Ukrajina nestaje da bi vaskrsnula u sastavu ruskog sveta

Po svemu sudeći, u Ukrajini je počelo odbrojavanje dana do nastavka potpunog rata. Oštro intenziviranje borbi u Novorosiji, tragedija sa autobusom kod Volnovahe, nova mobilizacija u ukrajinskoj vojsci, neuspeh samita koji je zakazan za četvrtak u Astani – neki su od očiglednih znakova napetosti situacije.

Za mesec dana napuniće se godina od kijevskog puča koji je uništio postsovjetsku ukrajinsku državnost. Ciljevi, postavljeni od strane samih organizatora puča, nisu ispunjeni: Ukrajina nije otišla na Zapad. Atlantizatciju „Nezavisne“ sprečili su odvajanje Krima, ustanak u Novorosiji i čvrst stav Rusije.

Nakon što Kijev nije uspeo da vojnim putem suzbije pobunjene regione, Ukrajina je ostala da visi između Zapada i Rusije, i svakom je jasno da se ovakvo stanje ne može dugo održati.

Borbena dejstva između Ukrajine i odeljene Novorosije formalno su obustavljena početkom septembra, ali su u stvari lokalne borbe trajale svih proteklih meseci, a u poslednjim danima se njihov intenzitet jasno povećava.

Dogovora o stvarnom primirju može biti samo u jednom slučaju – ako bi došlo do direktnih pregovora između Kijeva i Donjecka. Bez toga, trenutno poluprimirje biće ništa drugo nego pauza pred novu fazu rata. Uporno odbijanje Kijeva da pođe na takve pregovore čini nastavak rata gotovo neizbežnim, a poslednjih dana smo svedoci da stvari klize upravo ka tom scenariju. Nije bitno čak ni to, hoće li Kijev dati naredbu za početak napada na Nevorosiju, i da li su u Donjecku spremni da pređu u kontranapad – trenutna situacija u suštini ne ostavlja stranama drugi izbor osim rata.

Još s početka jeseni, kada je potpisano primirje, bilo je jasno, da će ono trajati do onog momenta, dok jedna od strana ne pomisli da je mir za nju opasniji nego rat.

Uprkos kompleksnosti položaja Novorosije, to je ipak ratoborno društvo, protivdržavna tvorevina koja ne zamišlja svoj život u sadašnjem obliku i granicama, već ih doživljava samo kao tranziciju. I njeni stanovnici trenutno zatišje takođe shvataju prilično uslovno – samo kao pauzu. DNR i LNR su, u najmanju ruku, namerene da ratuju do preuzimanja kontrole nad celom teritorijom bivših Donjecke i Luganske oblasti, a u najboljem slučaju – do osvajanja celog Jugoistoka Ukrajine, to jest Novorosije. A ideal je totalni pohod na Kijev, to jest potčinjavanje cele Ukrajine proruskim snagama.

Imajući ovakve ciljeve, Donjeck i Lugansk se ne plaše nastavka rata, shvatajući, da će dostizanje ovih zadataka biti moguće tek nakon nanošenja odlučujućeg poraza ukrajinskoj vojsci.

S druge strane je Ukrajina. Vreme radi kako protiv kijevske vlasti, tako i protiv očuvanja jedinstva i opstanka Ukrajine kao takve. Grubo govoreći, Ukrajina neće preživeti takvu ranu na svom telu, kakva su DNR i LNR – potrebno je ili odvojiti odeljene teritorije, ili povratiti kontrolu nad njima. Ali, ni prvo, ni drugo nije moguće.

Porošenko i ukrajinska politička elita ne mogu da pristanu na odvajanje, ne samo cele teritorije Donjecke i Luganske oblasti, nego čak ni današnjih DNR i LNR. To bi uništilo celokupnu ukrajinsku političku klasu, jer je do sada pokušavala da opravda kolaps privrede i države time, što je Ukrajinu napala Rusija i svi kao jedan moraju se odupreti ruskoj agresiji. Pristajući na odvajanje Novorosije, Kijev bi priznao poraz i, štaviše, odeljena država bi počela da privlači k sebi ostale oblasti Jugoistoka.

Srednja varijanta između odvajanja i povraćaja je pokušaj da se izoluju pobunjeni regioni. To je kao da pokušavate da zaustavite krvarenje, ne usuđujući se ni na amputaciju, ni na prišivanje nazad poluodvojene noge – to, da traje dugo ne može, morate se odlučiti na nešto konkretno. Kijev ne može dopustiti odvajanje Donjecka, a ne može ni da ga povrati. Ali, pošto bi odustajanje od Novorosije značilo neposredan gubitak vlasti za Porošenka i Jacenjuka – novi rat za njih predstavlja manje zlo.

Šta će zadesiti kijevsku vlast u slučaju odvajanja Novorosije?

Biće ili odmah zbačena bataljonima nacionalne garde, koji će doći u Kijev sa pitanjem – zašto ste nas mesecima slali u „patriotski rat“, ili će posle nekog vremena vojska Novorosije, nakon raspada fronta i Ukrajine, napredovati do Kijeva.

A šta će se desiti u slučaju obnavljanja „antiterorističke operacije“?

Naravno, veoma je moguće da će vojska Novorosije zauzeti celu Donjecku i Lugansku oblast, a zatim krenuti ka Harkovu i Krimu. Ali, u Kijevu veruju da ih neće ostaviti na cedilu – nadaju se, ne toliko u NATO intervenciju (što je nemoguće), koliko se uzdaju da će reakcija SAD i EU biti toliko ozbiljna da Rusija neće dozvoliti dobrovoljcima napredovanje na jug i sever i posebno ne na zapad. Tako će Porošenku, čak i ako izgubi još neki deo Donjecke i Luganske oblasti, same ratne okolnosti omogućiti još neko vreme upravlja uz skretanje pažnje ukrajinskog društva sa Kijeva na Moskvu kao korena sveg zla, računajući sa povećanjem podrške Zapada, kako finansijske tako i političke.

Uprkos svim rizicima, sadašnjim vladarima Ukrajine izgleda da ova opcija daje mogućnost da zadrže vlast. S obzirom da ne mogu ništa da urade kako bi spasili zemlju (a to bi bilo moguće samo u slučaju odustajanja od atlantskog kursa i obnove „Nezavisne“ na novim, konfederativnim osnovama, na koje ni Porošenko, a tek ni Jacenjuk nikada neće pristati), jedino što im preostaje – to je da učine sve za produženje svoje vlasti. I, čini se, da je sve što oni umeju da urade – ovaj rat.

Vreme radi protiv Kijeva, ali, odlučujući se sada na rat, Porošenko još uvek ne može da prevari istoriju.

Udaranjem po Novorosiji, on aktivira sve destruktivne procese, neznatno zamrznute zimom – što u Ukrajini, što u globalnom sukobu između Rusije i SAD. Druga faza ukrajinskog vojnog sukoba, možda, i ne bude poslednja u borbi za Ukrajinu, ali će sigurno doneti konačnu propast ukrajinskoj državnosti.

I njeno vaskrsenje u vidu Malorusije i Novorosije u sastavu Ruskog sveta.

Izvor: Fakti