Umirenje EU i rađanje farse

Krajem juna je održan redovni polugodišnji samit lidera Evropske unije (EU) a glavna tema je bila migrantska kriza koja se definiše kao „centralno pitanje“ evropskog kluba. Bio je to, međutim, samo još jedan, toliko puta viđeni skup, još jedno celonoćno sastančenje i mučenje i još jedno neistinito saopštenje o postignutom sporazumu.  I onda, kada je svanuo novi dan, lideri „sporazuma“ kažu da u stvari sporazuma uopšte nije ni bilo i da zemlje nastavljaju po starom. Briselski samiti se tako pretvaraju u farsu a sa njima i EU.

Doduše, formalno je napisan sporazum koji predviđa formiranje centara za migrante unutar EU, kao i na njenim granicama. Takođe, predviđa se formiranje centara u zemljama Severne Afrike gde bi azilantski zahtevi bili obrađivani i ti ljudi bi onda bili transportovani u zemlje koje bi ih prihvatile. Ali, taj sporazum kaže da je sve to na dobrovoljnoj bazi, ništa nije obavezno. Veliki broj lidera zemalja EU, uključujući i Francusku, je odmah saopštio da ne prihvataju takve centre a ni jedna zemlja Severne Afrike nije obznanila da je spremna da bude domaćin takvih centara. Drugim rečima, nema sporazuma.

Potom je Nemačka saopštila, nezavisno od briselskog samita, da je 14 zemalja spremno da sa njom potpiše bilateralne sporazume o prihvatanju migranata koji bi bili proterani iz Nemačke. Ispostavilo se da to nije tačno, kako je rekao mađarski premijer Viktor Orban,  to je „uobičajeni politički blef“ i potvrdio da Mađarska takav dogovor nije postigla. Slično je reagovala i Poljska a za obe zemlje se u nemačkom saopštenju tvrdi da su pristale. I Nemačka je počela da se služi neistinama, što je uvek loš znak. Diplomate u Briselu priznaju da je navodni sporazum o migrantima „parče papira koje nikada neće postati realnost“. Podsećaju takođe da je pre dve godine, kada je EU imala više autoriteta nego što ga ima sada, postignut dogovor o migrantima koji predviđa kvote za svaku zemlju članicu. Nikada nije realizovan i sada se javnost zamajava novim sporazumom kao da onog prethodnog nije ni bilo. Liči na farsu.

Iz ugla konvencionalnog razmišljanja zaista se nameće pitanje zašto bi uopšte migranti bili problem za EU. Ta integracija okuplja nešto više od 500 miliona ljudi i nekih novih dva ili tri miliona ne bi trebalo da bude tako veliki problem. Uostalom, skoro sve zemlje Zapadne Evrope su istorijski migrantske prirode i zašto se sada diže tolika buka. Zašto je migracija najednom postala tako veliki i važan problem? Suština je u dubokoj krizi čitavog projekta evropske integracije i najnoviji projekat dovođenja migranata je samo kap koja je prelila čašu. Projekat sa migrantima ustvari simbolizuje staru ideju rušenja nacionalnih identiteta evropskih zemalja i rušenje njihove demokratske strukture. Imigracija je samo upaljač, a ne uzrok krize.

Većina elemenata krize EU se kroz saopštenja i lažne izjave lidera od javnosti mogu i prikriti, kako to traje godinama, a migranti se ne mogu sakriti, vide sa na ulicama i u javnosti, pa su zato postali zgodan instrument pobune. Većem delu javnosti EU kao i liderima koji još uvek zavise od glasova svojih građana je, naime, postalo jasno da je migracija važna samo za EU elitu koja migraciju vidi kao ključno oružje protiv nacionalnog suvereniteta. Politika EU elite prema migrantima nema, naravno, nikakve veze sa željom da se pomogne ugroženim ljudima. Suština je u stvaranju instrumentarijuma za ukidanje nacionalnih granica i nameri EU elite da evropski klub postane „post-nacionalni blok“. U tom duhu je kancelarka Nemačke Angela Merkel i rekla  da je migrantsko pitanje centralno za „vrednosni sistem“ EU. Drugim rečima, preko nesrećnih migranata se želi stvoriti EU kao postsuverenistički entitet. Istovremeno, elita i njeni mediji uporno ignorišu stav da je politika prema  migrantima deo problema demokratije Evrope a cilj je da se odluke oduzmu iz prostora nacionalne demokratije. Ta ambicija otimanja nacionalne demokratije je jedan od suštinskih elemenata evropske integracije od njenog prvog dana a sada je migracija najnovije oružje elite EU.

U javnosti i medijima sve su oči uprte ka nemačkoj kancelarki Angeli Merkel koja se, ne samo u EU nego i u Nemačkoj, vidi kao glavni krivac za dolazak migranata. To, tvrdi se, dovodi u pitanje njenu dalju političku sudbinu i preti da izazove nove političke potrese u Nemačkoj. Činjenica je da je ona, i to nije krila, deo migrantskog projekta i u tom smislu jeste odgovorna, ali suština je u prikrivanju EU elite koja je glavni krivac. Nemačka i kancelarka Merkel su tako postali taoci EU elite a ne obrnuto kako se želi uveriti javnost. Za sada je Merkelova politički preživela jer je postigla dogovor da se na granici sa Austrijom, onom delu sa  Bavarskom, formiraju centri za imigrante koje neće moći da napuštaju. Ni to, međutim, nije izvesno jer se velikim delom teret migranstki, makar kao tranzit, prebacuje na Austriju koja ne želi da prihvati takvu ulogu. U prevodu, bura ne prestaje.

U migrantskoj krizi su odgovorni mnogi lideri EU a najednom se sve identifikuje sa Angelom Merkel što koristi ne samo evropska nego i američka elita u političkom obračunu sa njom, a migranti su samo korisna okolnost. Da li, posebno Amerikanci, nešto znaju što javnost ne zna? Da li su u pitanju, u osnovi, obaveštajni podaci da Merkel neće da popusti u narastajućem sukobu sa Amerikom? Koji je stvarni razlog, jer migranti najverovatnije nisu? Još uvek je teško odgonetnuti ali je indikativna izjava Angele Merkel pred aktivistima i poslanicima njene partije. Merkel je ocenila da odnosi EU i Amerike „već imaju konture trgovinskog konflikta, ne želim da navodim druge reči. Potrebno je sve da se pokuša kako bi se rešio taj konflikt, kako ne bi prerastao u pravi rat.“

To su veoma ozbiljne reči i po prvi put se spominje „pravi rat“. Istovremeno, to budi sumnju da Merkel nije spremna na dalja poniženja nego možda i na raskid ili labavljenje dosadašnjih nemačko-evropsko-američkih veza. Ali, pošto Nemačka ne može sama onda mora da se okrene nekoj drugoj strani. Na to upućuje i činjenica da najveći udari na Angelu Merkel dolaze upravo iz Amerike i proameričkih medija u samoj Nemačkoj. Prvi test tih sumnji bi mogao da bude za koji dan na samitu NATO-a, gde će američki predsednik Donald Tramp, kako je najavljeno, posebno insistirati na ispunjenju davne obaveze da svaka članica izdvaja za Alijansu 2 odsto Bruto društvenog proizvoda (BDP). Nemačka zasada izdvaja samo 1,2 odsto, od čega samom NATO-u ide oko 1 procenat, a kancelarka Merkel je potvrdila da Berlin nema nameru da to menja. Prema planu Berlina izdvajanja za odbranu će do 2025. godine biti povećana na 1,5 odsto BDP-a unutra čega nije samo NATO nego je tu i razvoj nacionalnih, nemačkih oružanih snaga. Američki predsednik je nagovestio još drastičnije mere prema Nemačkoj, optuživši Berlin da Amerika izdvaja velike pare da bi branila Nemačku a ta zemlja istovremeno kupuje gas i naftu od Rusije šaljući joj tako milijarde evra. Naravno, sve je to proces, ali izjava predsednika Trampa još jednom potvrđuje staru istinu da u Americi, u stvari, ne postoji politika kao takva nego samo novac. U ovom slučaju je nevolja što ni Nemci nisu ništa manje skloni parama.

Šta će dalje biti teško je predvideti, u svakom slučaju proces konflikta je otvoren i tu više nema nazad. Verovatno je da će kroz korišćenje migrantske krize prva žrtva biti EU a ne Nemačka i Angela Merkel. Glavni urednik nemačkog lista „Velt“  ocenjuje da „upravo posmatramo kako Evropa neslavno umire i niko ne želi da poveruje da je istina ovo što se događa“. On takođe primećuje da će u tom evropskom neslavnom umiranju i „Evropska unija skončati u mukama i lišena svakog dostojanstva“. Ali urednik nemačkog list za takav razvoj optužuje Italiju, Mađarsku, Poljsku gde se javnost podigla protiv umirućeg Brisela a ne želi da prizna da je problem u samoj strukturi evropske integracije i to od njenog prvog dana. Vremena su se sada promenila i ta promena je donela uslove za pobunu. U procesu umiranja EU se zaista pretvara u farsu. Migranti su samo beznačajan deo tog nezaustavljivog procesa.

Izvor: Novi Standard