„Успешна“ влада за(тражила) распуштање Скупштине

„Са циљем остварења услова за изјашњавање грађана о будућем правцу државне политике и остваривања што шире друштвене подршке за убрзане реформе и модернизацију друштва, предлажемо да се Народна скупштина распусти, одрже нови избори за народне посланике и сагласно вољи народа изабере нова Влада“, наводи се у образложењу Предлога[1] који је упућен председнику Републике Србије. Указ о распуштању парламента и одлуку о расписивању избора први човек Србије потписао је тачно у подне 29. јануара 2014. године пожелевши грађанима срећне изборе. Избори за нови сазив Скупштине Србије као и за град Београд биће одржани 16. марта. По увођењу вишестраначја, ово су десети парламентарни избори (седми ванредни) и свакако већ према начину расписивања или контексту који је довео до тога неуобичајени. Наиме, уобичајена слика уочи распуштања Народне скупштине била би губитак парламентарне већине која би, потом, изгласала неповерење извршној власти. То би се, прво назирало кроз (не)обезбеђивање кворума, (не)гласања по појединими законским предлозима и све већим раскорацима у јавним наступима. Овај пут Влада је затражила распуштање парламента позивајући председника Србије да указом то и озваничи, и то уз образложење да је већина парламентараца сложна да се „поново консултује изборна воља грађана.“[2] Није, онда јасно зашто Народна скупштина није, према уобичајеној процедури изгласала неповерење влади? Међутим није то једина, најблаже речено, збуњујућа ствар у српској политичкој арени.

Влада за коју смо месецима уназад слушали да: ради добро, обезбеђује „најважније догађаје за Србију после Другог светског рата“ (почетак преговора о чланству у ЕУ)[3], нема несугласица међу партнерима и што је најважније у атмосфери важних промена и реформи, и све веће социоекономске кризе-да избори нису приоритет. Подсећања ради, у другој половини октобра 2012. године у току (пре)компоновања локалних влада према моделу коалиције на републичком нивоу, сада већ бивши српски премијер Ивица Дачић рекао је: „Нисмо ми ову владу направили за три месеца. Није лако направити владу. Не може преко ноћи да се прекомпонује политичка сцена у Србији. СПС, а и сигуран сам остали наши коалициони партнери, апсолутно не размишљамо о томе да би ишли на неке превремене изборе или коалиције. То једноставно није опција“.[4] Или, две године касније (29. јануар) у интервјуу за национални сервис РТС председник Србије је рекао да „нису сви били за изборе“[5] али по окончању састанка на коме су били и потпредседник и председник српске Владе схватили су да су избори најбоље решење. Зашто? „Даље остваривање започетих циљева и реформи Владе налаже предузимање мера које, по оцени представника више парламентарних група, изискују највишу политичку подршку грађана Србије“[6], како се наводи у образложењу Предлога Владе председнику Србије за распуштање парламента.  Дакле, одговор на питање: шта је, онда, определило Владу да саму себе укине смо добили – свеобухватне реформе за које је неопходан најшири друштвени консензус. Када се тражи друштвени консензус, према правилу, се улази у фоаје доношења новог Устава. Врховног законодавног акта који ће озаконити, у случају Србије Трећу Републику. Није онда, опет, јасно зашто стожерна странка (српска напредна странка-СНС) није тражила Уставотворну скупштину и тако упоставила темеље „нове“ Србије која ће из преамбуле избацити Косово и Метохију, одступити од војне неутралности и радикално изменити део о људским правима према стандардима корпоративног запада. Дакле, још једна нејасноћа у мору других.

„Данас, међутим, када нам законе пишу, а владу састављају чиновници Вашингтона и Брисела и када транснационалне структуре господаре великим делом економије (укључив и медијима), промена лоше власти уопште више не изгледа као лак посао. Иако формално почива на изборној демократији, систем данашње Треће републике (Друга је била она под Милошевићем, 1990-2000) тако је подешен – захваљујући контроли над економијом, друштвеним институцијама и медијима – да су „карте већ намештене“. Грађанин тренутно може да бира само између разних нијанси једне те исте политике коју заправо дефинишу центри моћи изван Србије: Вашингтон и Брисел у „класичној“ политици, Вол стрит/Сити и ММФ/СБ у економској и социјалној,“[7] изричит је др Слободан Антонић, професор Филозофског факултета у Београду. С обзиром да су се карте подесиле разбијањем највеће опозиционе-Српске радикалне странке, за Вашингтон и Брисел посао је био завршен: преко 60 одсто бирачког тела је на линији евроатлантских интеграција. Све остало ствар је политичке умешности унутрашњих политичких актера с једне стране; и налога спољнополитичких фактора који једноставним речником речено потписују протекторат над Србијом. Тако смо ушли пре осамнаест месеци у Ђурђевданске изборе слушајући да ће све бриселске споразуме које је парафирао Борко Стефановић нова власт преиспитати и да је Космет саставни део Србије. С новоформираном Владом смо осванули у држави која је на захтев њеног председника с техничког нивоа на  највиши могући подигла дијалог с Бриселом поводом Косова и Метохије. Ваљда је то значило преиспитивање „демократског“ дијалога с ЕУ престоницом.

Какогод, априла 2013 „десио“ се и Бриселски споразум, чију једну од последица видимо ових дана: Крстимир Пантић, носилац државне листе за градоначелника у Косовској Митровици (Јединствена српска листа „Српска“) и заменик Директора канцеларије за КиМ, поднео је оставку (11. јануар) јер није више могао да сарађује са Александром Вулином директором Канцеларије јер је „једно причао, а друго радио и најмање водио рачуна о државним и националним интересима Србије“.[8] Није без значаја напоменути да је Пантић одбио да потпише свечану изјаву на којој су била обележја тзв косовске државности уз констатацију: „Мислим да ће врло брзо читав Бриселски споразум да се уруши. То неће бити одговорност Владе Србије, већ међународне заједнице“.[9]

Оливер Ивановић, лидер грађанске листе „Србија, демократија, правда“ (СДП) осумњичен је за два тешка кривична дела која су почињена 1999, и 2000, у којима су страдали косовски Албанци и по захтеву тзв. косовског тужиоца налази се у једномесечном притвору.[10]„Ово хапшење обавили су представници ЕУ на Косову, Еулекс, и тражимо јасно објашњење, јер имамо неколико питања на које је тешко наћи одговоре, попут тога како се Оливер Ивановић терети за нешто што се десило пре тринаест година, или како то да се он, уколико је учинио тај злочин, слободно кретао по Косову, разговарао са свима, за разлику од нас, и онда га одједном у предвечерје избора ухапсе. Мислимо да је важно због мира и стабилности, али и поверења да он буде пуштен на слободу, па ако има у оптужници основане сумње сигурно је да човек, који је позната и јавна личност на Косову, неће бежати. Тешко нам је сада да разговарамо са Србима на Косову који ће изгубити поверење у оне који би требало да им гарантују безбедност“ рекао је први потпредседник техничке владе Србије на конференцији за новинаре 30. јануара текуће године. И, толико о Бриселском споразуму.

Приликом истог обраћања новинарима, лидер најјаче странке у Србији (СНС) представио је неколико наредних потеза техничке владе који морају одмах да се предузму без обзира ко ће чинити власт после избора: „Ради се о реформама, плану по ком ће се тачно знати све о инвестиционим пројектима, а све ће бити јавно и транспарентно. Даље, реформа школства, просветног система, уводимо оцене рада наставника и школа, реформе инвестиционог капитала, донеће се закони за побољшање инвестиција. Имамо снажну креативну индустију коју треба да искористимо. Пакет економских реформи, закон о раду, стечају, реформи државних предузећа…који морају бити усвојени до 30. јуна и већ сутра крећемо у прављење радних група и прављење истинског социјалног дијалога и са послодавцима и са синдикатима“ рекао је потпредседник владе у оставци.[11]

Ово би такође требало да значи да је извесно ко ће бити следећи премијер, с обзиром на изнету агенду активности. Она ће послужити у сврху предизборне кампање, с једне стране. С друге стране, овим се упућује порука страном фактору да ће следећа влада одржати реч и спровести брзо, кратко и јасно реформе.

У економској сфери оне ће свакако имати (нео)либерални контекст јер то су захтеви међународних финансијских институција; у политичкој, као што смо већ напоменули трансатлантски.

И то бирачко тело треба да зна.

Уосталом, министар одбране у оставци по повратку са своје прве званичне посете САД обећао је после избора „још јаче реформе“.[12] И, заиста, када се ових дана говори о страној реакцији на ванредне парламентарне изборе, помиње се од стране првог потпредседника и председника Србије руска забринутост због инвестиција и имовине[13] али се прећуткује немачка врло оштра реакција. Наиме, прво је немачки амбасадор у Србији Хајнц Вилхелм изјавио: „Не верујем да би то у Немачкој и другим европским земљама било прихваћено са много ентузијазма, јер отварате преговоре, а потом, пет недеља касније, одржавају се нови избори, што значи да губите време (…) Из моје перспективе, не видим потребу за превременим изборима,( …), једини разлог за сазивање избора био тај да садашња влада није у стању да спроведе реформе“.[14]

Убрзо је немачка штампа кренула да анализира контекст превремених избора у Србији: за Зидојче Цајтунг, први потпредседник је од почетка имао реалну моћ али је „са задовољством препустио непопуларне ствари Дачићу-попут преговора са Косовом“.[15] За овај утицајни минхенски лист, лидер напредњака је популизмом градио свој имиџ а заједно са премијером у оставци, обуставио „прве реформске законе (…) очигледно се спремајући за изборе“.[16]

Швајцарски лист, Ноје Цирихер Цајтунг другачије вреднује Вучићев рад: „ Под његовим вођством су први пут ухапшени и оптужени олигарси, који су раније важили за недодирљиве због издашног финансирања разних партија (…) ипак, црно бела слика према којој имамо реформски СНС и кочничарски СПС није баш тачна. То је потврдила оставка министра Саше Радуловића (…) он је са својим либералним идејама наишао на гранитни зид у којем је био и СНС“[17].

Истини за вољу, српска јавност је за тренутак одахнула када је министар привреде поднео оставку управо због (нео)либералних иступа у јавности и предлога закона које су „потопили“ синдикати, на првом месту. Међутим, по подношењу оставке Радуловић који ће остати запамћен по катастрофалном предлогу Закона о раду или боље рећи Нацрту, (који је што је још и горе радио ван своје надлежности), је директно оптужио кабинет првог потпредседника за кочење реформи. На шта је добио узвратни „ударац“ СНС-а саопштењем којим хитно траже отварање истраге против Радуловића „поводом бројних криминалних радњи (…) као и о делима која је починио спроводећи стечајне поступке и уништавајући фирме и фабрике по Србији“[18]. Да подсетимо део српске јавности који још увек одолева (ауто)цензури писао је правовремено о „кредибилитету“ министра привреде-али за реконструисану владу и њен најутицајнији део (СНС) који га је и кадрирао то није имало утицаја. До сада.

Даље, немачка агенција ДПА наводи да „убедљиво највећа партија, чију је идеологију тешко дефинисати, жели да разбије реформски застој. И због тога жели да се отараси СПС-а (…) САД и ЕУ би после година танких парламентарних већина и непринципијелних коалиција радо виделе кристално јасне политичке односе моћи који могу да настану ако СНС убедљиво победи. Јер суштина је у реформским резовима којима многи грађани неће бити задовољни. Иако је незапосленост званично 27 одсто, у јавном сектору ће морати да се отпусти 100 000 људи, кажу неке процене (ипак тешко је вероваи да ће и нова влада престати са праксом по којој су јавна предузећа места за збрињавање страначких кадрова“.[19]

Бечки Стандард пише да је неодољивост високог рејтинга одлучила изборе иако је потпредседник српске Владе, ионако, вукао све конце и поред тога што је: „пре неколико месеци Влада је реконструисана по његовој вољи, постоји политички консензус о преговорима са ЕУ, сагласје о институционалним реформама и стратешким циљевима; противници нове косовске политике су маргинализовани, коалициона влада има стабилну већину“[20] капитализација високог рејтинга била је одлучујућа. Сасвим сигурно можемо рећи да је висока популарност СНС била важна, премда сумњамо и одлучујућа за расписивање избора.

Приметно је да део међународне заједнице који је под снажним утицајем Вашингтона, није излазио с ставовима попут немачке дипломатије и утицајних новина а сведоци смо њиховог често и директног мешања у српске (не)прилике кад им то није по вољи. Када смо већ на пољу изборних калкулација, морамо подсетити да је проценат неопредељених изузетно висок (40,4 одсто) и да он може да донесе и преокрете у очекивањима, подједнако као и апсолутну већину очекиваним победницима (СНС). Другим речима, права борба ће се водити управо за тај део мнења. Опет, с друге стране уколико се и заокрет и деси ништа битно се неће променити у државној политици јер опозиција евроатлантским интеграцијама скоро да и не постоји. Десни део политичког центра опонент званичној државној евроатлантској мантри, постављен како сада изгледа: далеко испод цензуса и разједињен, тешко да може да дође чак и у прилику да размишљања о преокрету. Тако да ко год да буде следећа власт, за поменути део међународне заједнице значи наставак плана и програма који Србији неће донети ништа добро. Како ствари стоје, све је мање контроле у домаћим рукама, а то према већ доживљеним примерима неће изаћи на добро.

___________________________

[20] исто

Извор: Фонд Стратешке Културе