Valentinov kraj

Dvanaestog novembra, na sednici Saveta bezbednosti, po prvi put mi je bilo nekako žao visokog predstavnika UN za BiH…

Malo je što ga ovde stalno napadaju – Bošnjaci, jer nikako da uspostavi unitarnu državu, Hrvati što im ne napravi treći entitet, a Srbi što se petlja u poslove za koje po Dejtonu nije nadležan – nego ga sada ribaju i po svetu. Medijski je već obznanjeno da po evropskim političkim kuloarima vlada mišljenje da je visoki predstavnik (VP) posle višegodišnje političke krize u Federaciji BiH izgubio svaki autoritet. Niko još neće da nediplomatski kaže da je tu političku krizu baš on lično direktno proizveo, a ne bi bilo ni fer jer u tome nije bio sam. Bili su tu i bivši ambasador SAD Patrik Mun u senci i Zlatko Lagumdžija kao frontmen, ali pamti se da je ipak sve počelo od Inckovog skandaloznog ukidanja odluke CIK o rezultatima izbora 2010. i očigledno se neće završiti do izbora 2014. Uostalom, Mun je otišao na novu dužnost, Zlatko je angažovao Alistera Kembela da mu popravlja imidž, a Incku je ostalo da u Njujorku, grickajući nokte, od godine do godine produžava svoje sasvim sigurno poslednje visoko rangirano i još više plaćeno radno mesto u međunarodnoj diplomatiji.

Ne bi se moglo reći da je u tome baš mnogo kreativan, jer već godinama ponavlja istu priču da su za krizu u BiH krivi Srpska i njen predsednik. Problem su uvek Dodikovi istupi kojim negira održivost i budućnost Bosne, preti referendumom o otcepljenju i sl. Bilo je, dodouše ranije, i dramatičnih situacija kada su, uz Inckovu mnogo oštriju kritiku, išli i zahtevi za smenu predsednika RS. Ali, otkako je Dodik to blokirao ugošćavanjem ministarke EU Ketrin Ešton u prestonici RS i letovanjem izraelskog ministra Libermana u gradu na Vrbasu, poraženi Incko se zadovoljava ponavljanjem manje ambicioznih istupa i sve već prelazi u monotoni ritual koji obuhvata i redovnu rutinsku podršku američkog ambsadora pri UN.

Diplomatski analitičari su zabeležili da su SAD imale rezerve prilikom Inckovog prvog izbora, ali da su ga ipak propustili pošto se, mimo protokola, javio na konsultacije u Stejt department. Lojalnost se i nagrađuje, pa je i Rozmeri di Karlo, aktuelna ambasadorka SAD, predvodila zapadnu podršku Inckovom novom izveštaju u kome se i ne pominje da u Federaciji tri i po godine nije konstituisana ni stabilna vlast. U novije vreme, međutim, ustalilo se i to da im svima otvoreno oponira ruski ambasador Čurkin i da se na stolu svih ambasadora, kao neformalni prilog materijalu za sednicu, nađe i Dodikov kontraizveštaj. Vitalij Čurkin je i ove godine zamerio Incku na pristrasnom i neobjektivnom izveštaju, upozorio da je u Federaciji “otkriveno ilegalno skladište oružja”, da “federalni član Predsedništva BiH Željko Komšić preti da će se lično latiti oružja u odbrani Bosne” i sl. Nije, istina, zaključio da su to mnogo ozbiljnije pretnje miru i stabilnosti u BiH nego “Dodikova zapaljiva retorika”, ali jeste da je “izveštaj iz RS objektivniji od onoga iz OHR”.

Posle svega toga nije mi uopšte jasno zašto se u Banjaluci ljute na VP Incka. Poslednje tri i po godine on pravi štetu isključivo po Federaciji, pa ne stiže ništa da naudi Srpskoj. Izazvao je Hrvate da ponovo zatraže Herceg-Bosnu, a da RS strateški podržava treći entitet. Prebacio je fokus regionalne bezbednosne pažnje iz manjeg (referendum) na veći entitet (raspad FBiH). Upriličio je Vitaliju Čurkinu da na visokom međunarodnom forumu demonstrira odlučnu rusku podršku Srpskoj. Dao je šansu Republici Srpskoj i njenom predsedniku da mu se paralelnim izveštajem direktno suprotstave na tribini Saveta bezbednosti UN. Malo li je od Valentina?!

Plus, ako pogledamo unazad i uporedimo sve naše dosadašnje visoke predstavnike, Incko sigurno nije najgori. Pošteno govoreći, za Srpsku je mnogo bolji bar od Petriča, koji je srpske funkcionere i zakone bahato menjao i sa aerodroma prilikom odlaska kući, ili Ešdauna, koji je neke političare u RS toliko ucenjivao smenom da su izgubili poverenje baze. Iz perspektive RS moglo bi se reći da Incko, istina, ničemu ne služi, ali bar i ne smeta. U manji entitet retko navraća, a u Banjaluku dolazi isključivo na svečanost proglašenja sportiste godine u organizaciji Nezavisnih novina. Biće valjda zato što su u konkurenciji sportisti iz cele BiH, a ne samo iz RS.

E sada, što nas jednom u godinu-dve opanjka tamo u dalekom Njujorku, bože moj. Kada bi nešto slično učinio ovde, Dodik bi ga sutradan raspalio još jače, a u sarajevskim medijima bi besnili što ga nije smenio uz pomoć “bonskih ovlaštenja”. Očekivati opet od njega da Savet bezbednosti UN iskreno obavesti da je loša situacija u BiH i Federaciji posledica njegovog vlastitog činjenja i nečinjenja, bilo bi ipak malo previše. Problem i nije Incko, nego njegov glavni poslodavac, koji vodi nerazumnu politiku BiH, a VP, kao i svaki diplomata, mora striktno da se pridržava instrukcija ako želi da sačuva radno mesto.

Iz stenograma sa zasedanja SB UN lepo se vidi da se tamo i ne raspravlja o suštinskim pitanjima, kao na primer: koliko je dosadašnja politika “međunarodne zajednice” realna, daje li konkretne rezultate, da li uzaludni pokušaji da se država silom centralizuje vode njenom puzećem raspadu ili bi joj, naprotiv, povratak izvornom Dejtonu obezbedio veću stabilnost i bolju perspektivu, može li se demokratija razvijati pod protektoratom…

A, što se Incka tiče, treba čoveka pustiti još neku godinu da na miru namiri za mirovinu. I sačekati da napiše memoare, pa da pročitamo da nije govorio ono što je mislio i da je ćutao o onome što je video. Zato mi je, kako rekoh na početku, nekako žao visokog predstavnika Valentina.

Izvor: Press