Autor: Zoran Čvorović

Uticaj Vučićevog „unutrašnjeg dijaloga“ na pravnu svest Srba

Naslovna / Politika i društvo / Uticaj Vučićevog „unutrašnjeg dijaloga“ na pravnu svest Srba

Kategorija: Politika i društvo / Objavljeno: 18/10/2017, 15:54

Lični utisci o našoj pravnoj svesti

Neko ko uči buduće pravnike, kao pisac ovog teksta, ne može a da u svakodnevnom životu ne primeti brojne dokaze koji svodoče o dubokoj krizi pravne svesti kod naših ljudi. Tako je, primera radi, ovih dana jednom mom vremešnom fakultetski obrazovanom sugrađaninu, bivšem direktoru društvenog preduzeća i nekadašnjem vlasniku privatne firme, bio potreban po njegovim rečima „sposoban advokat”. Pri tome „sposobnost” nije trebala da se ogleda u stručnom znanju i profesionalnom moralu, već u „sposobnosti” advokata da kod prvostepenog i drugostepenog sudije kupi za svoju stranku „pravdu” i to u parnici koju rečini penzioner ima sa prvom suprugom oko bračne tekovine. Moje obrazloženje da lično ne znam ni jedno takvog advokata, on je propratio sa vidno iskazanom nevericom, valjda zbog toga što je moj odgovor, za razliku od njegovog pitanja, bio posvađan sa realnošću. Negde u isto vreme žali mi se jedan dugogodišnji sudija i novopečeni advokat iz drugog grada kako mu je stranka povukla punomoćje za zastupanje sa obrazloženjem da joj treba „advokat koji ima moć na sudu”, a da on po svemu sudeći nije takav. U tek završenom ispitnom roku, na moju konstataciju da je u Srbiji pad obrazovanja takav da će Srbi u EU-ropskoj budućnosti biti obično roblje multinacionalnih kompanija (samo u jednom danu jedna studetkinja nije znala kako zove Gornji dom britanskog Parlamenta, druga nije znala ko je doneo Magna carta libertatum, a treća šta znači fraza „raditi o glavi” kojom je opisan jedan brakorazvodni uzorak u vizantijskom pravu), jedna buduća pravnica, iz srca državotvorne Šumadije, mi je odgovorila kako zbog navodne moralne iskvarenosti Srba samo vladavina stranaca može da nas usreći.

U isto vreme, u mestu u kome živim, Skupština Grada je na dve uzastopne sednice donela tri očigledno protizakonite odluke. Do partijski ušančene svesti odborničke većine nije mogao da dopre ni takav čak i laiku notoran pravnički argument opozicije da grad ne može da naplaćuje zakupninu od vlasnika ugostiteljskih objekata koji se nalaze na splavovima na reci Ibru, jer je prema Zakonu o vodama vlasnik vodnog zemljišta Republika, odnosno JVP „Srbijavode”, a ne lokalna samouprava; čak i da lokalna samouprava sa Republikom zaključi ugovor o zakupu vodnog zemljišta, na vodnom zemljištu prema istom zakonu ne bi mogao da se konstituiše podzakup (ovde).1) Ovaj slučaj pokazuje da je jedan pravni postulat, koji je bio duboko ukorenjen još u pravnoj svesti starih naroda, o čemu svedoči rimska maksima – niko ne može na drugog preneti više prava nego što sam ima, po svemu sudeći nedokučiv za nivo pravne svesti današnjih srpskih poltičara.

Istine radi, opadanje srpske pravne svesti nije skorijeg datuma. Odavno je primećeno da su Srbi iz turskog ropstva izašli sa pravnom svešću kojoj su bila strana visoka pravna načela zakonitosti i sudske nezavisnosti usvojena u epohi Nemanjića („Sve sudije da sude po zakonu…a da ne sude po strahu od carstva mi”, čl. 172; „Merophom va zemlji carstva mi da nest voljan gospodar učiniti prez zakona ništa, razve što jest carstvo zapisalo u Zakonice”).2) Otuda je Slobodan Jovanović, primećujući da naši državni službenici u svom radu ne odvajaju privatnu od javne ličnosti, isticao da kod Engleza „javne ličnosti ne znaju za sevap, pa ni za hatar, ni za inat – tri turske reči koje su izvitoperile ceo naš javni život”.3) Upravo, imajući u vidu nizak nivo pravne svesti kod tek oslobođenih Srba, mudri Jovan Ristiće je upozoravao: „Zato je i rečeno za zakone, da bez naravi ništa ne vrede. Našta najbolji zakoni, kad se ne poštuju?”4) Ono što je u pravnoj svesti Srba s mukom obnavljano tokom 19. i na početku 20. veka, urušeno je tokom života u dve Jugoslavije. Kada je u pitanju pravna svest, Srbi su se krajem 20. veka našli u svojevrsnom stanju šizofrenije; raspolućeni između arhetipske svesti kristalizovane u Jevrosiminim rečima „ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga”, kao običajno-pravnog odraza poruke Dušana Silnog „da sudije ne treba da sude u strahu od carsrva mi” i nove svesti izgrađene na Brozovoj poruci da „sudije ne treba da se drže zakona ko pijan plota”.

Po svemu sudeći Vučićeva vladavina, a naročito najavljeni „unutrašnji dijalog” o Kosovu i Metohiji, ostaviti će duboke tragove na pravnoj svesti današnjih Srba. Da bi pravilno procenili taj uticaj, moramo pre toga da znamo šta je uopšte pravna svest i kakav je njen značaj u procesu stvaranja i primene prava.

Iljin o pravnoj svesti

Čini se da niko nije dublje prodro u suštinu pravne svesti i njen značaj za pravilno funkcionisanje pravnog poretka jedne države od genijalnog ruskog pravnika i filosofa, Ivana Iljina. U svojoj čuvenoj raspravi „O suštini pravne svesti” (ovde), koja na žalost još uvek čeka srpskog prevodioca i izdavača, Iljin najpre definiše oblast delovanja pravnih normi, ističući kako „pravo po svojoj suštini nalaže i zabranjuje samo spoljne radnje ljudi i pretpostavlja postojanje u čoveku odgovarajućih duševnih stanja, sve dok se ne dokaže suprotno”. „Pravo ne može i ne teži da reguliše svojim normama duševno-duhovni život čoveka, već svoju pažnju usredsređuje na ono što je spolja vidljivo i ispoljeno: bilo bi apsurdno propisivati čoveku u heteronomnom (nesamostalnom) poretku takva delovanja, čija je vrednost uslovljena njihovom autonomnošću i čije ostvarivanje ne podleže evidentiranju i proveri”. Jednom rečju, zaključuje Iljin, „pravo je spoljašnji poredak života”.

Mada „pravo, spolja gledano, nema potrebe za pravnom svešću i često nema pristup pravnoj svesti… u stvarnosti pravo živi od pravne svesti i što je pravna svest zrelija i besprekornija, pravo bolje ispunjava svoju svrhu”. Jer, lek nije u dobrim zakonima i pravnim modelima, već u visokoj pravnoj sveti. U prilog ovoj tvrdnji, Iljin navodi kako „parlamentarizam ne isključuje korupciju; slobodni izbori ne isključuju klasne programe (Iljin se pod utiskom ruske revolucije zalagao da partije programski i organizaciono nadiđu sve partikularne, pa i klasne inetrese, Z. Č.); dvoboj i ubistvo se ne mogu sprečiti spoljašnjim merama; mobilizacija armije je neostvariva u uslovima sveopšte prinude; i samo zrela pravna svest može da iz života iskoreni mito, klasnu politiku, ubistvo i dezerterstvo”. Jednom rečju, „pravo može da stvori spoljni poredak života samo kroz unutrašnju uređenost duše, tj. kroz pravnu svest” (ovde).5)

Iljin je ne samo utvrdio mesto i ulogu pravne svesti u stvaranju i primeni prava, već je definisao i aksiome „zdrave pravne svesti” pojedinca i naroda.

Aksiomi zdrave pravne svesti

Prvi aksiom je „zakon duhovnog dostojanstva”, koji pisac određuje kao „osećanje sopstvenog dostojanstva” koje treba da poseduje čovek zdrave pravne svesti. Ovo osećanje je „znak duhovnog samopotvrđivanja, bez koga nisu zamislivi ni borba za pravo, ni politička samouprava, ni nacionalna nezavisnost”. Jer, „čoveku kao subjektu prava i tvorcu prava neophodno je samopoštovanje”. Iljin skreće pažnju da se „uvažavanje svog duhovnog „ja” nalazi u osnovi životne borbe za subjektivno pravo”. „Građanin lišen tog osećanja”, zaključuje Iljin, „politički je nesposoban, a narod koji nije vođen ovim osećanje je osuđen na teška istorijska poniženja”.

Iljin ulogu prava i države vidi u stvaranju takve forme života koja će pogodovati negovanju duhovnog dostojanstva svakog pojedinca. Građanin koji je svestan svog duhovnog dostojanstva je najsigurnija brana protiv nepotizma, korupcije i nasilja, kao najtežih bolesti svakog društva. Zato što se „duhovno samopotvrđivanje sastoji u tome da čovek pronađe pravilno rešenje u konfliktu između duhovnog priziva i instikta samoočuvanja”. „Samopoštovanje koje građanin gaji prema sebi”, primećuje Iljin, „ne trpi ni laskanje, koje ponižava kako onog kome se laska, tako i onog koji laska, ni podmićivanje, koje izopačuje motive nečijeg ponašanja i razara sam temelj pravne svesti, ni nasilje, koje negira ideju prava kao ideju duhovne autonomije, ni neprincipijelne kompromise, koji se graniče sa izdajom”.

Poštovanje sopstvenog duhovnog dostojanstva treba da ima svaki građanin jedne države, ali i narod kao organska duhovna zajednica. Tačnije, „osećanje sopstvenog dostojanstva neophodno svakom pojedinom građaninu, istovremeno određuje i duhovni nivo naroda u celini”. Iljin zaključuje kako „nacionalna duhovna kultura može da raste samo ako samopoštovanje poseduju, ne samo izabrani pojedinci koji neposredno stvaraju nacionalnu kulturu, već i široke mase naroda. Bez samopoštovanja nema ni vere u sopstvene snage, a bez vere u sopstvene snage ne može biti stvarnog duhovno-stvaralačkog poleta i procvata. Pri tome, prirodno je da čovek u sebi poštuje ne samo svoju ličnu duhovnu snagu, već i njen nacionalni karakter. Iskazivanje poštovanja prema nacionalnom „mi” osnova je istinskog poštovanja prema ličnom „ja” (ovde).6)

Drugi aksiom zdrave pravne svesti je „zakon autonomije”. Reč je o sposobnosti pojedinca i naroda da „sam sebe opredeli i sam sobom rukovodi”. Zato što „duhovnom biću priliči da samostalno uviđa i zna šta je dobro a šta zlo, gde se završava pravo i gde počinje obaveza, da samostalno traži i nalazi, nalazi i odlučuje, odlučuje i postupa saglasno svojoj odluci i, izvršivši radnju, otvoreno prizna da je radnju izvršio svesno i namerno, sledeći svoje ubeđenje i preuzimajući na sebe svu odgovornost za učinjeno”. Shodno tome, građanin ne sme da bude „objekt vlasti i prosta psiho-fizička individua, već duhovno biće, takvo, za koga je autonomija (samostalnost odlučivanja i delovanja, Z. Č.) potrebna kao vazduh”. „Biti građaninom u istinskom smislu te reči znači voditi autonomni duhovni život, imati autonomnu pravnu svest i samostalno izgrađivati svoj život i život svoje države”. Autonomni (slobodni) duhovni život stoji u neposrednoj vezi sa osećanjem duhovnog dostojanstva, kao prvim aksiomom zdrave pravne svesti, jer je „istinita autonomija (sloboda) dostupna samo onom ko se duhovno samopotvrdio i u sebi učvrstio duhovno dostojanstvo.” Stoga, Iljin upozorava da „osloboditi se, ne znači razuzdati se, već naučiti se slobodnom prihvatanju prava i obaveza”. U osnovi „spoljnjeg samoopredeljenja čoveka mora da se nalazi duhovna zrelost. Zato rob uistinu može biti oslobođen iznutra, a ne spolja.” Sledstveno, „duhovna autonomija je uslov zdrave pravne svesti i samo takva pravna svest je sposobna da nosi teret spoljne slobode”. S tim u vezi, Iljin ukazuje, kako „sloboda štampe nije pravo na širenje laži i kleveta; sloboda okupljanja nije pravo uništavanja; sloboda svojine nije pravo na zloupotrebu prava”. Bez izgradnje unutrašnje, odnosno duhovne autonomije (slobode) kod građana, spoljašnja, odnosno pravna autonomija (sloboda) postaje u praksi predmet zloupotreba.

Iljin upozorava kako „državna vlast treba da vaspitava narod da vodi samostalan život… jer izgraditi državu znači stvoriti u narodu sposobnost za duhovnu autonomiju”. Da bi odgovorila tom zadatku državna vlast mora da „ovlada samostalnom pravnom svešću”, koja je „duhovno kompetentna da stvara pravo i poredak” (ovde).7)

Treći aksiom zdrave pravne svesti, po Iljinu je uzajmno duhovno poštovanje ljudi, jer „pravni odnosi počivaju na uzajamno duhovnom priznanju ljudi”. Stupajući u pravne odnose subjekti priznaju svoje duhovno dostojanstvo i duhovno dostojanstvo drugog subjekta, kao i obostranu autonomiju da izvajavama volja stvaraju pravo. Pri tom je prvi aksiom – osećanje sopstvenog duhovnog dostojanstva, organski povezan sa trećim aksiomom zdrave pravne svesti – uzajamnim duhovnim poštovanjem ljudi. Jer, „da bi čoveka poštovali, on najpre treba da poštuje sam sebe”, „ko ne ume da poštuje sebe, neće umeti ni da poštuje druge”. Pošto se uzajamno poštovanje zasniva na uzajamnom poverenju građana, „onaj koji očekuje poverenje od drugog, mora sam da veruje sebi”. „Onaj koji ne veruje ni svojoj odluci, ni svojim rečima, taj počinje da izaziva nepoverenje kod drugih, a pošto o drugima sudi polazeći od sebe, počinje da gubi poverenje u druge”. „Bez uzajamnog poverenja”, dalje objašnjava Iljin, „nije moguća moralna veza među ljudima, a pravni odnosi neminovno se degenerišu, pa se svaka laž i krivica, svaka obmana i spletka, svako verolomstvo i izdaja pokazuju kao apsolutno štetni i čag pogibeljni u životu ljudi”. Laž, zaključuje Iljin, „uništava jedinstvo ljudi, njihovu komunikaciju, njihovu solidarnost i njihovu organizaciju”.

Zdrava pravna svest podrazumeva postojanje u jednoj državi ne samo međusobnog poštovanja i poverenja između građana, već i poštovanje i poverenje državne vlasti prema svakom građaninu, u kome država treba da vidi „autonomni duhovni centar – pravno sposobnog subjekta”. Uzajamno poštovanje naroda i vlasti čini, po Iljinu, „neophodnu osnovu državnog života”. „Poverenje u vlast jeste duhovna snaga koja vlast pretvara u stvarni organ naroda i u isto vreme daje narodu stvarno voljno jedinstvo. Normalno je da vlast vidi u svojim građanima dostojne i poželjne saradnike u poslu državne izgradnje; ona treba da veruje njihovoj volji i njihovom priznanju; ona treba da računa na njihovu podršku” (ovde).8)

„Unutrašnji dijalog” na tasu Iljinovih aksioma

Kroz „unutrašnji dijalog” o Kosovu i Metohiji Srbi treba da prihvate da je protivpravna secesionistička državolika „realnost”, izvojevana u terorističkoj pobuni i NATO agresiji, stvarnija i jača od njihovog prava na odbranu ustavnog poretka i teritorijalne celovitosti države. Kroz „unutrašnji dijalog” Srbi treba da prihvate da je separatistička akcija etničkog čišćenja nasilno otcepljene teritorije Srbije jača od njihovog prava na život, slobodu, imovinu i državu. Kroz „unutrašnji dijalog” Srbi treba da se pomire sa tim da je pravda selektivna i nedostižna, a da su bezakonje i sila „stariji” od prava.

Ako je, prema Iljinu, prvi aksiom zdrave pravne svesti osećanje duhovnog samopoštovanja od strane svih građana pojedinačno i naroda kao celine, onda je jasno da bi „unutrašnji dijalog” o KiM, zamišljen kao pomirenje jednog naroda sa obespravljenošću, nasiljem i poniženjem, bespovratno uništio kod Srba svaki osećaj samopoštovanja sopstvenog duhovnog dostojanstva. Posle takvog „dijaloga” dostojanstvo svakog građanina Srbije, a naročito onih koji oličavaju državu – policajaca, oficira, tužilaca, sudija, činovnika, ostao bi bez unutrašnje zaštite pravne svesti, prepušten goloj spoljnoj zaštiti aparata prinude. Koje to pravo može efikasno da zaštiti aparat prinude države koja se dobrovoljno odrekla zaštite svoje teritorije? Jer, ako je u jednom momentu volja albanskih separatista bila – sve, a volja državnih organa – Narodne skupštine, Ustavnog suda, policije, vojske, pravosuđa – ništa, zašto bi posle toga volja tih istih državnih organa ponovo dobila prevlast u odnosu na volju bilo kog prestupnika. I zašto bi država koja je kapitulirala pred separatistima, bila jača od mafije? Ako je aboliran veleizdajnik, ko garantuje da neće biti aboliran ubica i siledžija? Onaj ko političkim bajkama o stranim investicijama i „evropskoj budućnosti” kupuje nevinost za veleizdaju, šalje jasnu poruku da je tužilačko-sudska pravda u Srbiji na prodaji i za druga krivična dela. Jedno je sigurno, država koja ubedi građane da ne treba da brane Ustav, dobiće, prema Iljinovom zaključku, pojedince nezainteresovane za narušavanje bilo čijeg dostojanstva, a samim tim i bilo kog prava.

Kroz „unutrašnji dijalog” Srbi ne samo da treba da se saglase sa „realnošću” koju su protiv njihove volje nasiljem drugi stvorili, već su im drugi, po rečima Vučića (ovde), odredili i rok u kome treba to da urade. Dakle, od Srba se očekuje da u unapred određenom roku svojim potpisom konstitucionalizuju tuđu odluku o amputaciji Kosova i Metohije iz ustavno-pravnog poretka Srbije.

Ovakav ponižavajuće nesamostalan ishod „unutrašnjeg dijaloga” bio bi u potpunosti suprotan drugom Iljinovom aksiomu zdrave pravne svest – zakonu autonomije. Građani koji bi ćutke pristali da se tuđa odluka o legalizaciji separatističke pobunjeničke tvorevine proglasi za Srbijin ustavno-pravni akt, pokazali bi, ne samo odsustvo bilo kakvog ličnog i nacionalnog samopoštovanja, već i odsustvo sposobnosti za samostalno odlučivanje i upravljanje (autonomija). Građani koji pristanu da im tuđin nametne konstitucionalni okvir, omeđujući teritoriju njihove države, prestaju da budu subjekati zdrave pravne svesti i automatski se pretvaraju i nesamostalne objekte vlasti. To je siguran dokaz da bi u Srbiji posle takvog „untrašnjeg dijaloga” lako bio izvršen obračun sa poslednjim ostacima demokratskog poretka.

Ako, prema Iljinu, zdrava pravna svest počiva na uzajamnom poverenju građana i državne vlasti, onda bi „unutrašnji dijalog”, koji bi deo građana Republike Srbije izručio neprijateljskoj protivpravnoj tvorevini tzv. republici Kosova, posejao trajno seme nepovrenja i unutrašnjeg razdora između građana i državnih vlasti. Bez elementarnog poverenja u državu i ovako bedna pravna svest degradirala bi na nivo iz vremena neposredno posle oslobođenja od Turaka, kada je tražeći zaštitu većina Srba odlučivala da se „zaklone pre za grm no za državu”.9)

Šta je Srbiji potrebnije: strane investicije ili vladavina prava

Meksiku, koji je član Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA), ne nedostaju strane investicije. Bugarska je članica EU i ne nedostaju joj strane investicije. I pored investicija, Meksikanci i Bugari napuštaju svoje države odlazeći u SAD i Kanadu ili države stare Evrope. Zašto? Šta je to što ne postoji u Meksiku i Bugarskoj, a postoji u državama u koje oni odlaze. Odgovor je jednostavan – vladavina prava i sve ono što ona podrazumeva.

Danas Srbiju masovno napuštaju visokoobrazovani kadrovi i to uglavni iz jednog razloga – osećaja besperpektivnosti. Pri tom, Srbiju napuštaju, primera radi, lekari sa specijalizacijama, koji su zaposleni, a neki od njih imaju i rešeno stambeno pitanju. U čemu se onda sastoji njihov osećaj besperspektivnosti? U tome što su živeli u zemlji u kojoj „zakon nije isti za sve, bilo da štiti ili kažnjava”. Strane investicije neće sprečiti srednju klasu da napusti Srbiju, ukoliko u njoj ne bude uspostavljena istinska vladavina prava.

Kao što pokazuje istorija kolonijalizma i sadašnjeg neokolonijalzma, metropola ekonomski investira u kolonije vođena sopstvenim ekonomskim interesom. Metropole su, radi obezbeđenja trajne kulturne dominacije i akulturacije, u kolonijama presađivale pojedine svoje zakone. Međutim, metropola se nikada nije trudila da u kolonijma izgraditi funkcionalan i pravičan pravni poredak, onakav kakav postoji kod nje.

Iljin nas uči da samo slobodni građani sa ličnim i nacionalnim samopoštovanjem mogu da izgrade slobodnu državu u kojoj će pravo biti iznad volje pojedinca. Da li taj ispit iz državnosti današnji Srbi mogu da polože pokazaće dani poslednje odbrane Ustava i Države od veleizdaje pod firmom „unutrašnjeg dijaloga” o Kosovu i Metohiji. U suprotnom, biće u pravu i penzioner i studentkinja s početka teksta, jer Srbija u kojoj su država i pravo na prodaju (Ustav za tzv. evropsku budućnost) ne zaslužuje ništa bolje od kolonijalne uprave stranaca.

_________________________________

1)http://www.politika.rs/scc/clanak/389684/Gradonacelnik–se–zeni–po–staroj–ceni