Vatikan i Srbi – poslednji čin pred unijaćenje

Izuzetno važne odluke Sabora SPC vezane za otvaranje kancelarije pri EU i sprenosti da se „razgovara“ o Alojziju Stepincu, kao i posetu pape Franje Sarajevu pti čemu ga je pozdravila delagacija SPC predvođena episkopom zahumsko – hercegovačkim Grigorijem, komentarisali su saradnici portala Borba za veru, Vladimir Dimitrijević i dr Zoran Čvorović. Kroz pažljivo odabrana pitanja uredništva i njihove odgovore spoznaćemo smer i moguće posledice sadašnjeg kursa SPC prema Vatikanu.

SA Sabor SPC ove, 2015. godine, neće biti upamćen samo po smenama vladika, nego, pre svega, po približavanju Vatikanu nezabeleženom u istoriji. Šta mislite o tome?

DIMITRIJEVIĆ: U saopštenju Sabora istaknuto je kako će SPC otvoriti svoju kancelariju pri EU u Briselu (ako bude potrebno, kaže se tamo, čak i uz pomoć države Vatikan), a doneta je i odluka da se formira komisija za izučavanje pitanja Alojzija Stepinca, koga će papa Franjo uskoro kanonizovati kao „univerzalnog sveca“ rimokatolicizma. Odluka je doneta posle posete vrhu SPC koju je učinio kardinal Kurt Koh, desna ruka pape Franje za ekumenski dijalog. Ona je, u najmanju ruku, čudna, jer je istorijska istina o Stepincu, vojnom vikaru ustaške vojske i krivcu za prekrštavanje 250 hiljada Srba, odavno utvrđena, a Vatikan ima pravo da kanonizuje koga hoće – mi nismo ista Crkva. Pape su za sveca proglasile, između ostalih, Jozafata Kunceviča, vođu ukrajinskih unijata i ubicu pravoslavnih iz 17. veka; svetac im je i Hoze Marija de Balagvera, osnivač „Opusa Dei“, kao i „Hitlerov papa“ (izraz Dejvida Kornvela ), Pije Dvanaesti.

Sadašnji kurs vrha SPC prema Vatikanu imao je logičnu posledicu: slanje 54-člane delegacije na čelu s episkopom zahumsko – hercegovačkim Grigorijem na susret s papom Franjom u Sarajevu.

PAPA U SARAJEVU

Kakve su poruke papine posete ovom gradu?

ČVOROVIĆ: Kao što se protivkanonskim pristankom na participiranje u kanonizaciji blaženog Alojzija, šalje poruka o spremnosti vrha SPC da se odrekne nacionalno-istorijskih „stereotipa” o stradanju Srba u NDH, tako se poklonjenjem papi Franji brojne delegacije Srpske Crkve na čelu sa vladikom Grigorijem – baš u Sarajevo, a naročito sadržajem vladičinog obraćanja rimskom pontifeksu, u kome ga naziva čak i „prorokom“, šalje nedvosmislena poruka o spremnosti da se prihvati vatikanska verzija istorije ratnih događaja u bivšoj Jugoslaviji. Isključivim navođenjem, u ime „napaćene zemlje”, domaće krivice za krvave ratne događaje, vladika zahumsko-hercegovački je amnestirao Vatikan za presedane priznanja protivpravnih secesija Slovenije, Hrvatske i BiH, koji su predstavljali pokretače za izbijanje građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Reč je o presedanima koji su docnije omogućili Badinterovoj komisiji da zauzme pravno neutemeljen stav o tzv. raspadu SFRJ. Sledstveno, vladika Grigorije je borbu srpskog naroda za državnost u okvirima Brozove Hrvatske i BiH stavio s one strane vatikanskog i Badinterovog pravnog viđenja jugoslovenske krize. Otuda nije slučajno što ovaj vladika SPC ni jednom rečju u svom obraćanju papi nije pomenuo Republiku Srpsku, već samo jedinstvenu BiH. Jer, Srpska je za rimskog papu i devedesetih i danas pobunjenička šizmatička tvorevina, koja remeti novi evropski poredak. U svetlu svetsko-političke činjenice da je Vatikan priznanjem slovenačke i hrvatske secesije poslužio SAD kao instrument za početak razbijanja posleratnog jaltsko-potsdamskog međunarodnog sistema ravnoteže snaga, Grigorijevo sarajevsko prećutkivanje papske krivice predstavlja i prvorazredno zabijanje prsta u oko geopolitičkim interesima Rusije, na čiju štetu je devedesetih narušen posleratni međunarodni poredak.

Kada je Svetozar Marović, svojevremeno čelnik Državne zajednice Srbije i Crne Gore, pitao patrijaha Pavla da li da pozove papu u Beograd, on mu je rekao: „Gospodine Maroviću, niti sam ja Crkva, niti ste Vi država“. Znao je da bi poseta pape koji je vikara ustaške vojske, Stepinca, proglasio za sveca izazvala velike podele u našem društvu. Odlazak ogromne delegacije, uglavnom iz „prekodrinskih“ eparhija SPC, na noge papi Franji za većinu posmatrača nije izraz kurtoazije, nego svojevrsno poklonjenje. Naravno da su, posle toga, na vidiku dublje podele u, ionako zavađenom, srpskom nacionu, jer veliki broj pravoslavnih Srba ovo doživljava kao čin servilnosti nedostojne naroda kome pripadaju Novomučenici Jasenovački.

KOMISIJA ZA KOMADANJE ISTINE

Kao čovek koji se bavi istorijom hrišćanskog prava u zemljama poput Vizantije i Rusije, šta možete reći o kanonskoj utemeljenosti odluke Sabora SPC da se formira komisija za pitanje Stepinčeve uloge u srpsko – hrvatskim odnosima?

ČVOROVIĆ: Na majskom zasedanju SA Sabora doneta je odluka da se prihvati poziv Vatikana, uručen posredstvom prvog papskog misionara, kardinala K. Koha, da SPC sa Hrvatskom biskupskom konferencijom formira mešovitu komisiju za dijalog o istorijskoj ulozi zagrebačkog nadbiskupa i vojnog vikara NDH – kardinala Alojzija Stepinca. Svaku odluku najvišeg tela naše pomesne Crkve, pa i ovu gore navedenu, treba prvo analizirati iz ugla kanona Jedne Svete Saborne Vaseljenske Pravoslavne Crkve, kao nepromenjivog i opštevažećeg temelja njenog učenja i ustrojstva.

Po rečima najautoritativnijeg novovekovnog srpskog kanoničara episkopa Nikodima (Milaša), Pravoslavnu Crkvu, kada stupa u interkonfesionalne odnose, kakav je i ovaj sa rimokatolicima oko ličnosti blaženog Stepinca, „upravlja samo svoje pravo”. Uz to, „Crkva ne vrši nikakave spoljašnje jurisdikcije naspram drugih hrišćanskih vjeroispovesti, niti naspram članova tih vjeroispovesti”.

Gornja crkvenopravna premisa. Mada zbog vremena zasedanja vaseljenskih sabora (poslednji, VII Vaseljenski sabor zasedao je u 8. veku) ne postoji kanon koji bi se neposredno bavio dogmatskom stranom rimokatolicizma, iz ugla 7. pravila III Vaseljenskog sabora, koji je pod pretnjom anateme propisao obavezu vaseljenske Crkve da u buduće neizmenjnim čuva Nikeo-carigradski Simvol vere, jasno proizilazi da je docnijom papskom intervencijom u VIII član Simvola vere, u vidu unošenja dodatka filioque, počinjen najteži crkveni prestup – jeres. Jer, po tumačenju vizantijskog kanoničara Zonare, „jeretici su svi, koji uče protivno pravoslavnoj vjeri, bilo da su oni odavna ili od skora odlučeni od crkve, bilo da slijede staroj ili novoj nekoj jeresi”. Da rimokatoličko novačenje predstavlja, rečju Sv. Marka Efeskog – jeres („Latini nisu samo raskolnici, nego i jeretici”), tvrdili su ne samo svi Oci Crkve od Istoka posle 1054. godine, već i pojedini zapadni sabori i učitelji Crkve, koji su još pre 1054. podizali glas protiv samovoljnih papskih interpolacija u Simvolu vere. Tako, primera radi, oci Lateranskog sabora od 649. godine, pod predsedništvom pape Martina, predali su anatemi svakog ko bi se „usudio unositi u crkvu drugi kakav simvol, ili i isti, ali povrjeđen ma u jednoj joti”; papa Jovan VIII je 879. godine patrijarhu Fotiju, koji je osudio jeretičku „hulu na Duha Svetoga”, obećao da će uništiti protivkanonski umetak u Simvol vere.

Donja crkvenopravna premisa. Kako je rimokatolicizma od svetih otaca jednoglasno (consensus patrum) osuđen kao jeres, onda se na rimokatoličke svetitelje primenjuje 9. pravilo Laodikijskog pomesnog sabora koji zabranjuje pravoslavnim hrišćanima da na bilo koji način učestvuju u poštovanju i proslavljanju jeretičkih mučenika i svetitelja.

 Crkveno-pravni zaključak. Zaključujući po silogizmu, iz navedenih crkveno-pravnih premisa proizilazi da učešće predstavnika SPC u mešovitoj komisiji, koja je samo karika u lancu koji će dovesti do kanonizacije blaženog Alojzija Stepinca, predstavlja prvorazredni crkveno-kazneni prestup.

OD „BLAŽENOG“ DO „SVECA“ PREKO BEOGRADSKE PATRIJARŠIJE

Ali, zar Vatikan Stepinca već nije proglasio blaženim?

DIMITRIJEVIĆ: Naravno. Vatikanu je sve jasno. Da zadatak komisije nije nekakvo naučno utvrđivanje istorijske istine, već post factum dobijanje saglasnosti SPC za kanonizaciju Stepinca, potvrđuju reči uticajnog ekumenističkog teologa i medijskog komentatora tokom papine posete Sarajevu, Draga Pilsela, da je „kanonizacija Stepinca gotova stvar za Vatikan”, ali da je to „proglašenje svecem stavljeno na čekanje, jer se traži udobrovoljavanje srpske strane”. Hrvatski teolog je još istakao da bi za Hrvate bilo veoma važno da Srbi odustanu od tvrdnji da je u Jasenovcu stradalo 700 hiljada ljudi, jer je u pitanju cifra od 83 hiljade žrtava ( pored Srba, Jevreja i Roma tu su i „Hrvati komunisti“).

Vođa hrvatskih katolika, kardinal Bozanić 24. novembra 2015. organizuje skup gde će se izneti dokazi da je Stepinac „spasavao Srbe“. Pilsel kaže da je Stepinac prekrštavanjem Srba želeo da ih spase govoreći da kada se ludilo tog doba okonča svako može da se vrati svojoj veri i crkvi. Ovo je sasvim u skladu s rečima vojnog biskupa hrvatske vojske, Jurija Jezerinca, iz godine 2010: „Sve što je kardinal Alojzije Stepinac govorio i činio imalo je za cilj da se zaštite hrišćanske opšteljudske i prirodne vrednote u vreme kada su one bile ugrožene. Stoga mu je Crkva odala posebno priznanje proglasivši ga blaženim (poslednji korak pred proglašenjem svetim). Očekivanje je da će i oni kojima je on posebno pomagao, među ostalima Jevreji, Srbi i Slovenci biti zahvalni na svemu što je za njih učinio te da će ustati u odbranu istine“.

BRAT JE MIO, MA I STEPINAC BIO

Pa na osnovu čega vrh SPC učestvuje u razgovorima o Stepincu?

ČVOROVIĆ: Osnov za učešće SPC u „udobrovoljavanju” za prihvatanje Stepinčeve kanonizacije nisu kanoni Crkve, već globalističko shvatanje tolerancije, kao „odricanja od dogmatizma i apsolutizacije istine”, koje, prema uvidu Olge Četverikove, treba da dovede do „razvodnjavanja pravoslavnog učenja na svim nivoima (od dogmatike do etike)”. Ovakva „dogmatska“ tolerancija je kategorija nepoznata Crkvi i njenom pravu, jer u vršenju jevanđeoske zapovesti da treba prema svakome čoveku gajiti bezgraničnu ljubav, „ma kakve on vjere bio”, dužnost je, Milaševom rečju, „svakoga da sveto čuva propise svoje crkve i da ih ne izloži mogućoj povrjedi… u ophođenju sa pripadnicima drugih vjeroispovesti, a posebno granice, u kojima se može kretati općenje u sveštenim činima (communicatio in sacris) sa njima”. Međutim, ovako ispoljena tolerancija SA Sabora SPC, mada nema dodirnih tačaka sa kanonima, itekako ima veze sa ulogom koja je verskim zajednicama na prostoru biviše Jugoslavije data od strane globalne pseudoelite, u okviru projekta stvaranja sinkretističke svetske (anti)etike, bez koje za pomenutog rimokatoličkog teologa D. Pilsel, „nema mira u svijetu i mira među religijama”.

BRDOVITI BALKAN SRAVNITI SA ZEMLJOM

Koliko se ova komisija uklapa u planove Novog poretka na Balkanu?

ČVOROVIĆ: Mešovita komisija o Stepincu se u potpunosti uklapa u projekat oslobađanja religije od nacionalnog ili Pilselov rečju, „Crkva bi trebala da transcendira naciju i svaki oblik nacionalizma” kao „sakralnog ludila”. Ekumenistički projekat nacionalnog obezličavanja balkanskih verskih zajednica, a pre svega SPC, prethodnih godina je bio između ostalog potpomognut i od strane Soroševe Beogradske otvorene škole. Kroz njene egzorcističko-ekumenističke kurseve i sipozijume prolazili su i pojedini klirici SPC, pokazujući na delu spremnost vrha Srpske crkve da se suoči sa drugačijim viđenjem bliže i dalje istorije, u svetlu „istine” prethodno oktroisane od strane globalnih pseudoelita. Na ovim kursevima posebno je bila zapažena uloga jednog od sadašnjih episkopa SPC, koji se proslavio tvrdnjom o naučno dokazanom broju od 90 000 stradalih u Jasenovcu. Zanimljivo je da je u danu papinog dolaska u Sarajevo, pomenuti Pilsel, takođe učesnik BOŠ-kurseva, istakao kako će se komisija o Stepincu baviti i Jasenovcem i kako bi po stavu rimokatoličke strane trebalo „baratati cifrom od, na primer, 83 000 – najviše, Srba, Roma, ali i Hrvata komunista”. Da će komisijom o Stepincu dominirati duh evroatlantskog egzorcističkog projekta isterivanja iz svesti Srba sopstvenog autentičnog doživljaja istorije, stradanja i vere, potvrđuje stav člana ove komisije, stručnoj javnosti nepoznatog istoričara N. Kneževića, da se smenjeni episkop Filaret odlikovao „decenijskim nacionalističkim istupima kako za vreme ratnih sukoba tako i posle rata, naročito poslednjim sa dodeljivanjem ordena Vojislavu Šešelju”. Ovim se anonimus Knežević pred vatikanskim „mirovnim” sudijama javno legitimisao, sledeći hašku res iudicatu, da će i njegov sud o Stepincu biti lišen nacionalno-istorijskih „stereotipa”, te da će u skladu sa „religijom oslobođenom od nacionalnog” i blaženog Alojzija isključivo posmatrati iz vatikanske beatifikovane vizije „hrišćanskog” misionara i mučenika progonjenog od bezbožne partizanske vlasti.

A SRBI ĆUTE?

Hoće li Srbi dozvoliti takvu reviziju istorije?

ČVOROVIĆ:Činjenica da će SPC o Stepincu razgovarati sa Hrvatskom biskupskom konferencijom pokazuje nekoliko bitnih stvari. Naime, u strogo centralizovanom ustrojstvu Vatikana Hrvatska biskupska konferencija nema nikakvu formalno-pravnu nadležnost u procesu kanonizacije Stepinca, čime se SPC jasno stavlja do znanja da njen stav neće uticati na krajnju odluku od kanonizaciji blaženog Alojzija. Time ovaj tzv. dijalog postaje sredstvo pritiska na Srpsku crkvu da po modelu Rambujea, a u ime pomirenja na bivšem jugoslovenskom prostoru, prihvati oktroisanu ultimativnu „istinu”. Jer pojavljivanje s druge strane Hrvatske biskupske konferencije, a ne papske kurije, pokazuje da se ovi razgovori po svom formatu uklapaju u kategoriju „regionalne saradnje”, na koju se, kao „uslovom svih uslova”, u procesu evrointegracija Srbija obavezala protivustavnim SSP. S toga se sa ulaskom SPC u tzv. dijalog o Stepincu otvoraju još jedna vrata za protivkanonsko mešanja države u poslove Srpske crkve. Da će se „razgovori” o Stepincu ocenjivati iz ugla srpsko-hrvatske regionalne saradnje potvrđuje i pomenuti član mešovite komisije N. Knežević: „Ukoliko zajednički stav bude postignut to će imati snažan uticaj na učvršćivanje odnosa Srbije i Hrvatske, jer među verskim zajednicama vlada možda i najveći jaz kada je u pitanju interpretacija prošlosti”.

Ukoliko srpska nauka bez odlaganja i sitnih kalukulacija ne ustane u odbranu nacionalne istorije, sva je prilika da će mešovita komisija u ime SPC pristati na evropodobnu, friziranu „istinu” o stradanju pravoslavnih Srba u NDH, po uzoru na UDI istoriografske pamflete, a u skladu sa Preporukama Saveta Evrope (npr. br. 1720) i tzv. Toledo-principima OEBS da u stvarima vere i istorije ništa nije apsolutno, osim vrednosti svuda prisutne Evropske konvencije o ljudskim pravima.

ŠTA KAŽE ISTORIJA?

Može li se otkriti neka nova istina o Stepincu?

DIMITRIJEVIĆ: Kanonizacija Stepinca je abolicija ustaštvu, kaže ugledni srpski naučnik, dr Vladimir Umeljić. Jer, ustaštvo je bilo borbeni rimokatolicizam, o čemu je šef policije nemačke Službe bezbednosti u izveštaju od 17. februara 1942. godine pisao svom pretpostavljenom, SS-rajhsfireru Hajnrihu Himleru (pošto je potvrdio da su ustaše, do tog trenutka, pobile oko 300 hiljada Srba):“Od Hrvata započeto nasilno pokatoličavanje pravoslavnog stanovništva i teror, koji je s tim povezan (…) doprinose takođe u velikoj meri zaoštravanju situacije. Tim povodom se mora shvatiti da je katolička crkva, kroz svoje mere pokatoličavanja i prisilu prelaska u katoličanstvo, forsirala ustaške užase, jer se ona pri sprovođenju pokatoličavanja, služila ustašama. To joj je palo utoliko lakše, jer je hrvatsko stanovništvo fanatično katolički nastrojeno (…) Iz toga se vidi, da je hrvatsko-srpsko stanje napetosti i jedna borba katoličke crkve protiv pravoslavne crkve…“

Zato nije nimalo slučajno da je 27. septembra 1942. godine na zagrebačkom Kaptolu otkrivena spomen-ploča na kojoj je stajalo da su upravo u sedištu čelnika Hrvatske biskupske konferencije, pre Drugog svetskog rata,“osnovane prve ustaške borbene grupe“.

A 10. juna 1943. ustaški izaslanik u Rimu, Lobkovic, javlja da je Stepinac mnogo učinio za NDH pred Kurijom:“/…/Nadbiskup je vrlo pozitivno izvijestio o Hrvatskoj. Naglasio je, da je neke stvari s kojima se on inače nikako ne slaže – prešutio, samo da stvori o Hrvatskoj ŠTO BOLJI DOJAM/…/ Mnogo je u Vatikanu izticao naše zakone za zločin pobačaja, koji su zakoni u Vatikanu vrlo dobro primljeni /…/Nadbiskup je na temelju tih zakona OPRAVDAO DJELOMIČNO I POSTUPAK PROTIV ŽIDOVA (toliko o Stepinčevom zastupanju Jevreja, nap. V. D.), koji su kod nas bili najveći pobornici i najčešći izvršitelji zločina ovakve vrsti“. Stepinac je branio ustaške zakone protiv pobačaja u doba dok su ustaše vadile nerođenu srbsku decu iz utroba majki, i na kame ih nabijali. Zbog svega ovoga, čelnik „Crkve u Hrvata“ je 1944. dobio najviše odlikovanje NDH jer je „kao nadbiskup raskrinkavao neprijatelje u zemlji i inozemstvu…“

STEPINAC I „HRVATSKI MUŽEVI“

Kažu da se Stepinac nije slagao sa ustašama. Šta Vi mislite o tome?

ČVOROVIĆ: Kada su ustaše, uz pomoć nacista i fašista, Nemačke i Italije, osnovali NDH, Stepinac se obraća svojoj pastvi: “Časna braćo! Ovi događaji su našem narodu doneli ostvarenje odavno sanjanog i priželjkivanog ideala. Ovo su časovi, kada više ne govori jezik, već krv kroz svoju povezanost sa zemljom./…/A budući da mi poznajemo muževe, koji danas upravljaju sudbinom hrvatskog naroda, duboko smo ubeđeni da naš narod može računati sa punim razumevanjem i pomoći…“

Ustaški ministar unutrašnjih poslova, dr Andrija Artuković na farisčnom (ali, ipak) suđenju 1986. godine u Zagrebu o Stepincu, članu ustaškog državnog Sabora, svedoči: „Pričao sam o katoličenju sa Stepincem. Ja nisam stručnjak za to i, budući da sam lično poznavao nadbiskupa, prepustio sam njemu da preuzme tu funkciju, jer on je bio nadbiskup i jedan sveti čovek./…/ Rekao je „Prepusti to meni. Ja ću to, kao predstavnik Katoličke crkve najbolje i u skladu sa svojom savješću učiniti.“ Ja sam angažovao Stepinca, kao jednog svetog čoveka, da bi on to najbolje i najsavjesnije rješio…

STEPINAC I DIANA BUDISAVLJEVIĆ

A da li je pomagao Srbima? 

ČVOROVIĆ, DIMITRIJEVIĆ: Vladimir Umeljić je izvanredno ukazao na dnevnike Diane Budisavljević, koja je spasavala srpsku decu od ustaškog noža; u svom dnevniku 3. decembra 1941. ona piše: „Moj prvi prijem kod nadbiskupa dr Stepinca: I tamo je rezultat razgovora bio potpuno negativan…“ A 6. maja 1942: „Nadbiskup je vrlo suzdržan. Ne želi se zainteresirati. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu. Ispričao mi je da je zbog stana neke Židovke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći ostati u stanu a sad ju se usprkos tome, namjerava iz stana izbaciti. Kažem mu da sam došla tražiti da spasi jedan narod, a on mi priča o nekom stanu…“

Kasnije će nadbiskup davati obećanja, o kojima Diana Budisavljević piše: „Nadbiskup će za decu učiniti sve što je u njegovoj moći. Deca će biti smeštena u ženske samostane. Svi samostani, svi dečji domovi, svi internati će primati decu, sve što može staviće se na raspolaganje. Bili smo potpuno ošamućeni velikim obećanjima koja smo dobili. Ali se nisu ostvarila“. PAŽLJIVO ČITAJTE ŠTA PIŠE: Ali se nisu ostvarila. 11. jula 1942. beleži: „Neobično je teško bilo osigurati smještaj za decu. Različiti moji razgovori u Ministarstvu zdravlja i kod nadbiskupa bili su svi bez rezultata“. 

SRPSKI EPISKOPI I NADBISKUP STEPINAC

Kako je Stepinca činio dobro svojoj „ekumenskoj braći“ pravoslavnima?

DIMITRIJEVIĆ: Ustaše hapse i teško muče zagrebačkog mitropolita Dositeja. Od mučenja, on nervno oboli, biva proteran u Beograd, gde u manastiru Vavedenje podleže posledicama zlostavljanja. Banjalučki episkop Platon je 5. maja 1941. godine uhapšen, mučen i ubijen. Njegov leš je pronađen i, pre sahrane, fotografisan – brada mu je bila iščupana, nos i uši odsečene, a u mnogobrojnim ranama je nađena so.Sarajevski mitropolit Petar je uhapšen 12. maja 1941. godine, mučen i ubrzo ubijen.Karlovački episkop Sava doživljava istu sudbinu. Dalmatinskog episkopa Irineja interniraju italijanske okupacione trupe i on ostaje na životu.Ustaše proteruju preko trista i ubijaju 187 srpskih pravoslavnih sveštenika, 30 monaha i dvojicu veroučitelja.STEPINAC NIJE NI PRSTOM MRDNUO DA BILO KOGA ZAŠTITI.

A u Srbiji? Nijednom katoličkom sveštenom licu, od biskupa Ujčića do običnih župnika, dlaka s glave nije falila. Niko na silu nije prekrštavan.Đakon Dobrivoje Kapisazović, blizak saradnik mitropolita skopskog Josifa, u svojoj knjizi o njemu, beleži: “Krajem 1941. godine došla je kod mitropolita Josifa (kao kod zamenika Srpskog patrijarha) jedna delegacija Slovenaca koji su našli utočište u Srbiji i izjavila želju Slovenaca da prime pravoslavnu veru.Mitropolit Josif je porazgovarao sa članovima delegacije i na kraju im očinski savetovao da to pitanje ostave za kraj rata, pa ako ostanu pri svojoj želji – da prime Pravoslavlje. Jer ako bi se sada pokrstili reklo bi se da je to pod nekom prisilom i da je Srpska pravoslavna crkva koristila njihove prilike i tešku situaciju; a on ne želi da se ikakav prigovor učini Srpskoj crkvi“.

Ako se sve ovo zna, kakav dijalog i kakve su komisije mogući?

Pravoslavni Srbi će prezreti svakog onog ko se bude odrekao svojih Svetih Novomučenika u ime „tolerancije“, „suživota“ i drugih EU vrednota (naročito ovo U, latinicom).

Ima li onda nade za nas?

ČVOROVIĆ, DIMITRIJEVIĆ: Naravno.Na kraju svake Liturgije, sveštenik se obraća toj Nadi rečima: „Slava Tebi, Hriste Bože, Nado naša, slava Tebi“. Ako se vratimo Hristu i Svetom Savi, nećemo propasti.

Na svetog Justina Ćelijskog 2015.

Izvor: Borba za veru