Валентинов крај

Дванаестог новембра, на седници Савета безбедности, по први пут ми је било некако жао високог представника УН за БиХ…

Мало је што га овде стално нападају – Бошњаци, јер никако да успостави унитарну државу, Хрвати што им не направи трећи ентитет, а Срби што се петља у послове за које по Дејтону није надлежан – него га сада рибају и по свету. Медијски је већ обзнањено да по европским политичким кулоарима влада мишљење да је високи представник (ВП) после вишегодишње политичке кризе у Федерацији БиХ изгубио сваки ауторитет. Нико још неће да недипломатски каже да је ту политичку кризу баш он лично директно произвео, а не би било ни фер јер у томе није био сам. Били су ту и бивши амбасадор САД Патрик Мун у сенци и Златко Лагумџија као фронтмен, али памти се да је ипак све почело од Инцковог скандалозног укидања одлуке ЦИК о резултатима избора 2010. и очигледно се неће завршити до избора 2014. Уосталом, Мун је отишао на нову дужност, Златко је ангажовао Алистера Кембела да му поправља имиџ, а Инцку је остало да у Њујорку, грицкајући нокте, од године до године продужава своје сасвим сигурно последње високо рангирано и још више плаћено радно место у међународној дипломатији.

Не би се могло рећи да је у томе баш много креативан, јер већ годинама понавља исту причу да су за кризу у БиХ криви Српска и њен председник. Проблем су увек Додикови иступи којим негира одрживост и будућност Босне, прети референдумом о отцепљењу и сл. Било је, додоуше раније, и драматичних ситуација када су, уз Инцкову много оштрију критику, ишли и захтеви за смену председника РС. Али, откако је Додик то блокирао угошћавањем министарке ЕУ Кетрин Ештон у престоници РС и летовањем израелског министра Либермана у граду на Врбасу, поражени Инцко се задовољава понављањем мање амбициозних иступа и све већ прелази у монотони ритуал који обухвата и редовну рутинску подршку америчког амбсадора при УН.

Дипломатски аналитичари су забележили да су САД имале резерве приликом Инцковог првог избора, али да су га ипак пропустили пошто се, мимо протокола, јавио на консултације у Стејт департмент. Лојалност се и награђује, па је и Розмери ди Карло, актуелна амбасадорка САД, предводила западну подршку Инцковом новом извештају у коме се и не помиње да у Федерацији три и по године није конституисана ни стабилна власт. У новије време, међутим, усталило се и то да им свима отворено опонира руски амбасадор Чуркин и да се на столу свих амбасадора, као неформални прилог материјалу за седницу, нађе и Додиков контраизвештај. Виталиј Чуркин је и ове године замерио Инцку на пристрасном и необјективном извештају, упозорио да је у Федерацији “откривено илегално складиште оружја”, да “федерални члан Председништва БиХ Жељко Комшић прети да ће се лично латити оружја у одбрани Босне” и сл. Није, истина, закључио да су то много озбиљније претње миру и стабилности у БиХ него “Додикова запаљива реторика”, али јесте да је “извештај из РС објективнији од онога из ОХР”.

После свега тога није ми уопште јасно зашто се у Бањалуци љуте на ВП Инцка. Последње три и по године он прави штету искључиво по Федерацији, па не стиже ништа да науди Српској. Изазвао је Хрвате да поново затраже Херцег-Босну, а да РС стратешки подржава трећи ентитет. Пребацио је фокус регионалне безбедносне пажње из мањег (референдум) на већи ентитет (распад ФБиХ). Уприличио је Виталију Чуркину да на високом међународном форуму демонстрира одлучну руску подршку Српској. Дао је шансу Републици Српској и њеном председнику да му се паралелним извештајем директно супротставе на трибини Савета безбедности УН. Мало ли је од Валентина?!

Плус, ако погледамо уназад и упоредимо све наше досадашње високе представнике, Инцко сигурно није најгори. Поштено говорећи, за Српску је много бољи бар од Петрича, који је српске функционере и законе бахато мењао и са аеродрома приликом одласка кући, или Ешдауна, који је неке политичаре у РС толико уцењивао сменом да су изгубили поверење базе. Из перспективе РС могло би се рећи да Инцко, истина, ничему не служи, али бар и не смета. У мањи ентитет ретко навраћа, а у Бањалуку долази искључиво на свечаност проглашења спортисте године у организацији Независних новина. Биће ваљда зато што су у конкуренцији спортисти из целе БиХ, а не само из РС.

Е сада, што нас једном у годину-две опањка тамо у далеком Њујорку, боже мој. Када би нешто слично учинио овде, Додик би га сутрадан распалио још јаче, а у сарајевским медијима би беснили што га није сменио уз помоћ “бонских овлаштења”. Очекивати опет од њега да Савет безбедности УН искрено обавести да је лоша ситуација у БиХ и Федерацији последица његовог властитог чињења и нечињења, било би ипак мало превише. Проблем и није Инцко, него његов главни послодавац, који води неразумну политику БиХ, а ВП, као и сваки дипломата, мора стриктно да се придржава инструкција ако жели да сачува радно место.

Из стенограма са заседања СБ УН лепо се види да се тамо и не расправља о суштинским питањима, као на пример: колико је досадашња политика “међународне заједнице” реална, даје ли конкретне резултате, да ли узалудни покушаји да се држава силом централизује воде њеном пузећем распаду или би јој, напротив, повратак изворном Дејтону обезбедио већу стабилност и бољу перспективу, може ли се демократија развијати под протекторатом…

А, што се Инцка тиче, треба човека пустити још неку годину да на миру намири за мировину. И сачекати да напише мемоаре, па да прочитамо да није говорио оно што је мислио и да је ћутао о ономе што је видео. Зато ми је, како рекох на почетку, некако жао високог представника Валентина.

Извор: Пресс