Умирање француског суверенитета

Током последњих петнаест година добија се утисак да Француска више не одлучује о својој друштвеној, политичкој и економској судбини. Многе државне одлуке, посебно од почетка владавине Емануела Макрона, изабраног за председника 2017. године у првом мандату и 2022. године у другом мандату, изгледају чудно и неразумљиво, не само француским грађанима, него и посматрачима широм света.

Штавише, државне одлуке не изгледају само неразумљиво, него и неразумно и оне чине од Француске земљу која изазива подсмехе, али и сажаљење, због Макронових одлука да учини све за Сједињене Државе и скоро ништа за земљу на чијем је челу. Видевши прилике, сасвим је умесно поставити питање да ли је Француска заиста суверена земља или се њоме управља из иностранства.

Да би се данашња ситуација боље сагледала, неопходно је вратити се 80 година у прошлост.

Де Голова борба за сувереност

Када су САД ушле у Други светски рат, Рузвелт је одлучио да од Француске направи протекторат. Да би успео у свом науму, он је решио да скрајне Де Гола, што је тражио и од Черчила. Врло послушно, Черчил је то затражио од посланика, али они су одбили рекавши да је Де Гол постао симбол отпора Француске и да поданици Велике Британије не би разумели и прихватили такву одлуку.

Потом се Рузвелт приближио пронацистичкој француској влади у Вишију и ушао у одређене преговоре са Пјером Лавалом, шефом Петенове владе. Рузвелтова намера била је да, после завршетка рата, Лавала постави за шефа француске владе.

Преко такве марионетске владе САД би преузеле Француску, претвориле је у протекторат, а онда би се ослободиле Лавала као бившег Хитлеровог савезника. У остварење плана кренули су ангажовањем генерала Анрија Жироа, који је требао да преузме улогу генерала Де Гола. Доведен у званичну посету Америци, Анри Жиро је у јавности давао пронацистичке изјаве, тако да је Рузвелт морао одмах да се отараси француског генерала.

Међутим, Рузвелт није напустио свој план преузимања власти у Француској и у богатим француским колонијама. За довршавање плана он је предвидео искрцавање у Нормандији и унапред припремио новчанице које су имале формат франка, али су визуелно изгледале као долар.

Де Гол је имао своје људе у САД-у који су га редовно обавештавали о америчким одлукама, тако да се он спремио за спречавање Рузвелтовог „државног удара“. Један део тих припрема били су и тајни преговори са Стаљином кога је Де Гол питао да ли би он Француској војно помогао ако се САД упусте у државни удар. Стаљин је пристао.

Када је извршено искрцавање у Нормандији, Де Гол је, у заједници са покретима отпора свих боја, организовао преузмање места која симболишу власт – Скупштина, Сенат, министарства, градске куће, општине, полицијске станице, редакције, итд. Од Американаца, Де Гол је захтевао да генерал Леклер са тенковским јединицама иде испред свих, као национални симбол ослобођења.

У исто време, са Ајзенхауером, са којим је остварио пријатељски однос, договорио се да америчке трупе прођу кроз Париз на свом путу за Берлин. Потом је Де Гол, за Ајзенхауером, пожурио ка Берлину, не би ли Француска учествовала у завршним акцијама рушења Рајха, задобила своју зону и тако обезбедила себи статус и политичку будућност на међународној сцени. На тај начин, Де Гол је остварио свој план очувања француске суверености и осујетио Рузвелтов наум претварања Француске у протекторат.

Излазак из НАТО-а

Када је 1958. године Де Гол дошао на власт, он није имао много поверења у САД. То се показало 1964, када је одбио да присуствује комеморацији искрцавања у Нормандији, јер је запамтио Рузвелтов покушај да скрајне Французе и преузме власт у земљи. Потом, током 60-их година, приликом развоја атомске бомбе, Де Гол је одбио да се повинује америчким захтевима да не праве бомбу, а када је бомба направљена, одбио је амерички предлог да Француска не прави технологију за лансирање бомбе, јер би то обезбеђивале САД (што је случај са Великом Британијом и данас).

Де Гол је, 1966. године, одлучио да Француска напусти НАТО, а све време је Уједињене нације називао непотребном и опасном „дрангулијом“. Обраћајући се нацији у више наврата, Де Гол је објашњавао да су све његове одлуке усмерене ка обезбеђењу и утврђивању суверености земље.

После Првог светског рата, САД су се вратиле кући, али после Другог светског рата оне су решиле да остану у Европи и да њоме завладају, што је требало да буде њихов први корак ка светској хегемонији. Направили су заметак Европске уније узевши за модел Хитлеров Трећи рајх и кренули су да индоктринирају масе и да се конфронтирају са Совјетским Савезом.

Како је напредовала деколонизација афричких и азијских земаља, Американци и Енглези су, у страху да ће све те земље прићи Совјетима, преко Тита, Нехруа и Насера иницирали стварање „Покрета несврстаних“. На тај начин, они су све те новоослобођене земље држали даље од совјетског блока.

Друштвено-политички немири 1960-их година променили су прилике у свету и, током 1970-их година, амерички олигарси решили су да више не допусте било какве побуне и одлажење ка новим личним и колективним слободама. Започели су већи притисак на све земље, а Француска је, заједно са Немачком, добила своје природно водеће место у Европи. То је имало и своју цену. Митеран је, од доласка на власт 1981. године, морао да уведе неолиберализам на мала врата. Француска је ипак успела да остане на дистанци у односу на америчке неолибералне тежње.

Збигњев Бжежински, политиколог, геостратег и саветник више америчких председника, у својој књизи Велика шаховска табла (1997) објаснио је да САД морају да држе у пару Француску и Немачку, јер Французи повремено имају своје планове који штете Америци. Истовремено, Француска природно кочи Немачку која је, иначе, највећа опасност за Америку у Европи. Да би све то ишло у корист Америци, он је сматрао да Велика Британија мора да буде укључена и да активно квари планове Французима и Немцима, ако они покрену сопствене пројекте.

Макрон као рушилац француске суверености

Пад Берлинског зида и нестанак Совјетског Савеза убрзао је жељу Америке да завлада светом, а за то им је била потребна добра база у Европи. Покренули су дуго планирану Европску унију, а за чланство је било неопходно, пре свега, да се уђе у НАТО, војну алијансу у служби америчког империјализма. Крајњи циљ „операције Европска унија“ било је стварање федералне Европе која више не би имала суверене земље, него области и централну власт у рукама, више не америчке владе и америчке олигархије, него америчке плутократије.

Француски председници Помпиду, Жискар, Митеран и Ширак били су политичари старог кова и учесници у ратовима, Другом светском и Алжирском. Они су, налик Де Голу, имали визију суверене Француске, економски снажне и у партнерским односима са другим земљама. Међутим, за њима су дошли Саркози, Оланд и Макрон, политичари новог кова, за које политика није имала никакву идеологију, етику и велике идеје, него је била само једна професија, као било која друга.

Политичке партије су почеле да постоје само формално, као одскочне даске за освајање власти. Некада су оне биле наставак политичког размишљања заснованог на идејама и системима мислилаца и филозофа. Данас, француске политичке партије нису везане за мислиоце и више немају програме. Све је предато у руке предузећима за политички маркетинг која на освајању власти политичког кандидата раде по истим принципима као на освајању тржишта за нови производ.

Саркози, американофил заинтересован за власт, славу и новац, предао је земљу Американцима и вратио је у НАТО. За њим је дошао Оланд, без икакве визије и идеје, настављајући у истом правцу. Потом су Американци, да више не би губили време, у француску политику убацили Макрона, бившег Ротшилдовог банкара.

Америчко консултантско предузеће Мекинзи, познато по својим стратешким саветима у прљавим државним и привредним пословима, осмислило је Макронову председничку кампању, а касније су наставили да му стварају државну стратегију на штету Француске и у корист америчке наднационалне економске елите. Француски народ је те услуге Мекинзија платио близу три милијарде евра, а Мекинзи је био ослобођен од плаћања било каквог пореза на приходе у Француској.

Саветован од стране Мекинзија током свог мандата, Макрон је одлучио да, због француске технолошке заосталости, све војне податке ускладишти на америчким серверима. Из истог разлога, француски здравствени систем ће све податке о здравственом стању грађана да ускладишти на Гејтсовим серверима Мајкрософта.

Из истог разлога, и сви подаци француског образовног система биће ускладиштени на америчким серверима. Америчке приватне компаније преузеће француски биро за незапослене и, за почетак, они ће преузети сектор образовања и обучавања незапослених. Од недавно, на захтев америчке плутократије, пописује се имовинско стање француских грађана, а подаци ће бити достављени Сједињеним Државама.

Флуидни капитализам

Доласком Трампа на чело америчке владе, агенда америчке наднационалне економске елите, спровођена кроз државни апарат под управом Демократа, није се променила, него се само утишала. Америчка наднационална елита није заинтересована за пројекат Трампове администрације да се поново индустријализује САД. Њих занима да што већом брзином придобију што већу власт и што више новца, производећи у оном делу света где су услови најповољнији, а радна снага најјефтинија. Зигмунт Бауман, пољско-британски филозоф, такав начин пословања назвао је „флуидним капитализмом“.

Наднационална економска елита покретна је у времену и простору, док су ниже класе непокретне и везане само за једно место. Непокретност је главна мера друштвеног сиромаштва и неслободе данашњег времена. Људи који нису у стању да се крећу са протоком капитала, рада и информација, остају заглављени у физичком простору, док глобална елита живи искључиво у „времену“. Без територије, америчка наднационална економска елита креће се токовима информација и капитала који им пружа умрежено постдемократско друштво.

Да њихова доскора спровођена политика и идеологија не би биле заборављене, они су Европску унију претворили у своју резонаторску кутију. На тај начин, америчка наднационална економска елита држи упаљену бакљу својих ултралибералних идеја у Европи да би је поново вратили у САД после Трамповог мандата.

Француски председник Макрон највећи је заговорник њихових идеја на старом континенту, јер од њих очекује обезбеђивање наставка каријере, када му се 2027. године заврши други председнички мандат. Могло би се претпоставити да он прижељкује да буде постављен за „иницијатора“ федералне Европе, а можда и њеног првог председника, наравно, за рачун америчких плутократа.

Та идеја чак може да се тумачи у светлу Макроновог укидања професионалне дипломатије. Француска, некада чувена по квалитету својих дипломата и њихове мреже у свету, данас се свела на техничко особље. Наместо каријерних дипломата, француски председник је увео да се за међународне преговоре, у зависности од области, пошаље један од бирократа из надлежног министарства.

Макроново објашњење, на први поглед, делује прагматично, али оно је негативно за Француску. Довољно је сетити се Наполеоновог министра иностраних послова Талерана, једног од најуспешнијих дипломата у француској историји. Он је све бирократске послове препустио административном особљу, док је он гајио посебне личне контакте са најважнијим дипломатским представницима различитих земаља.

За разлику од Наполеона, Макрон је за свог министра иностраних послова ангажовао Стефана Сежурнеа, бирократу који је дислексичан. Дислексија се карактерише потешкоћама у различитим облицима језика, често укључујући и проблеме читања и озбиљне проблеме у вештини писања. Природно, Сежурне је имао најважнији квалитет, а то да је слепо извршавао Макронова наређења, независно колико су она лоша за Француску.

Ход ка пропасти

Макроново вазалство према америчким неолибералима огледа се и у његовом уништавању француске лаке и тешке индустрије, искорењивању пољопривреде, увођењу државних болница које раде као предузећа са императивом добити на крају фискалне године или затварања у супротном.

Макрон се обрушио и на школство, смањујући буџете и слабећи наставни кадар. Према једном од овогодишњих истраживања, 40 одсто школске деце у Француској не разуме у потпуности прочитани текст и не успева писмено да се изрази, јер не зна и не разуме довољан број речи. На факултету су прилике мало боље, те се полуписменост зауставила на тридесетак одсто. Међу најтраженијим студијама у Француској су оне које воде ка услужним делатностима – банкарству, финансијама, програмерском сектору и менаџерству.

Сличне су прилике и са занатима који лагано нестају. Више од 80 одсто француских ресторана купује већ зготовљена јела у фабрикама, па их пре сервирања само доради и подгреје. Стручњаци за ремонте нуклеарних електрана се све мање образују, а све више се доводе електричари и водоинсталатери из сиромашнијих земаља који чак и не говоре француски језик…

Истовремено са уништавањем привреде и економије земље, Макрон упропашћује и законодавство, правећи у њему велике рупе, што омогућава све више незаконитих радњи. Према извештајима, од 2017. до 2025. године, корупција се повећала за 94 одсто. Корумпираност је највише захватила државни апарат, па чак и судство које више није независно.

О томе нам сведочи суђење Марин Ле Пен за пребацивање фондова добијених из ЕУ за посланике њене партије и финансирање странке. Та пракса је устаљена и велики број политичара новац употребљава у различите сврхе, а да никада нису због тога бивали оптужени или осуђени.

Марин Ле Пен, за коју се опредељује све већи број гласача и чија партија има највећи број посланика у Скупштини, осуђена је и забрањено јој је да обавља политичке функције у наредних пет година. Казна је постала делотворна одмах по изрицању пресуде, што се примењује само на тешке криминалце који могу или да побегну или да угрозе сведоке. Судија је одлуку о забрани бављења политиком Ле Пенове образложила жељом да је спречи да уђе у председничку кампању наредне године, јер би то довело до врло опасне ситуације по ред и мир у земљи.

Неопходно је напоменути да је крајем прошле године, непосредно после скандалозног одстрањивања Ђорђескуа из румунске председничке кампање, Тјери Бретон, француски политичар и европски комесар за унутрашње тржиште, упозорио све земље Уније да не бирају погрешне кандидате, јер ће Комисија ЕУ поништити свако такво гласање.

Суверенитет на раскршћу

Осамдесет година касније, можемо да закључимо да је генерал Де Гол успео да очува француску сувереност и да избегне да његова земља постане амерички протекторат на самом крају Другог светског рата. Данашњи француски председник, Емануел Макрон, доведен је да уништи француску сувереност и да од земље створи, не више амерички протекторат, него феуд америчке плутократије.

Шта ће бити даље, тешко је рећи. Француска је некада имала велике интелектуалце, мислиоце и филозофе. Данас, та елита не постоји, а без интелектуалне елите земља не може у бољу будућност. Проблем је и у нестајању француског колективног идентитета.

Французи више немају никакве заједничке идеале и једина вредност која им је заједничка јесте новац. Међутим, без духовних вредности и мораланих идеала нација ће назадовати. Докле год Французи себи постављају само једно питање – „како“, гледајући да зараде што више новца, они неће бити слободни. Тек кад почну да постављају питање „зашто“, они ће кренути ка критичком духу, личној и колективној слободи.

Природно, пут личне и колективне слободе је тежак и пун препрека, о чему нам је најбоље посведочио Достојевски у поеми Велики инквизитор коју Иван Карамазов изговара свом брату Аљоши док седе у крчми.

---

Извор: Балкан Магазин