Украјински неонацизам и Запад

Још није прошао ни век од претходног покушаја, а англосаксонска елита је поново покушала да искористи нацизам као „овна-пробијача зидина“ како би уништила Русију. Само што су овога пута англосаксонци одлучили да улогу Немачке из тридесетих година 20.века пребаце на народ Украјине, а прецизније – на онај његов део чији представници нису ни до данас успели да извуку поуке из резултата Другог светског рата.

Пет месеци украјинске „националне револуције“ је дало богат материјал за разумевање покретачких снага и циљева државног преврата до кога је дошло у тој земљи.

***

Резултат кијевског мајдана је долазак на власт најрадикалније групације украјинских националиста – такозваног „Десног сектора“ (ПС).

„Респектабилне“ опозиционе партије „Баткившина“ и УДАР постале су таоци национал-радикала. Испоставило се да је однос снага у лагеру пучиста после преврата такав, да су се у рукама „Десног сектора“ нашле командне полуге механизма за савладавање отпора помоћу власти: дата су им руководећа места у Савету за националну безбедност и одбрану Украјине (СНБОУ). То је национал-радикалима омогућило да преузму потпуну контролу армије, МУПа, тајних служби и да почну да постављају своје људе на дужности команданата Националне гарде у оснивању, у коју су се утопиле оружане формације „Самоодбране мајдана“, „Тризуб – Стјепан Бандера“, организација „Патриота Украјине“ и низ других групација националистичког или анархистичког усмерења које чине „Десни сектор“. Национална гарда је добила овлашћења за све: од заштите приватне својине до одбране граница и гушења протестних акција. Колико год Турчинов и Јасењук дували, стварно управљање читавом војном организацијом државе воде секретар СНБОУ-а Андреј Парубиј (вођа „Патриота Украјине“) и његов заменик, бивши плаћеник чеченских сепаратиста Дмитриј Јарош (вођа“Трозуб – Стјепан Бандера“).

Украјински национал-радикали су дуго и врло сконцентрисано ишли према циљу. Нису ишли сами, већ су били подржавани од стране емигрантских украјинских националистичких центара и страних, углавном америчких, тајних служби. После завршетка Другог светског рата су САД, Канада, Немачка и низ других држава прихватили хиљаде украјинских националиста који су побегли на Запад од страха пред могућношћу да ће морати да плате због помагање Хитлеровцима, као и за злодела која су чинили свом народу. У тим земљама су прихваћени с рачуницом да убудуће буду коришћени у хладном рату против СССР-а. Преживели нацистички колаборационисти су, пак, у западним тајним службама видели могућност да ће једном преко њих успети да се освете због пораза, претрпљеног у рату.

У том светлу најнепомирљивије су биле организације усмерења Бандере, којима је руководила Организација украјинских национал-револуционара (ОУН-р) која је из иностранства сачувала идеологију, традицију и структуру ОУН из времена Стјепана Бандере. Опстала је и тајна Служба безбедности ОУН и остаци Украјинске устаничке армије (УПА) који су реанимирани са оне стране границе у облику Братства војника ОУН-УПА.

1991.године, одмах после распада СССР-а, бандеровска дијаспора је почела да на територији Украјине обнавља структуре ОУН-р. Њихову политичку надградњу представља Конгрес украјинских националиста (КУН), партија за коју се Запад надао да може да дође на власт парламентарним путем. Паралелно су формиране многобројне образовне организације, женске организације и организације младих, које су имале заједнички циљ – да у друштву шире идеје о формирању Украјинске самосталне заједничке државе (УССД) којој би у будућности биле прикључене територије које су, како су то сматрали бандеровци, од Украјине отели Русија, Белорусија и Пољска.

Крајем априла 1991.године у Љвову је званично регистровано Свеукрајинско братство ОУН-УПА „Генерал-хорунжиј Роман Шухевич“ (тј. генерал-мајор Роман Шухевич – прим.прев.), а у октобру 1993.године и организација типа реда – ордена „Тризуб Стјепан Бандера“ која је постала војно крило ОУН-р.

Мора потпуно јасно да се схвати: „Тризуб“ није „народна иницијатива“, и није друштвена организација. Организација „Тризуб“ представља директног наследника традиција и циљева Службе безбедности ОУН-р и Украјинске устаничке армије, које су током Другог светског рата умрљале руке крвљу стотина хиљада Украјинаца, Руса, Јевреја, Пољака и свих који нису били сврстани у појам „чистокрвни Украјинац“ или нису признавали идеје формирања тоталитарне украјинске националистичке државе по узору на нацистичку Немачку.

Међутим, мада је сачувао партнерске односе, „Тризуб“ је ипак престао да буде подређен Проводу (руководству) ОУН-р из иностранства који је направио неуспео покушај да на власт у Украјини доведе Конгрес украјинских националиста заједно са другим националистичким партијама које су се ујединиле у изборни блок „Национални фронт“.

Крајем деведесетих година , после низа пораза „Националног фронта“ , на изборима су идеолози „Тризуба“ изјавили (1) да „руководство ОПУН није знало да изврши своју историјску мисију, а сама организација је у принципу неспособна да настави борбу преко револуције“. У томе се, како су то прогласиле вође „Тризуба“, поново потврдио „геније Бандере“ који је говорио да парламентаризам представља измишљотину западних либерала и осталих непријатеља украјинске нације, а да ће формирање Украјинске самосталне заједничке државе „од Сјана до Дона“ (Сјан – украјинска река, десна притока Висле, припада базену Балтичког мора – прим.прев.) бити могуће тек као резултат „националне револуције“ која ће бити остварена под Бандериним паролама. Та револуција ће коначно убити демократију у Украјини, после чега ће украјинска нација морати све снаге да сконцентрише на формирање „новог поретка“ у самој земљи, а у међународним односима – на повратак давно изгубљених територија.

Почетком 21.века вође „Тризуба“ су, пошто су се удаљиле од старе Бадерине пароле „Сначала – листовка, потом – винтовка!“ („Прво – летак, па за њим – пушка!“ – прим.прев.), почеле преговоре са другим националистичким групацијама које су им биле блиске по духу, пре свих са Социјал-националистичком партијом Украјине (СНПУ) која је од 2004.године себе назвала „Свобода“.

Дотле се СНПУ позиционирала као „месијански општеевропски покрет“. У документима партије је писало(2): „У вези са перспективом масовне деградације људи и читавих народа ми представљамо последњу наду беле расе и читавог човечанства…“ Међутим, директна аналогија са немачким нацизмом у симболици и идеологији је СНПУ одбијала од њених бирача. Зато су се, после преговора са „Тризубом“, вође „Свободе“ одлучиле на размену: „Тризуб“ је пристао да социјал-националистима да „на коришћење“ своје програмске директиве, а да сам преузме функцију паравојног крила бандеровског покрета у Украјини, а „Свобода“ је за бандеровце постала политичка надградња која је „Тризубу“ обезбедила представљање његових идеја – прво у локалним саветима (већима), а затим и у парламенту.

Истовремено је „Тризуб“ преговарао о сарадњи са низом других радикалних националистичких организација, које су се намножиле у независној Украјини. Прво – са УНА – УНСО (Украјинска национална скупштина – Украјинска народна самоодбрана), у којој је био значајан број плаћеника који су ратно искуство стекли у Абхазији и Чеченији, и „Патриотом Украјине“ – паравојним крилом младих које се отцепило од СНПУ, које је доцније обновљено у облику организације, независне у односу на „Свободу“, са базом у источним областима Украјине.

Тражење заједничке платформе је вршено и са Националистичким конгресом младих, „Националном алијансом“, „Украјинском републиканском партијом“, Националистичком организацијом „Воља – Јевгениј Коновалец“ и другим групацијама које се, за разлику од „правих“ бндероваца“, залажу за парламентарну демократију у Украјини.

До 2013.године дугачки преговори вођа „Тризуба“ са, по њиховим мерилима, умереном структуром ОУН-мељниковци (ОУН-м) су успешно завршени и после тога су „Тризуб“ и ОУН-м кренули са „разменом кадрова“ и координацијом деловања.

Све јаче незадовољство у друштву због социјално-економске политике олигархијског режима је убрзало зближавање свих радикалних националистичких партија и организација. До јесени 2013. они су се договорили о формирању неформалног удружења под називом „Десни сектор“у коме је „Тризуб – Степан Бандера“ заузео позицију вође.

За решавање свог главног задатка – остварење националистичке револуције у Украјини – требало је да „бандеровци“ само дочекају револуционарну ситуацију или да је сами вештачки створе. Ноћу уочи 1.децембра 2013. украјинско руководство, које није било ни за шта талентовано, је „Десном сектору“ омогућило то, јер је на силу растерало групу студената која је на тргу Независности у Кијеву мирно протествовала.

Зато се оно што се у зиму 2013. догодило у Кијеву пре може сматрати за самовољно отпуштање механизма „наранџаста револуција – 2“. Може се претпоставити и да је планове Запада унеколико збунила она иста „трећа сила“ којој се приписује пуцњава снајперима не само по припадницима „Беркута“, већ и по „самоодбрани Мајдана“, што је довело до великог броја жртава на обе стране. Међутим, међу тим жртвама се из неког разлога нису нашли и плаћеници „Тризуба – Стјепан Бандера“ који би, по логици ствари, требало да буду у првим редовима тог тако изненада започетог рата.

На Западу једини бенефицијари превременог укључивања механизма „наранџасте револуције-2“ могу да буду само Сједињене Државе којима је пошло за руком да покажу неспособност Европске уније у сређивању кризе на својим границама без САД и чвршћег забијања ексера у односима Брисела и Москве. Међутим, преврат у Кијеву је имао негативне последице и за Белу кућу, јер је због њега настрадала намера председника Барака Обаме да води дијалог са Русијом. Али је зато америчким неоконзервативцима који Обаму сматрају за свог противника исто онолико колико и Путина, крвави расплет нове „наранџасте револуције“ у Украјини дошао баш у прави час.

Ту треба да се констатује и да су постепено брисање разлика у спољнополитичким доктринама Демократске и Републиканске партије САД, као и консензус који су при формирању америчке владе они постигли, довели до тога да се на највишим положајима администрације Сједињених Држава нашло толико неоконзервативаца, да је понекад тешко разликовати где је у самој Обаминој администрацији граница између политике шефа Беле куће и поступака његових противника.

Још једну важну околност при процењивању догађаја у Украјини представља чињеница да су се још у годинама хладног рата међу агенцијом CIA и војном обавештајном службом Сједињених Држава створили затегнути односи. У то време је војна обавештајна служба САД пратила емигрантске украјинске центре, издвајајући међу младим Украјинцима – емигрантима оне који су им се чинили погодни за припаднике америчких тајних служби, који су морали да знају језик и културу народа са територије будуће позорнице војних дејстава. Војној обавештајној служби су у то време били ближи погледи америчких неоконзервативаца који су идеју претварања САД у центар англосаксонске империје која контролише природна богатства читавог света, у првом реду Русије – сматрали за једину праву.

У томе, односно у растурању целовитости Русије и грађанског јединства њеног народа, у томе да се не дозволи да се у Евроазији формира јединствен простор за сарадњу, поклопили су се и интереси америчких неоконзервативаца и украјинских бандероваца.

Док се CIA бавила врбовањем украјинских функционера и јавних радника, амерички војни обавештајци су увлачили у сарадњу украјинске структуре моћи и дресирали чланове бандеровских паравојних организација младих. То је рађено уз посредовање услужних Пољака, Литванаца, Естонаца и Латвијаца и уз учешће америчких и канадских инструктора-специјалаца украјинског порекла који су, између осталог, искуство ратовања стицали у Авганистану и афричким земљама. Обучавана су и она украјинска војна лица која су одавно престала да праве разлику између интереса Украјине и САД…

Да подсетимо да у основи идеологије бандероваца лежи постулат о вредности демократије за украјинску државу. Игор Загребељниј, директор „теоријског“ департмана Организације украјинских револуционара (ОУН) која се крије иза Научно-истраживачког центра „Донцов“ у новембру 2012. је објавио чланак „Важност антидемократског усмерења националистичке пропаганде“ у коме је написао: „Изградња националне државе предвиђа тренутак одређеног ауторитаризма, без кога је немогуће уништење непријатељског система и изградња сопственог… Морају се чинити максимални напори како би појам демократије нестао у блату…“(3)

Одмах после фебруарског државног преврата у Кијеву „Десни сектор“ је захтевао за себе контролу установа моћи у земљи и иницирао доношење закона који би одреде бандеровских бораца претворио у Националну гарду Украјине. Сада украјински „колективни Пиноче“ може да ради шта му је драго са оним становницима Украјине који се не слажу са идеологијом фашизма.

Нацистички карактер новог режима у Украјини се разоткрио већ самим тим што му је најважније било да посланик „Баткившчине“ Јаворивскиј региструје нацрт закона о укидању казне за пропаганду неонацизма. (4)

Догађаји на Криму, на југу и истоку Украјине натерали су бандеровце да се за извесно време мало стишају. Без обзира на то, вођа Тризуба Дмитриј Јарош, који је истовремено и заменик шефа Савета за националну безбедност и одбрану Украјине, позвао је своје истомишљенике из „Десног сектора“ да „…учине максималне напоре како би се прекинуо рад антинародних злочиначких групација“, како бандеровци називају Партију региона и Комунистичку партију Украјине.(5)

У вези са тим не сме да се не констатује поклапање планова радикалних украјинских националиста и представника крупног јеврејског капитала. Тако, на пример, заменик новог губернатора Дњепропетровске области, олигарха Игора Коломојског, бизнисмен Борис Филатов препоручује: „Никакви десанти са Мајдана! Никакве екстремистичке изјаве! Гадовима треба обећавати, гарантовати им шта год затраже, прихватати све…А затим их вешати.“(6)

Шта да се ради – „револуција“ је право време да се од оних који су изгубили, својина одузме „законито“, а не преко рејдерских препада, којима се одавно прославио губернатор Коломојскиј, копредседник Европског јеврејског парламента и председник Уједињене јеврејске општине Европе.

О плановима бандероваца је са новинаром Андрејем Ваджројем говорио један функционер партије „Батикившчина“: „За владу је најважније да смири људе, да их убеди да прекину супротстављање… Планира се да се чим се ситуација стабилизује, по етничким особинама и месту рођења почисте сви органи државне власти и структура моћи (да се уклоне сви Руси, Јевреји и представници Југоистока), да се на чело поставе украјински националисти и да се у етапама потпуно забрани руски језик и све што је руско. Нагласак ће бити на заплашивању и терору!“(7)

Сви покушаји антибандеровске пропаганде и отпора зарази „националне револуције“ ће се сећи политичком репресијом, што се већ ради. Украјина са новим режимом ризикује да се претвори у забран нацизма, огњиште сталне напрегнутости на границама Русије.

При том, како говоре експерти, бандеровске вође погледају према руском Кавказу. Још 2007.године, по искуству ОУН-р која је 1943.г. на територији Украјине, окупираној фашистима, организовала „Конференцију угњетених народа Истока Европе и Азије“, формиран је такозвани Међународни антиимперијалистички фронт. У њему су осим бандероваца били и пољско и литванско одељење Покрета за деколонизацију Кавказа, пољски Комитет „Слободни Кавказ“ и делегати кабардино-черкеске дијаспоре у Турској, а „Емир муџахедина Кавказа“ Доку Умаров је тим поводом „антиимперијалистима“ послао поздравно писмо.

Сада, после 7 година, режим бандероваца ће, само уколико ојача у Кијеву, почети да делује у правцу Кавказа – отворено, бахато, са надом да ће га „заштитити НАТО“.

______________________________

(1) strategiya.sothisweb.ru

(2) varjag-2007.livejournal.com

(3) banderivec.org.ua

(4) varjag-2007.livejournal.com

(5) tsn.ua

(6) glagol.in.ua

(7) facebook.com

Извор: Фонд Стратешке Културе