбина Европе. Из њега није настала никаква службена доктрина, то се подразумева, али он свеједно функционише управо као да ипак сам то јесте. Њега јасно сублимира холандски слоган из периода инвазије на Ирак: „zonder Amerika gaat het niet“ (без Америке [ствари] [то] неће да раде). Нема потребе да кажемо да је баш Хладни рат био оно што је изнедрило атлантизам. Иронично је то што је он обрнуто пропорционално јачао колико је претња од Совјетског Савеза све више слабила и постајала све мање убедљива, а да је то полако постајало сасвим очигледно код све већег броја представника европских политичких елита. Може бити да је томе допринела и смена генерација, то да што је Други светски рат бивао удаљенији па се све мањи и мањи број чланова европских влада сећао шта то уопште значи имати и водити независну спољну политику у вези са проблемима глобалним по карактеру и важности. Актуелни шефови влада земаља Европске уније уопште нису имали прилике да се упознају са поступцима практичног самосталног стратешког промишљања и договарања. Њихово рутинско схватање међународних односа и глобалне политике своје дубоко усађене корене вуче управо из хладноратовске гносеологије.

А тиме се онда неизоставно хране и „одговорни“ за уређивачке политике (медија). Атлантизам је сада постао ужасна мука и терет за Европу; он са собом носи историјску амнезију, добровољно слепило и опасан и на погрешним премисама однегован политички гнев и злопамћење. Но, он уједно почива и на мешавини неколиких неупитних извесности наслеђених из хладноратовске епохе – оне о безбедности и заштити, о хладноратовским лојалностима дубоко усађеним у културу различитих нација, на најобичнијем европоцентричном незнању, па и на сасвим разумљивом оклевању да се прихвати чињеница да су свима нама, барем малкице, до сада успешно испрали мозак. Вашингтон је у стању да почини ужасне ствари, а да атлантизам остане неоштећен, зато што је свако од нас спреман да му то заборави, а у вези са чиме и наши медији раде мало или ништа у покушајима да нас од тога излече. Знам неколико Холанђана којима се већ згадило то колико се труде да Путина оцрне, али им без обзира на то ни најмање није прихватљива помисао да би, у случају Украјине, прст којим указујемо на кривца ипак требало окренути у правцу Вашингтона. Отуда и бројне холандске новине, једнако као и многе друге широм Европе, нису у стању да себе утерају у одговарајућу перспективу тиме што би признале да је Вашингтон онај који је све ово започео, и да је Вашингтон, а не Путин, тај који држи кључ за решење овог проблема. За то би претходно нужно било најпре да атлантизам буде одбачен.

Атлантизам значајан део своје снаге вуче из НАТО-а, његовог сопственог институционалног отелотворења. Разлози за задржавање НАТО-а, поништени са повлачењем и нестанком Совјетског Савеза, већ су увелико пали у заборав. Формиран 1949, он је настао на идеји трансатлантске сарадње ради безбедности и одбране, а неопходан је постао после Другог светског рата пред опасношћу од, из Москве оркестрираног, комунизма који је намеравао да овлада читавом планетом. Много мање од тога, он је био и израз неке врсте интерног међусобног европског неповерења, па су тек под његовим кишобраном Европљани започели са првим корацима у смеру својих међусобних економских интеграција. НАТО је постао нека врста америчке гаранције да ниједна од европских сила неће покушати да оствари доминацију над било којом другом.

НАТО је од пре извесног времена за Европску унију постао оптерећење, зато што он онемогућава развитак оркестриране самосталне европске спољне и одбрамбене политике, а и зато што је увелико присилио европске државе чланице да и саме постану инструмент за опслуживање америчког милитаризма. А постао је такође и својеврсно морално оптерећење, зато што су владе – које су узеле учешћа у „Коалицији вољних“, тј. у нападима на Авганистан и Ирак – морале и саме да својим народима подметну лажи као оправдање за то што европски војници иду тамо и гину, а што је требало да буде представљено као жртва неопходна да би се Европа заштитила од тероризма. Владе које су своје трупе упутиле у делове света које су САД окупирале, то су најчешће чиниле без пуно воље, уз оклевање и са задршком, а што је све код низа америчких званичника редовно изазивало погрде и прекоревања како Европљани премало чине за заштиту својих сопствених демократије и слобода.

А као обележје својеврсне идеологије, атлантизам има и извесну анти-историјску црту. Он често послужи и као надрилек који се пије против грчева у стомаку, преписиван за лечење фундаменталних политичких недоумица, јер са собом носи и своју особену историјску истину, такву да су амерички водећи медији у стању да је сваки пут изнова интерпретирају на начин који помогне да се реч из Вашингтона свугде јасно чује и послуша.

Тешко да ће се за ово наћи пример бољи од тренутног холандског искуства. У разговорима које сам током претходне три седмице водио са пријатељима подсећао сам их на то да је Хладни рат завршен дипломатским средствима, споразумом на Малти који су постигли Горбачов и Буш старији, децембра 1989. – током којег је Џејмс Бејкер од Горбачова добио пристанак за уједињење две Немачке и за повлачење трупа Варшавског уговора у замену за обећање да се НАТО неће ни за центиметар померити према Истоку. Горбачов се такође обавезао да неће користити своју војску нигде на Истоку, а Руси су у том тренутку само на територији Источне Немачке држали 350.000 својих војника, а све то је добијено у замену за обећање да Вашингтон неће да злоупотреби совјетско повлачење из Источне Европе. Бил Клинтон је сва та америчка обећања убрзо погазио када се, искључиво ради прикупљања поена током своје изборне кампање, хвалисао најављивањем проширења НАТО-а, па су тако 1999. Чешка и Мађарска постале његови пуноправни чланови. Десет година потом и следећих девет земаља је примљено у чланство, чиме се број чланова НАТО пакта удвостручио у односу на њихов број из периода Хладног рата. Познати амерички специјалиста за Русију, амбасадор Џорџ Кенан (George Kennan), исти онај који је уједно и творац успешне политике уздржавања (ограничавања – containment) током хладноратовског периода, овај Клинтонов потез је назвао „највећом трагичним грешком америчке политике током читавог постхладноратовског периода“.

Неразумевање и непознавање историје, потпомогнуто атлантизмом, нападно се и убедљиво препознаје и у настојањима да се као крунски доказ Путинове кривице узме његова инвазија на Крим. И на том примеру су овдашњу политичку реалност створили управо амерички масовни медији. А никакве инвазије ту није ни било, зато што су руски морнари и војници тамо већ одавно били – будући да је ту дом њихове „топло-морске“ флоте, тј. Црноморске морнарице Руске армије. Крим је део Русије најмање онолико дуго колико Сједињене Америчке Државе уопште постоје. Хрушчов га је, и сам Украјинац, 1954. учинио делом Украјинске Совјетске Републике, што је тада било пуко пребацивање региона из једне у другу покрајину исте државе, у чијем су саставу тада и Украјина и Русија биле. Становници Крима који говоре руским језиком су листом за ово били, па су на референдуму гласали најпре за независност од, у државном удару, насталог кијевског режима, а тек потом и за уједињење са Русијом.

Они који гласно тврде да Путин није имао права да то направи сметнули су с ума други један след историјских догађаја у којем су САД своје системе ракетне одбране (Star Wars – рат звезда) примицале све ближе и ближе руским границама, наводно зато да би пресреле непријатељске пројектиле лансиране из Ирана, а који ни тада нису уопште постојали. Лицемерне приче о територијалном интегритету и суверенитету остају без смисла у овим условима, а када стижу из Вашингтона – који је одавно и сам концепт суверенитета одбацио у оквирима сопствене спољне политике – то онда све звучи и прилично смешно.

Још један презира достојан атлантистички потез било је искључивање Путина са састанака и других догађања повезаних са комеморацијом у поводу годишњице искрцавања у Нормандији, по први пут за последњих 17 година. Као резултат тога је и Г8 постао Г7. Амнезија и незнање учиниле су Холанђане слепим и за историјске догађаје који се њих директно дотичу, будући да је управо Совјетски Савез био тај који је нацистичкој ратној машини срце ишчупао (истој оној која је под окупацијом држала и Холандију), а све то по цену ни са чим упоредивих губитака војничких живота. А без тога ни до било какве инвазије у Нормандији никада не би дошло.

Не тако давно чинило нам се да су потпуне војне катастрофе у Ираку и Авганистану  покренуле НАТО према тачки у којој његово неминовно распуштање не би више изгледало незамисливо. Но, криза у Украјини и Путинова одлучност да не допусти да Крим, а скупа с њим и база руске морнарице, евентуално падну у руке савеза у власништву Американаца, постале су ново, као од самог Бога послано указање овој мало пре тога озбиљно посрнулој организацији.

Вођство НАТО-а је већ увелико покренуло своје трупе не би ли појачали присутност у балтичким државама, шаље ракете и офанзивне авионе у Пољску и у Литванију, а од обарања малезијског авиона у припреми су и други покрети војних снага који би могли да буду протумачени као озбиљно провоцирање Русије. Јасно је постало да су министар иностраних послова Пољске и његови колеге из балтичких земаља, од којих ниједна није била члан НАТО-а у време када је његово постојање још имало некаквог смисла, постали његови врло ангажовани и снажни промотери. Расположење за мобилизацију се током протеклих недеља и додатно појачало. Можете да се опкладите да ће Андерс фог Расмусен и Јап де Хоп Схефер, као лутке које држи неки трбухозборац, сада да оспу грдње на све државе чланице НАТО-а које у томе буду имало оклевале. Расмусен, актуелни генерални секретар, изјавио је 7. августа у Кијеву да је подршка НАТО-а за „суверенитет и територијални интегритет Украјине непоколебљива“ и да се и лично нада да ће партнерске везе са том земљом бити додатно ојачане приликом састанка на врху организације овог септембра у Велсу. А то је партнерство већ и сада јако, рекао је, „а као одговор на руску агресију НАТО има све тешњу сарадњу са Украјином на реформи њених војних снага и одбрамбених институција“.

У међувремену, у америчком Конгресу је 23 сенатора Републиканаца већ подржало предлог „Закона о спречавању руске агресије“ (Russian Aggression Prevention Act), који би требало Вашингтону да омогући да Украјину прогласи за ван-НАТО-овског савезника, чиме би била успостављена сценографија потребна за директан војни конфликт са Русијом. Највероватније да ћемо на то ипак морати још мало да сачекамо, барем до америчких међуизбора, да видимо шта ће од тога на крају бити, али је то већ и сада – са свима онима који би најрадије да према Украјини буду предузети нови озбиљнији кораци – сасвим довољно да послужи као политички изговор и задовољавајућа платформа за захтеване промене.

Током септембра прошле године Путин је Обами помогао тиме што му је указао на могућу одступницу и омогућио заустављање кампање бомбардовања Сирије у коју су га гурали амерички неоконзервативци, а такође му је помогао и тиме што је угасио фитиљ нуклеарног спора са Ираном, само још једног дугорочног пројекта неоконзервативаца. А то је за последицу имало врло озбиљно настојање неоконзервативаца да се веза Путин-Обама једном за свагда раскине. Тешко да је више уопште могуће сакрити то да је један од дугорочних циљева неоконзервативних кругова то да се Путин збаци са власти, а да се на крају Руска Федерација одговарајуће растури. Мање је у Европи познато да и у самој Русији раде бројне невладине организације, НВО, који би требало да им око тога буду од помоћи. Владимир Путин би већ сад или у скорије време могао да изведе неки удар, да би њиме предупредио овакво деловање НАТО-а и америчког Конгреса, нпр. тиме што би заузео Источну Украјину, нешто што је највероватније требало да уради непосредно после референдума на Криму. Но баш то би, без икакве сумње, у очима европских медијских уредника било непобитан и чврст доказ свих његових злих намера.

У светлу свега овога, једно од најсудбоноснијих питања о глобалним међународним догађањима – које би свако требало да сам себе упита – остаје следеће: шта то још треба да се догоди да се Европљани пробуде и да се суоче са чињеницом да је овде Вашингтон тај који се поред бензина игра са шибицама и онај ко је престао да буде њихов заштитник на кога су до сада рачунали већ је, сасвим супротно, управо он данас тај који њихову безбедност угрожава? Да ли ће до тога да дође у тренутку када постане јасно да је суштина кризе у Украјини, више од било чега другог, постављање батерија пројектила из генерације „Ратови звезда“ читавом дужином разуђене границе Русије, а што би Вашингтону омогућило – у оквирима безумног језика нуклеарних стратега –  способност „првог удара“?

Полако је већ почело да бива јасно, нарочито старијим грађанима Европе, да САД имају непријатеља који нису уједно и непријатељи Европе, а да су им сви они и те како потребни због властитих унутрашње-политичких разлога – да одрже у животу, за њихову привреду, изузетно важну ратну индустрију и да се на брзину провери искреност намера низа претендената на високе јавне функције. Међутим, док су зле државе и терористи били њихови никада довољно убедљиви изговори за „праведне ратове“ какве су до сада водили, демонизацијa Путинове Русије коју спроводи милитаристички НАТО би можда могла да садашњи трансатлантски статус-кво продужи на довољно дугачак рок. Истину о судбини малезијског авиона, а то сам помислио још у тренутку када сам за то по први пут чуо, одредиће искључиво политика. А црне кутије из њега су већ сада у Лондону. У рукама НАТО-а?

И остале ствари које нам онемогућавају да се већ данас пробудимо, збиља су огромне; финансијске и неолибералне политике произвеле су изузетно повезено и блиско преплитање мноштва плутократских интереса. Скупа са религиозним атлантизмом и оне су условиле недостатак воље за самосталан политички развитак Европске уније, а са њим и за развитак сопствене способности Европе да надаље настави да доноси своје самосталне политичке одлуке. Још од Тонија Блера, Вашингтон држи у џепу Велику Британију, а од Николе Саркозија исто се слободно може рећи и за Француску.

Зато нам је данас остала још само Немачка. Ангела Меркел је евидентно незадовољна санкцијама, али се на крају са њима ипак сложила и зато што жели да са Америчким председником остане у добрим односима, а САД које су Немачку у Другом светском рату покориле и даље у њој вуку велики број конаца помоћу читавог низа, раније склопљених, споразума. Немачки министар иностраних послова, Франк-Валтер Штајнмајер (Frank-Walter Steinmeier), кроз изјаве дате новинама и на телевизији оспорио је ваљаност санкција, а и указао је на Ирак и Либију као на примере резултата какве су донеле ескалације и ултиматуми, али је онда и сам окренуо лист и на крају их и сам прихватио.

„Дер шпигл“ остаје један од немачких новинских издавача који нам ипак нуди извесну наду. Један од њихових колумниста, Јакоб Аугштајн (Jakob Augstein), напада „месечаре“ који су пристали да Русији санкције заведу, и који цензурише оне своје колеге који свој кажипрст спремно упиру у правцу Москве. Габор Штајнгарт (Gabor Steingart), издавач Ханделсблата, жестоко протестује против „америчке спремности за вербалну а одмах потом и војну ескалацију, изолацију, демонизацију и напад на непријатеље“ па закључује да је и немачко новинарство „унутар свега неколико недеља са ранијег уравнотеженог и одмереног приступа прешло на слепило и на новo успаљено стање духова. Укупни спектар мишљења је постао толико сужен да би цео стао у визир једног бољег снајпера“. Немогуће је да и у другим деловима Европе нема још новинара који говоре нешто овоме слично, али су њихови гласови преслаби да се пробију кроз преовлађујући погрдама испуњен жамор.

Још једном, имамо прилику да присуствујемо стварању нове историје. А оно што ће можда да превагне и да одреди судбину Европе јесте то да – изван кругова бораца за атлантизам и његових бранилаца – пристојни Европљани не налазе довољно снаге да себе натерају да ситуацију сагледају каква јесте, а ни разума да увиде сву дисфункционалност и крајњу неодговорност Америке као државе.

Карел ван Волферен је холандски новинар и професор у пензији на Универзитету у Амстердаму. Почев од 1969, објавио је више од 20 књига на теме из домена јавне домаће и светске политике, преведених на једанаест светских језика и продатих у преко милион примерака широм света. Као дописник за иностранство листа НРЦ Ханделсблад , једних од водећих холандских дневника, примио је врхунско холандско одликовање за новинарство, а током претходних година су његови чланци објављивани и у Њујорк тајмсу, Вашингтон посту, Њу републику, Нешенал интересту, Ле монду и низу других дневних и недељних новина.

Извор: Стање ствари