Ukrajina, novinari i atlantistička uverenja

Evropsku uniju ne vode (više) političari koji poseduju sveobuhvatno poznavanje istorije, sposobni da trezveno procenjuju globalne realnosti ili oni koji poseduju najobičniji zdravorazumski pristup oko niza dugoročnih interesa kojima bi trebalo da se rukovode. Ako je za to uopšte potrebno išta više dokaza, njih nam – bez sumnje –obezbeđuju sankcije oko kojih su oni prošle nedelje postigli saglasnosti i koje su  namenjene da se njima kazni Rusija.

Jedan od mogućih načina da se sagleda dubina njihove gluposti jeste da se razmatranje otpočne sa medijima, imajući u vidu činjenicu da je – kako god da su ti političari sami mogli da razumeju nastalu situaciju ili su zbog nje lično biti zabrinuti – njima bilo potrebno i to da ih i drugi vide kako čine pravu stvar, a baš za to su se zdušno pobrinuli televizija i novine.

Posle tragične sudbine putnika aviona malezijske kompanije, širom najvećeg dela Evropske unije najopštije razumevanje javnosti o globalnim realnostima ispletenim oko ovog nemilog događaja potiče od vodećih novinskih i televizijskih medijskih kuća – koje su svoj pristup svemu tome jednostavno prekopirale od vodećih anglo-američkih medija, pa su nam tako i sami predstavili „vesti“ unutar kojih su insinuacije i neproverene ili nepotvrđene optužbe zauzele ono mesto koje je trebalo da pripadne nedostajućem pravom novinarstvu. Ugledni izdavači, poput Fajnenšel tajmsa ili – nekada uglednog – holandskog lista NRC Handelsblad za koji sam i sam šesnaest godina radio kao dopisnik iz zemalja istočne Azije, ne samo da su se pridružili horu korumpiranih novinara, nego su još i sami zdušno pomagali da se iz svega toga izvedu neki sasvim suludi zaključci. Izveštaji poznavalaca i uvodnici koji su se iz svega ovoga izrodili odmakli su za nekoliko velikih koraka od bilo kojeg ranijeg zabeleženog primera – kojeg uopšte mogu da se setim – ovako podgrejavane medijske histerije, tako podjarivane isključivo zbog razloga političke prirode. Najflagrantniji primer ovoga, na koji sam do sad naišao, jeste anti-putinovski uvodnik Ekonomist magazina (od 26. jula), koji je sročen sav u zapaljivom tonu Šekspirovog Henrija V dok bodri svoje trupe pred početak bitke kod Ažinkora, tokom njegovog upada u Francusku.

Treba, u svemu tome, pažnju obratiti i na činjenicu da niti postoje ijedne jedine sve-evropske novine ili bilo kakva drugačija publikacija koja bi mogla da odrazi ili da posluži kao sredstvo izražavanja široj evropskoj javnoj sferi, u smislu sredstva koje bi politički zainteresovanim Evropljanima moglo da posluži za promišljanje i valjano međusobno debatovanje – da bi se prostudirali bitni elementi različitih značajnih svetskih događanja. A to je i zato što pojedinci koji uopšte imaju većeg interesovanja za svetske prilike uobičajeno listaju međunarodna izdanja Njujork tajmsa ili Fajnenšel tajmsa, pa svoja pitanja – i za njih moguće odgovore – iz domena geopolitike uobičajeno oblikuju, ili makar na njih u velikoj meri utiču, upravo urednici tih novina iz Njujorka i Londona. A onda i zbog toga važi samo ono za šta tamo kažu da je važno. Bilo koje razmišljanje koje bi moglo da iole značajnije skrene od ovoga, a takva već danas uspevamo da nađemo u Der špiglu, Frankfurter algemajne cajtungu, Di cajtu i Handelsblatu, neće biti u stanju da dobaci puno preko nemačkih granica. A onda niko i nije u stanju da samostalno sagleda bilo šta što bi bilo evropsko promišljanje o razvitku globalnih prilika i odnosa, čak ni u slučajevima kada one imaju neposredan i odlučujući uticaj na interese niza zemalja unutar same Evropske unije.

Smrću 193 svojih sugrađana (skupa sa još 105 ljudi drugih nacionalnosti) u oborenom avionu, stanovnici Holandije su odjednom grubim udarcem izbačeni iz svoje uobičajene sigurnosti i uljuljkanosti u uverenje da se njih ono što se u svetu događa previše ne tiče i da ih previše ne pogađa, a njihovi mediji su se u žurbi svrstali u redove onih koji su prateći američku inicijativu svoj kažiprst žurno usmerili u pravcu Moskve. Učinilo se da su objašnjenja koja ne bi, na bilo koji način, uključivala i umešanost ruskog predsednika – jednostavno nepristojna i neprilična. A od samog početka je sve to bilo u suprotnosti sa stavovima i izjavama trezvenog holandskog premijera, na koga je izvršen značajan pritisak ne bi li se i sam pridružio pokazivačima prstom, ali koji je ipak insistirao na tome da se sačeka dok temeljita istraga ne pokaže šta se zaista dogodilo.

Na informativne TV programe, u danima neposredno posle toga, pozivan sam i sâm da učestvujem, često u paru sa nekim antiruskim izlagačima, znalcima povezanim sa američkim neokonzervativcima, da objasnimo situaciju našoj zbunjenoj i duboko potresenoj javnosti. Jedan holandski ekspert za spoljnopolitička pitanja je objasnio da ni holandski ministar inostranih poslova niti njegov zamenik ne bi trebalo da idu da obiđu mesto udesa (na način na koji su to malezijski vladini službenici već uveliko obavili) i da otuda isprate prikupljene posmrtne ostatke državljana Holandije, zato što bi to navodno bilo ravno implicitnom priznavanju diplomatskog statusa „separatistima“. A kada su zemlje Evropske unije listom priznale režim izrastao iz haosa od Amerikanaca iniciranog državnog udara, onda smo se i mi tome odmah – onako baš diplomatski – pridružili.

Stanovnici mesta udesa i borci protiv Kijeva su, u seriji zapisa na Jutjubu, predstavljeni kao kriminalci sa kojima saradnja nije moguća, što je samo po sebi za mnoge gledaoce bilo dovoljan dokaz – pa i potvrda – da su baš oni pravi krivci. U kasnijim izveštajima se to ipak malo promenilo, onda kada su pravi novinari prikazivali šokirane i duboko dirnute lokalce, seljane, ali razliku između prvo poslatih slika i komentara i ovih drugih niko ipak nije kako treba objašnjavao, pa je ranije već stvorena slika o njima kao o nasilnicima sprečila da se napravi bilo kakva ozbiljnija i objektivna analiza o tome zašto su ti ljudi uopšte uzeli oružje u ruke i za šta se oni uopšte bore. Tendenciozne „vesti“ sa Tvitera i sa Jutjuba postale su baza na kojoj je narastalo službeno holandsko gađenje za stanovnike Istočne Ukrajine, a iz toga se onda dalje razvijalo i shvatanje da će ipak biti potrebno i da se nešto od toga pomalo koriguje, a to je, opet kao preovlađujuće stanje duha nacije, dovelo do veličanstvenog, na nacionalnoj televiziji propraćenog, prijema posmrtnih ostataka nastradalih (realizovanog najviše zahvaljujući posredovanju Malezije) unutar okvira vrlo trezvene i zbilja dostojanstvene posthumne ceremonije.

Ništa od onoga što sâm imam priliku da vidim ili pročitam nije imalo bilo kakve veze sa tim da je ukrajinska kriza – koja je dovela najpre do državnog udara a onda i do građanskog rata – nastala delovanjem neokonzervativnih krugova i nekolicine fanatičnih zastupnika teze R2P („Responsibility to Protect“ – odgovornost da zaštite)  iz američkog Stejt departmenta i Bele kuće, kojima je predsednik Obama, izgleda, ostavio sasvim odrešene ruke. Holandski mediji su, reklo bi se, takođe bili potpuno nesvesni da se ova katastrofa ubrzano pretvara u utakmicu političkog fudbala, vođenu radi postizanja ciljeva i rezultata po željama Bele kuće i američkog Stejt departmenta. A mogućnost da je Putin eventualno bio u pravu – kada je izjavio da do katastrofe ne bi ni došlo da je njegovo insistiranje da se primirje produži bilo prihvaćeno – niko više nije uzimao za ozbiljno.

A upravo je tako i zato do svega ovog i došlo: Kijev je prekinuo primirje 10. jula – u građanskom ratu protiv ruskojezičnih istočnih Ukrajinaca, koji nisu hteli da dopuste da njima vlada plejada siledžija, potomaka ukrajinskih nacista s jedne, i oligarha, ljubimaca MMF-a i Evropske unije s druge strane. Navodno su „pobunjenici“ samo odgovarali na započete operacije etničkog čišćenja (sistematsko bombardovanje sa namerom zastrašivanja, pa zverstva – 30 ili više Ukrajinaca živih spaljenih) koje su kijevske snage već počinile, a o tim događajima se vrlo malo ili gotovo ništa nije probilo u izveštaje reportera evropskih medija.

Nije baš mnogo verovatno da su se iznenada iz Ukrajine same uklonile sve one silne američke NVO organizacije na koje je – prema službeno objavljenim priznanjima –potrošeno čak pet milijardi dolara, u okviru napora da se zemlja politički destabilizuje i pre puča izvedenog februara u Kijevu, ili da su američki vojni savetnici i specijalizovane jedinice sedele skrštenih ruku dok su u Kijevu vojska i milicija planirale strategiju za svoj građanski rat; na kraju krajeva, ove nove siledžije opstaju kao režim isključivo na finansijskoj infuziji koju im daju – ili je bar omogućavaju – upravo Vašington, Evropska unija i MMF. Ono što je nama poznato jeste da Vašington nastavlja da ohrabruje nastavljanje ubijanja u građanskom ratu čije je izbijanje upravo on sam i podstakao.

No, Vašington je sve vreme u prednosti u propagandnom ratu koji vodi protiv, sasvim suprotno onome što vodeći mediji pokušavaju da nas ubede, jednog – u osnovi prilično – nevoljnog protivnika. Ne prestaju da nas, jedan za drugim, zapljuskuju talasi propagande iz Vašingtona, svi ispredeni oko pretpostavke da je upravo Putin taj, po nagovoru i uz pomoć (ruskog) nacionalizma naraslog i naglašenog zbog gubitka Sovjetske imperije, koji pokušava da Rusku Federaciju proširi sve do granica nekadašnje nefunkcionalne carevine. A svi oni avanturizmu skloni mudraci, oni koji su inficirani neokonzervativnom virusnom groznicom – tvrde da Rusija preti da ovlada i čitavim zapadnim svetom. Otuda bi Evropljani trebalo da poveruju kako je Putin taj koji odbija diplomatiju, dok je u stvarnosti upravo on taj koji na njoj sve vreme insistira. Zato je efekat preovlađujuće propagande takav da se opasnim i ekstremnim smatra Putinovo delovanje, a ne delovanje koje je dirigovano iz Vašingtona. Onaj koji Putina ili Rusiju prikazuje u ružnom svetlu – taj mora odmah da dobije priliku da se iskaže; a holandski urednici u ovom trenutku pokazuju neutaživu glad upravo za takvim izveštajima.

Niko ni ne sumnja u postojanje zgusnute i protiv Moskve usmerene propagande. No ipak, i pored nje, postoje načini da ozbiljni novinari trezveno odmere vesti koje im stižu pa da razluče šta je u njima istina a šta samo nametljiva propaganda, laži i đubre koje im se svakodnevno servira. Unutar mog vlastitog vidokruga nešto malo od toga sam uspeo da nađem jedino u Nemačkoj. Za bilo šta drugo biće potrebno da se parče po parče političke realnosti pretrese i da se po njemu pabirči, oslanjajući se na, više nego ikada ranije nezamenljive, pojedine američke Internet sajtove koji su gostoljubivi za „uzbunjivače“ (whistleblowers) i za ono staromodno istraživačko novinarstvo, a koji su – naročito od početaka „Rata protiv terorizma“ i invazije na Irak – uspeli da ustoliče prilično stabilan oblik neke vrste samizdat izdavaštva.

U Holandiji se gotovo sve što stiže iz Stejt departmenta uzima zdravo za gotovo. To je slučaj i sa američkom istorijom, koja je još od kolapsa Sovjetskog Saveza prepuna laži koje umeju da vas ostave bez daha: o Panami, Avganistanu, Iraku, Siriji, Venecueli, Libiji u Severnoj Koreji; čitav spisak oborenih stranih vlada; tajne operacije i one izvedene pod tuđim zastavama (black-op and false flag operations); prikriveno premrežavanje zemaljske kugle sistemom vojnih baza kojih već sada ima negde oko 1.000 na broju, a sve se to s druge strane zgodno izostavlja iz reportaža i o tome se u javnosti uopšte ne raspravlja. Histeriji blisko stanje kakvo je vladalo ljudima tokom sedmice neposredno posle obaranja malezijskog aviona, sprečilo je da priliku da usta uopšte otvore dobiju oni koji o tome i o drugim za ovo relevantnim istorijskim događanjima raspolažu sasvim relevantnim znanjima. Zadržati radno mesto u uslovima kakvi danas vladaju u novinarstvu je prilično neizvesan poduhvat, pa bi tu plivanje protiv struje bilo skoro isto kao „saditi tikve sa đavolom“ i izvesno bi ugrozilo bilo čiji „novinarski kredibilitet“.

Ono što najviše smeta i zbunjuje ozbiljne novinare starije generacije spremne da se usude da uopšte posumnjaju u kredibilitet vodećih medija, jeste nezainteresovanost urednika za potencijalne dokaze koji bi mogli pomoći da se službeno usvojena verzija opovrgne, čak i da bude sasvim oborena; verzija koja je već uveliko prožela popularnu kulturu, a što se jasno vidi i iz niza ranijih recenzija različitih knjiga i filmova sa jednokratnom upotrebnom vrednosti. U Holandiji je službena verzija već uveliko kao u kamenu uklesana, a što je bilo i za očekivati – kada je upravo takva verzija već po deset hiljada puta uvek iznova izgovarana. Nju više nije moguće odbaciti, to se podrazumeva, ali ona se bez obzira na to i dalje ne zasniva na ni jednom jedinom valjanom dokazu.

Prisustvo dva ukrajinska lovca u blizini malezijskog aviona, koje je zabeležio ruski radar, mogao bi biti jedan takav potencijalni dokaz za koji bih se ja uhvatio da sam samo nekim čudom bio na mestu novinara koji je tu nesreću istraživao ili barem bio član istraživačkog tima koji je Holandija odmah službeno organizovala i poslala. A ovo je izgleda potvrdio i sam BBC-jev izveštaj koji sadrži svedočenja očevidaca sa zemlje, seljana, koji su jasno videli još jedan avion, lovački, u blizini putničkog aviona neposredno pre trenutka kada je pao, a koji su čuli eksplozije na nebu. Taj izveštaj je nedavno privukao i dodatnu pažnju, zato što je uklonjen iz BBC-jeve arhive. Ja bih takođe poželeo i da porazgovaram sa Mihaelom Bocijurkivim (Michael Bociurkiw), jednim od prvih inspektora koje je Organizacija za bezbednost i saradnju Evrope (OSCE) poslala da do mesta nesreće dođe, a koji je proveo više od nedelju dana ispitujući i pregledajući delove olupine, i koji je za agenciju CBC World News opisao dva ili tri „zaista izrešetana“ dela spoljne oplate. „To bezmalo izgleda kao da su rupe od mitraljeza; nekog veoma, veoma jakog mitraljeza koji je ostavio tragove kakve još nikada nisam imao priliku da vidim.“

A izvesno je i to da bih voleo da dobijem priliku da zavirim u, navodno konfiskovane, zapise radara i komunikacije glasom koje je zabeležila Kontrola leta u tornju kijevskog aerodroma – da pokušam da shvatim zašto je malezijski pilot sa planiranog kursa naglo skrenuo i snizio visinu leta aviona malo pre njegovog pada, i  da pokušam da saznam da li su zaista sve strance na službi u kijevskoj kontroli leta naterali da se spakuju i da toranj napuste neposredno posle ove nesreće. Na isti način na koji to već rade „Veterani obaveštajni profesionalci za zdrav razum“ (Veteran Intelligence Professionals for Sanity), i ja bih zasigurno podstakao američke vlasti koje imaju pristup satelitskim snimcima da prikažu dokaze koje tvrde da poseduju o baterijama raketa tipa BUK u rukama „pobunjenika“ i o umešanosti Rusije u sve to, a pitao bi ih i zašto su do sada oklevali da to sve javno prikažu. Sve do danas Vašington se ponaša kao vozač koji odbija da se podvrgne alko-testu. A budući da je iz nekih obaveštajnih krugova, prema pojedinim američkim novinama, već procurela vest da oni baš i nisu toliko uvereni u stvari u koje je Amerika – sudeći prema rečima državnog sekretara (Kerija) uverena – moja bi se radoznalost toliko rasplamsala da nikako ne bih odustajao dogod ne uspem sve to da saznam.

Da na pravi način nađemo mesto za ovakvu lojalnost evropskih medija u slučaju Ukrajine, kao i za slugeranjsko ponašanje evropskih političara u vezi sa time, neophodno je da se najpre dobro razume atlantizam. On je sudbina Evrope. Iz njega nije nastala nikakva službena doktrina, to se podrazumeva, ali on svejedno funkcioniše upravo kao da ipak sam to jeste. Njega jasno sublimira holandski slogan iz perioda invazije na Irak: „zonder Amerika gaat het niet“ (bez Amerike [stvari] [to] neće da rade). Nema potrebe da kažemo da je baš Hladni rat bio ono što je iznedrilo atlantizam. Ironično je to što je on obrnuto proporcionalno jačao koliko je pretnja od Sovjetskog Saveza sve više slabila i postajala sve manje ubedljiva, a da je to polako postajalo sasvim očigledno kod sve većeg broja predstavnika evropskih političkih elita. Može biti da je tome doprinela i smena generacija, to da što je Drugi svetski rat bivao udaljeniji pa se sve manji i manji broj članova evropskih vlada sećao šta to uopšte znači imati i voditi nezavisnu spoljnu politiku u vezi sa problemima globalnim po karakteru i važnosti. Aktuelni šefovi vlada zemalja Evropske unije uopšte nisu imali prilike da se upoznaju sa postupcima praktičnog samostalnog strateškog promišljanja i dogovaranja. Njihovo rutinsko shvatanje međunarodnih odnosa i globalne politike svoje duboko usađene korene vuče upravo iz hladnoratovske gnoseologije.

A time se onda neizostavno hrane i „odgovorni“ za uređivačke politike (medija). Atlantizam je sada postao užasna muka i teret za Evropu; on sa sobom nosi istorijsku amneziju, dobrovoljno slepilo i opasan i na pogrešnim premisama odnegovan politički gnev i zlopamćenje. No, on ujedno počiva i na mešavini nekolikih neupitnih izvesnosti nasleđenih iz hladnoratovske epohe – one o bezbednosti i zaštiti, o hladnoratovskim lojalnostima duboko usađenim u kulturu različitih nacija, na najobičnijem evropocentričnom neznanju, pa i na sasvim razumljivom oklevanju da se prihvati činjenica da su svima nama, barem malkice, do sada uspešno isprali mozak. Vašington je u stanju da počini užasne stvari, a da atlantizam ostane neoštećen, zato što je svako od nas spreman da mu to zaboravi, a u vezi sa čime i naši mediji rade malo ili ništa u pokušajima da nas od toga izleče. Znam nekoliko Holanđana kojima se već zgadilo to koliko se trude da Putina ocrne, ali im bez obzira na to ni najmanje nije prihvatljiva pomisao da bi, u slučaju Ukrajine, prst kojim ukazujemo na krivca ipak trebalo okrenuti u pravcu Vašingtona. Otuda i brojne holandske novine, jednako kao i mnoge druge širom Evrope, nisu u stanju da sebe uteraju u odgovarajuću perspektivu time što bi priznale da je Vašington onaj koji je sve ovo započeo, i da je Vašington, a ne Putin, taj koji drži ključ za rešenje ovog problema. Za to bi prethodno nužno bilo najpre da atlantizam bude odbačen.

Atlantizam značajan deo svoje snage vuče iz NATO-a, njegovog sopstvenog institucionalnog otelotvorenja. Razlozi za zadržavanje NATO-a, poništeni sa povlačenjem i nestankom Sovjetskog Saveza, već su uveliko pali u zaborav. Formiran 1949, on je nastao na ideji transatlantske saradnje radi bezbednosti i odbrane, a neophodan je postao posle Drugog svetskog rata pred opasnošću od, iz Moskve orkestriranog, komunizma koji je nameravao da ovlada čitavom planetom. Mnogo manje od toga, on je bio i izraz neke vrste internog međusobnog evropskog nepoverenja, pa su tek pod njegovim kišobranom Evropljani započeli sa prvim koracima u smeru svojih međusobnih ekonomskih integracija. NATO je postao neka vrsta američke garancije da nijedna od evropskih sila neće pokušati da ostvari dominaciju nad bilo kojom drugom.

NATO je od pre izvesnog vremena za Evropsku uniju postao opterećenje, zato što on onemogućava razvitak orkestrirane samostalne evropske spoljne i odbrambene politike, a i zato što je uveliko prisilio evropske države članice da i same postanu instrument za opsluživanje američkog militarizma. A postao je takođe i svojevrsno moralno opterećenje, zato što su vlade – koje su uzele učešća u „Koaliciji voljnih“, tj. u napadima na Avganistan i Irak – morale i same da svojim narodima podmetnu laži kao opravdanje za to što evropski vojnici idu tamo i ginu, a što je trebalo da bude predstavljeno kao žrtva neophodna da bi se Evropa zaštitila od terorizma. Vlade koje su svoje trupe uputile u delove sveta koje su SAD okupirale, to su najčešće činile bez puno volje, uz oklevanje i sa zadrškom, a što je sve kod niza američkih zvaničnika redovno izazivalo pogrde i prekorevanja kako Evropljani premalo čine za zaštitu svojih sopstvenih demokratije i sloboda.

A kao obeležje svojevrsne ideologije, atlantizam ima i izvesnu anti-istorijsku crtu. On često posluži i kao nadrilek koji se pije protiv grčeva u stomaku, prepisivan za lečenje fundamentalnih političkih nedoumica, jer sa sobom nosi i svoju osobenu istorijsku istinu, takvu da su američki vodeći mediji u stanju da je svaki put iznova interpretiraju na način koji pomogne da se reč iz Vašingtona svugde jasno čuje i posluša.

Teško da će se za ovo naći primer bolji od trenutnog holandskog iskustva. U razgovorima koje sam tokom prethodne tri sedmice vodio sa prijateljima podsećao sam ih na to da je Hladni rat završen diplomatskim sredstvima, sporazumom na Malti koji su postigli Gorbačov i Buš stariji, decembra 1989. – tokom kojeg je Džejms Bejker od Gorbačova dobio pristanak za ujedinjenje dve Nemačke i za povlačenje trupa Varšavskog ugovora u zamenu za obećanje da se NATO neće ni za centimetar pomeriti prema Istoku. Gorbačov se takođe obavezao da neće koristiti svoju vojsku nigde na Istoku, a Rusi su u tom trenutku samo na teritoriji Istočne Nemačke držali 350.000 svojih vojnika, a sve to je dobijeno u zamenu za obećanje da Vašington neće da zloupotrebi sovjetsko povlačenje iz Istočne Evrope. Bil Klinton je sva ta američka obećanja ubrzo pogazio kada se, isključivo radi prikupljanja poena tokom svoje izborne kampanje, hvalisao najavljivanjem proširenja NATO-a, pa su tako 1999. Češka i Mađarska postale njegovi punopravni članovi. Deset godina potom i sledećih devet zemalja je primljeno u članstvo, čime se broj članova NATO pakta udvostručio u odnosu na njihov broj iz perioda Hladnog rata. Poznati američki specijalista za Rusiju, ambasador Džordž Kenan (George Kennan), isti onaj koji je ujedno i tvorac uspešne politike uzdržavanja (ograničavanja – containment) tokom hladnoratovskog perioda, ovaj Klintonov potez je nazvao „najvećom tragičnim greškom američke politike tokom čitavog posthladnoratovskog perioda“.

Nerazumevanje i nepoznavanje istorije, potpomognuto atlantizmom, napadno se i ubedljivo prepoznaje i u nastojanjima da se kao krunski dokaz Putinove krivice uzme njegova invazija na Krim. I na tom primeru su ovdašnju političku realnost stvorili upravo američki masovni mediji. A nikakve invazije tu nije ni bilo, zato što su ruski mornari i vojnici tamo već odavno bili – budući da je tu dom njihove „toplo-morske“ flote, tj. Crnomorske mornarice Ruske armije. Krim je deo Rusije najmanje onoliko dugo koliko Sjedinjene Američke Države uopšte postoje. Hruščov ga je, i sam Ukrajinac, 1954. učinio delom Ukrajinske Sovjetske Republike, što je tada bilo puko prebacivanje regiona iz jedne u drugu pokrajinu iste države, u čijem su sastavu tada i Ukrajina i Rusija bile. Stanovnici Krima koji govore ruskim jezikom su listom za ovo bili, pa su na referendumu glasali najpre za nezavisnost od, u državnom udaru, nastalog kijevskog režima, a tek potom i za ujedinjenje sa Rusijom.

Oni koji glasno tvrde da Putin nije imao prava da to napravi smetnuli su s uma drugi jedan sled istorijskih događaja u kojem su SAD svoje sisteme raketne odbrane (Star Wars – rat zvezda) primicale sve bliže i bliže ruskim granicama, navodno zato da bi presrele neprijateljske projektile lansirane iz Irana, a koji ni tada nisu uopšte postojali. Licemerne priče o teritorijalnom integritetu i suverenitetu ostaju bez smisla u ovim uslovima, a kada stižu iz Vašingtona – koji je odavno i sam koncept suvereniteta odbacio u okvirima sopstvene spoljne politike – to onda sve zvuči i prilično smešno.

Još jedan prezira dostojan atlantistički potez bilo je isključivanje Putina sa sastanaka i drugih događanja povezanih sa komemoracijom u povodu godišnjice iskrcavanja u Normandiji, po prvi put za poslednjih 17 godina. Kao rezultat toga je i G8 postao G7. Amnezija i neznanje učinile su Holanđane slepim i za istorijske događaje koji se njih direktno dotiču, budući da je upravo Sovjetski Savez bio taj koji je nacističkoj ratnoj mašini srce iščupao (istoj onoj koja je pod okupacijom držala i Holandiju), a sve to po cenu ni sa čim uporedivih gubitaka vojničkih života. A bez toga ni do bilo kakve invazije u Normandiji nikada ne bi došlo.

Ne tako davno činilo nam se da su potpune vojne katastrofe u Iraku i Avganistanu  pokrenule NATO prema tački u kojoj njegovo neminovno raspuštanje ne bi više izgledalo nezamislivo. No, kriza u Ukrajini i Putinova odlučnost da ne dopusti da Krim, a skupa s njim i baza ruske mornarice, eventualno padnu u ruke saveza u vlasništvu Amerikanaca, postale su novo, kao od samog Boga poslano ukazanje ovoj malo pre toga ozbiljno posrnuloj organizaciji.

Vođstvo NATO-a je već uveliko pokrenulo svoje trupe ne bi li pojačali prisutnost u baltičkim državama, šalje rakete i ofanzivne avione u Poljsku i u Litvaniju, a od obaranja malezijskog aviona u pripremi su i drugi pokreti vojnih snaga koji bi mogli da budu protumačeni kao ozbiljno provociranje Rusije. Jasno je postalo da su ministar inostranih poslova Poljske i njegovi kolege iz baltičkih zemalja, od kojih nijedna nije bila član NATO-a u vreme kada je njegovo postojanje još imalo nekakvog smisla, postali njegovi vrlo angažovani i snažni promoteri. Raspoloženje za mobilizaciju se tokom proteklih nedelja i dodatno pojačalo. Možete da se opkladite da će Anders fog Rasmusen i Jap de Hop Shefer, kao lutke koje drži neki trbuhozborac, sada da ospu grdnje na sve države članice NATO-a koje u tome budu imalo oklevale. Rasmusen, aktuelni generalni sekretar, izjavio je 7. avgusta u Kijevu da je podrška NATO-a za „suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine nepokolebljiva“ i da se i lično nada da će partnerske veze sa tom zemljom biti dodatno ojačane prilikom sastanka na vrhu organizacije ovog septembra u Velsu. A to je partnerstvo već i sada jako, rekao je, „a kao odgovor na rusku agresiju NATO ima sve tešnju saradnju sa Ukrajinom na reformi njenih vojnih snaga i odbrambenih institucija“.

U međuvremenu, u američkom Kongresu je 23 senatora Republikanaca već podržalo predlog „Zakona o sprečavanju ruske agresije“ (Russian Aggression Prevention Act), koji bi trebalo Vašingtonu da omogući da Ukrajinu proglasi za van-NATO-ovskog saveznika, čime bi bila uspostavljena scenografija potrebna za direktan vojni konflikt sa Rusijom. Najverovatnije da ćemo na to ipak morati još malo da sačekamo, barem do američkih međuizbora, da vidimo šta će od toga na kraju biti, ali je to već i sada – sa svima onima koji bi najradije da prema Ukrajini budu preduzeti novi ozbiljniji koraci – sasvim dovoljno da posluži kao politički izgovor i zadovoljavajuća platforma za zahtevane promene.

Tokom septembra prošle godine Putin je Obami pomogao time što mu je ukazao na moguću odstupnicu i omogućio zaustavljanje kampanje bombardovanja Sirije u koju su ga gurali američki neokonzervativci, a takođe mu je pomogao i time što je ugasio fitilj nuklearnog spora sa Iranom, samo još jednog dugoročnog projekta neokonzervativaca. A to je za posledicu imalo vrlo ozbiljno nastojanje neokonzervativaca da se veza Putin-Obama jednom za svagda raskine. Teško da je više uopšte moguće sakriti to da je jedan od dugoročnih ciljeva neokonzervativnih krugova to da se Putin zbaci sa vlasti, a da se na kraju Ruska Federacija odgovarajuće rasturi. Manje je u Evropi poznato da i u samoj Rusiji rade brojne nevladine organizacije, NVO, koji bi trebalo da im oko toga budu od pomoći. Vladimir Putin bi već sad ili u skorije vreme mogao da izvede neki udar, da bi njime predupredio ovakvo delovanje NATO-a i američkog Kongresa, npr. time što bi zauzeo Istočnu Ukrajinu, nešto što je najverovatnije trebalo da uradi neposredno posle referenduma na Krimu. No baš to bi, bez ikakve sumnje, u očima evropskih medijskih urednika bilo nepobitan i čvrst dokaz svih njegovih zlih namera.

U svetlu svega ovoga, jedno od najsudbonosnijih pitanja o globalnim međunarodnim događanjima – koje bi svako trebalo da sam sebe upita – ostaje sledeće: šta to još treba da se dogodi da se Evropljani probude i da se suoče sa činjenicom da je ovde Vašington taj koji se pored benzina igra sa šibicama i onaj ko je prestao da bude njihov zaštitnik na koga su do sada računali već je, sasvim suprotno, upravo on danas taj koji njihovu bezbednost ugrožava? Da li će do toga da dođe u trenutku kada postane jasno da je suština krize u Ukrajini, više od bilo čega drugog, postavljanje baterija projektila iz generacije „Ratovi zvezda“ čitavom dužinom razuđene granice Rusije, a što bi Vašingtonu omogućilo – u okvirima bezumnog jezika nuklearnih stratega –  sposobnost „prvog udara“?

Polako je već počelo da biva jasno, naročito starijim građanima Evrope, da SAD imaju neprijatelja koji nisu ujedno i neprijatelji Evrope, a da su im svi oni i te kako potrebni zbog vlastitih unutrašnje-političkih razloga – da održe u životu, za njihovu privredu, izuzetno važnu ratnu industriju i da se na brzinu proveri iskrenost namera niza pretendenata na visoke javne funkcije. Međutim, dok su zle države i teroristi bili njihovi nikada dovoljno ubedljivi izgovori za „pravedne ratove“ kakve su do sada vodili, demonizacija Putinove Rusije koju sprovodi militaristički NATO bi možda mogla da sadašnji transatlantski status-kvo produži na dovoljno dugačak rok. Istinu o sudbini malezijskog aviona, a to sam pomislio još u trenutku kada sam za to po prvi put čuo, odrediće isključivo politika. A crne kutije iz njega su već sada u Londonu. U rukama NATO-a?

I ostale stvari koje nam onemogućavaju da se već danas probudimo, zbilja su ogromne; finansijske i neoliberalne politike proizvele su izuzetno povezeno i blisko preplitanje mnoštva plutokratskih interesa. Skupa sa religioznim atlantizmom i one su uslovile nedostatak volje za samostalan politički razvitak Evropske unije, a sa njim i za razvitak sopstvene sposobnosti Evrope da nadalje nastavi da donosi svoje samostalne političke odluke. Još od Tonija Blera, Vašington drži u džepu Veliku Britaniju, a od Nikole Sarkozija isto se slobodno može reći i za Francusku.

Zato nam je danas ostala još samo Nemačka. Angela Merkel je evidentno nezadovoljna sankcijama, ali se na kraju sa njima ipak složila i zato što želi da sa Američkim predsednikom ostane u dobrim odnosima, a SAD koje su Nemačku u Drugom svetskom ratu pokorile i dalje u njoj vuku veliki broj konaca pomoću čitavog niza, ranije sklopljenih, sporazuma. Nemački ministar inostranih poslova, Frank-Valter Štajnmajer (Frank-Walter Steinmeier), kroz izjave date novinama i na televiziji osporio je valjanost sankcija, a i ukazao je na Irak i Libiju kao na primere rezultata kakve su donele eskalacije i ultimatumi, ali je onda i sam okrenuo list i na kraju ih i sam prihvatio.

„Der špigl“ ostaje jedan od nemačkih novinskih izdavača koji nam ipak nudi izvesnu nadu. Jedan od njihovih kolumnista, Jakob Augštajn (Jakob Augstein), napada „mesečare“ koji su pristali da Rusiji sankcije zavedu, i koji cenzuriše one svoje kolege koji svoj kažiprst spremno upiru u pravcu Moskve. Gabor Štajngart (Gabor Steingart), izdavač Handelsblata, žestoko protestuje protiv „američke spremnosti za verbalnu a odmah potom i vojnu eskalaciju, izolaciju, demonizaciju i napad na neprijatelje“ pa zaključuje da je i nemačko novinarstvo „unutar svega nekoliko nedelja sa ranijeg uravnoteženog i odmerenog pristupa prešlo na slepilo i na novo uspaljeno stanje duhova. Ukupni spektar mišljenja je postao toliko sužen da bi ceo stao u vizir jednog boljeg snajpera“. Nemoguće je da i u drugim delovima Evrope nema još novinara koji govore nešto ovome slično, ali su njihovi glasovi preslabi da se probiju kroz preovlađujući pogrdama ispunjen žamor.

Još jednom, imamo priliku da prisustvujemo stvaranju nove istorije. A ono što će možda da prevagne i da odredi sudbinu Evrope jeste to da – izvan krugova boraca za atlantizam i njegovih branilaca – pristojni Evropljani ne nalaze dovoljno snage da sebe nateraju da situaciju sagledaju kakva jeste, a ni razuma da uvide svu disfunkcionalnost i krajnju neodgovornost Amerike kao države.

Karel van Volferen je holandski novinar i profesor u penziji na Univerzitetu u Amsterdamu. Počev od 1969, objavio je više od 20 knjiga na teme iz domena javne domaće i svetske politike, prevedenih na jedanaest svetskih jezika i prodatih u preko milion primeraka širom sveta. Kao dopisnik za inostranstvo lista NRC Handelsblad , jednih od vodećih holandskih dnevnika, primio je vrhunsko holandsko odlikovanje za novinarstvo, a tokom prethodnih godina su njegovi članci objavljivani i u Njujork tajmsu, Vašington postu, Nju republiku, Nešenal interestu, Le mondu i nizu drugih dnevnih i nedeljnih novina.

Izvor: Stanje stvari