Ауторизовано предавање професора Часлава Копривице о Гаврилу Принципу, одржано у Београду, у Малој сали Коларчеве задужбине, 18. јуна 2018. године у организацији Института Рајс .

УВОД

Зашто нам је Гаврило Принцип и данас важан? Он није само један човек који се жртвовао, већ неко чији чин, иза којега је стајао свом својом особом, представља пробни камен нашега односа према својој прошлости, али и према садашњости, коначно према себи, а тако ће бити, или би требало да буде, све док будемо „Принципови“, односно све док уопште будемо – своји. Зато би можда требало да се искушамо на Гаврилу, иако нисмо историчари, као што ја с нама случај, или, ако и јесмо – с оне стране строго професионалног интереса за то раздобље, личности и догађаје. Принцип и другови су својим делом начинили међаш не само српске него и укупне модерне светске историје. Уколико се историјско знање – као што јесте неспорно – не може сматрати једном засвагда закљученим, већ нечим што стално, у свакој епохи, изискује поновно разматрање и преиспитивање, тада и за личност Принципа и његовог нараштаја важи да увек изнова, када год актуелна епоха направи осетан помак, треба да присвајамо и тај део наше традиције, и да, присвајајући је, себе искушавамо, не само као некакве тумаче и егзегете, већ и као оне који путем тога треба боље да разумеју ко су они сами, будући да је и Принципово дело неопозиво узидано у темеље наше садашњице.

Зато, док нас буде, суђено нам је да се бавимо Принципом – али то није разлог зашто се у наслову овога излагања помиње „вечност“. Он, пре, лежи у томе што је Принцип својим чином дотакао непролазни узор, показујући како се деловањем у времену нешто што се одиграва у димензији протицања може трајно повезати с оним што не може проћи. Спојити вечно с пролазним – то је, макар из метафизичкога обзорја – највећа и истинска срећа којој се може надати оно ко је пролазан – ако је способан за наду, односно, пре тога, ако је одбарен словешћу. Гаврило Принцип је то спајање без сумње учинио, али притом без икакве претходне намере да то постигне, да буде „уписан“ као јунак, да учини нешто по чему ће бити запамћен. Он је поступао само онако како мишљаше да мора, из унутрашњега осећаја дужности према вишој нужности, много јачој од било какве спољње присиле. Он је само служио – правди, истини, народу, будућности, не замишљајући, према ономе што знамо, како ће икада бити „утиснут“ у некакав национални или интернационални „Пантеон“. С друге стране, и ми овај покушај – без икакве примисли да нашу ситуацију и у чему поредимо с Гавриловом – схватамо као настојање да се (по)служи разумевању Гаврилове службе, тј. као службу Гаврилу. Њиме би требало да се допринесе реконструисању унутрашње истинитости духовнога света нараштаја Гаврила Принципа. За то су нам потребне историјске чињенице, но оне неће бити довољне. Потребан је и напор уживљавања у психокосмос Младобосанаца, што неизбежно мора бити духовни, тј. пнеуматски, трансепохални чин.

Гаврило је успео да састави непролазно и пролазно, не стога што је трајно уписан у повесницу „најзанимљивијег“ од свих векова, зато што је својим пуцњима означио (суштински) крај „дугог“ XIX столећа, те (суштински) почетак „кратког“ ХХ века, већ зато што је управо то био унутрашњи смисао онога што је урадио: сведочити непролазни живот онога што је вечно, што није уведено ни у једном времену, нити у иједноме може бити укинуто. Сведочење, у смислу хришћанскога мартирија, није пуко одржавање у памћењу, подсећање, већ чин који има стваралачку намеру – да се саможртвовањем, ништењем свога живота, створи будући, бољи, праведнији, једном речју: животнији живот. О тој христоугледајућој самосвести сведочи Гаћиновићево схватање да је идеја националног револуционара: „као Крстоносац пронети своју веру и победити клецајући и умирући.“[1] У истом смислу циља и кључни део Принципове омиљене песме Симе Пандуровића насловљене као Данашњица:

И не створимо л’ ништа сами собом,
Завршићемо бар јад ових дана,
Бићемо, ипак, темељ својим гробом,
Новом животу без данашњих мана,
Бољем животу што бар нечем води,
Ако не часном миру, оно рату,
Ако не срећи, а оно слободи.

Част – уместо безусловног мира, слобода – ако већ не срећа, темељ – гробом; то је морало стајати у ненаписаноме јеванђељу Младе Босне.

Тиме је и оцртана разлика између пролазног живота, који се, протицао овако или онако, увек завршава смрћу, и вечнога живота, којем земаљска смрт не само што не може ништа већ и таква каква бeјаше – као свесно и неприсиљено страдање за правду – сведочи о случajној сљубљености времена и вечности у једном људском веку, ма колико он можда кратак био, као што бeјаше многим младобосанским мученицима. А спајање неспојивога, или макар врло ретко и сасвим изузетно спојивога, није нешто што се видело тек у смртном часу Гавриловога живљења. То показује сведочење једног од последњих људи који је, мимо његових тамничара, тих његових крвника свакодневних, Гаврила видео међу живима. Мартин Папенхајм [Martin Pappenheim], бечки психијатар из Фројдовога круга, којем је средином 1916. службено било допуштено да обави неколико разговора са Принципом у тамници у Терезину, на питање каквим му се Принцип учинио, одговорио је: „[ч]иста апстракција, идеја. Принцип у себи није имао ничег материјалног.“[2]

Када се препознаје вечно у пролазном, тачније када се реконструише воздизање пролазнога ка непролазноме, тада је не само незанимљиво, неинспиративно него и не помаже да се разуме тај ретки и, по правилу, непоновљиви пут, ако се само аналитички одвоји оно до чега се дошло – непролаз, од околностй, и од особе онога ко је у томе успeо. Најпоучније је и највредније је покушати видети како је неко, остајући пропадљиви и слаби човек, успeо да победи своју урођену људску слабост. Та дијалектика пролазног и непролазног јесте оно што понајвише фасцинира код оних којима бeјаше дато да постану, како рече књижевник Франц Верфел [Franz Werfel], античком величином Чабриновићеве патње у Терезину удивљени сведок, „изабрàници судбине“. Ако је бирање чин слободе, а судбина оличење нужности, онда су у судбинском изабраништву седињени слобода и нужност. И заиста, да није био Гаврило, да његовом прсту на обарачу не бeјаше суђено да постане прст Судбине – био би то неко други, некад, не много касније. Али и он би некако опет морао бити један „Гаврило“.

РАЂАЊЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Да ли би Гаврило Принцип био историјска личност“, односно изабраник судбине, да Аустроугарска његов чин није искористила за обрачун са Србијом, из чега се и заметнуо Први светски рат? Врло вероватно, будући да би је тај чин дубоко симболички потресао, убрзавајући и иначе већ добрано поодмакли замајац њеног растакања, због непоправљивог јаза између онога што је била историјска реалност епохе, и онога што је било срж њене симболичке и укупне легитимности, а то је царски дом Хабсбургā. Осећајући, макар и неосвешћено, неодрживост таквог историјског стања, хабсбуршки идеолози су тражили прилику за обрачун са оним што су опажали као највећи спољњу опасност по Царевину, а то је била Србија. Зашто баш она? Зато што је објективно стајала на страни истине историјске епохе, тј. онога што је имало будућност, а то је, типично модерна, национална еманципација не само Јужних Словена него и Словена уопште, који су чинили мање или више колективно обесправљену већину Двојне монархије. Утолико, суштинско лице аустроугарске србофобије била је неспремност на суочавање с Историјом. У својој немоћној срџби против нечега што је јаче од свега и од свих, па и од ње, Аустроугарска је своју руку репресије и терора, а после атентатā – и насумичне и несразмерне освете, подизала на оне којима је, без намере, било дато да постану „оруђе“ извршења историјске Правде; а то су, стицајем околности, били Срби и Србија.

Уместо признања историјске неодрживости сложеног организма аустроугарске монархије, већ увелико расточеног многодеценијском разапетошћу између прагматичкога духа погодбењаштва, и средњовековног идеолошког легитимисања, те политички подобнога/коректнога, пред модерношћу немоћног римокатоличког клерикализма, званични Беч је изабрао порицање реалности и напор на уништењу оних, чија је „кривица“ заправо није била у њиховом „бунтовничком карактеру“, како је Србе и Србију неуморно оптуживала аустроугарска пропаганда, већ у томе што је њихов историјски ритам био усклађен с оним што је имало будућност, за разлику од антикваризоване Аустроугарске. Зато је за њу исконструисани рат против Србије заправо био питање живота и смрти, додуше само као симболичке творевине, док је за Србе и Србију, због начина аустроугарског ратовања и његових циљева, тај рат био питање физичкога опстанка. Аустроугарска је, дакле, знала да мора повести рат против Србије – не би ли одложила будућност, као што је некако осећала да не може преживети ако у том рату не победи.

Дело психијатра Мартина Папенхајма у коме су забележени његови разговори са Гаврилом Принципом

Но баш због несавремености Аустроугарске, а савремености Србије, идеја о уништењу слободне српске краљевине – о чему се озбиљно размишљало и пре анексије Босне и Херцеговине, да би врло брзо, а доста пре Видовданског атентата, то постала неупитна програмска чињеница аустроугарске геополитичке акције – била је унапред на пропаст осуђени покушај да се уклањањем последица пренебрегну прави узроци. Но напослетку, то што је било јасно да ће Аустро-Угарска неминовно напасти Србију, што су осећали и гимназијалци Босне и Херцеговине, унапред је давало додатно оправдање Видовданском атентату на онога ко је био један од најзначајнијих заговорника такве стратегије, на страну чињеница да је он био и симболичко оличења тираније над Босном и Херцеговином. Ако је већ било неизбјежно да ће непријатељ ударити, ако је он већ фактички био у рату и са Србијом и са свим Србима, чекајући прилику да му дâ и оружану форму, тада, макар из моралних разлога, никакав зазор пред животима лучуношā такве ратничке политике није био обавезан. Коначно, маневри аутроугарске војске, који су недвосмислено имали смисао претње Србији, уз додатну увреду да сáмо оличење политике тих ратоборних кругова долази у понижену српску Босну баш на Видовдан, представљало је нешто што се није могло опростити. Фердинданд је, дакле, сам Принципу пружио пиштољ који ћу му постати кобан.

Без обзира на то што су и данас, посебно у англо-саксонским и аустро-немачким историчарским круговима, и даље у оптицају схватања о српској, а пре свега србијанској кривици за избијање Првог светског рата, такво тумачење не само што је идеолошки заслепљено, а у теоријском смислу кратковидо, него напросто не може издржати суочавање с елементарним историјским чињеницама. Примера ради, један од завјереника сарајевског Видовдана 1914, Цветко Поповић, износи следеће тумачење:

[ј]угословенска идеја није унесена у омладину споља. Ова се развијала заједно са омладином, а под притиском културне и политичке стварности нашега народа. […] Омладина није своје југословенство преузела ни од кога, из простог разлога што у то време није имала од кога да га преузме. Тамо је само она проповедала интегрално југословенство.[3]

Франц Фердинанд објашњава стање на маневрима цаару Францу Јозефу, цртеж, 1908. година (Schloß Schönbrunn Kultur-und Betriebsges.m.b.H./Fotograf: Alexander E. Koller Partner)

Југословенство – не као апстрактна интелектуална конструкција, већ као жива идеја иза које стоји један покрет од крви и меса, јесте реактивна идеологија потлачених Јужних Словена која је настала на тлу Аустроугарске. Она је рођена из духа патње, као заједнички одговор новога нараштаја, који је другачије него ранији нараштаји, али нешто другачије него браћа у Србији и Црној Гори, осећао друштво, себе, историју и властиту будућност. Југословенска идеја се стога може разумети и, после свега, оправдати само проспективно, ако се посматра из перспективе национално револуционарног нараштаја, почевши (најкасније) од Анексионе кризе па надаље. Међутим, ретроспективно посматрано, и то чак из било које временске тачке између двају светских ратова, а нарочито почевши од оснивања НДХ – било какво југословенство, макар из српске перспективе, неприхватљиво је, а, послије 1945, представља облик врхунске националне само-неодговорности која се граничи са злочином према властитом народу.

А какав је био тај специфични животно-историјски осећај „пречанске“ генерације интегралних Југословена? Пре свега, интегрално југословенство представља најважније чедо младобосанскога нараштаја, нешто по чему је он постао најпрепознатљивији. Када говоримо о „нараштају“, тада не мислимо на биолошки појам вршњаштва, већ на духовни појам генерације, који, поред близине годиштā, подразумева и духовно-чувствену близину оних који га сачињавају. Наравно, у једном времену и у једном простору може постојати више различитих, понекад чак међусобно јасно супротстављених духовних нараштаја. Узгред, а та чињеница је од кључне важности за разумевање потоње генезе НДХ, Младобосанци нису били једини духовни нараштај тога времена у Босни и Херцеговини, будући да су упоредо с њиме постојале и друге генерацијске формације, које су међу римокатолицима и муслиманима биле знатно присутније од Младе Босне.

Саморазумевање, готово месијанску самосвест омладинске струје интегралних Југословена, која је имала своје духовно-идеолошке паралелне струје у Далмацији и Хрватској, до речи је довео Херцеговац Владимир Гаћиновић, у спису Смрт једног хероја, посвећеном Богдану Жерајићу, који је својим атентатом на војног поглавара Босне и Херцеговине 1910. дао пример и узор потоњој револуционарној јужнословенској акцији унутар Двојне царевине. Он каже:

Ми најмлађи морамо почети стварати нову историју. У своје студено друштво морамо уносити сунца, колебати умрле и гибати резигнаране. Морамо повести смртоносан рат против песимизма, малодушности и клонулости, ми гласници нових нараштаја и нових људи. Имајући веру јачу од живота, и љубав која диже из гроба – ми ћемо победити.[4]

Он, надаље, каже, да [друштвену] „сцену треба да заузме појединац, човек од акције, тип који отвара епохе“, који ће „умирући, створити ново време“. Такав човек ће заметнути „неумрли апостолат буна“, и „придржава[ће] [се] великог завештања старих револуционара: заборавити на себе, изгорети за друге.“[5]

Младобосанци Васо Чубриловић, Иво Крањчевић и Цветко Поповић после Првог светског рата  (Извор: Време)

Пут до победе свог народа који води жртвом изабранога, самосвеснога нараштаја, водио је преко револуционарне акције. По свему судећи, на идеју о убиству Франца Фердинанда Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж дошли су мање више једновремено, и то независно једни од других. О томе сведочи не само спор прве двојице на суђењу о Сарајеву о првенству „ауторства“ идеје већ и сећања оних који су их лично познавали. Мисао о атентату на високог представника Царевине (вероваху: што вишег – то боље) напросто је лебдела у душама Младобосанаца. Њихов нараштај био је самостална јединица са-осећања, са-мишљења и са-деловања. Етички порив да се уклони симбол омражене тиранске државе потекао је из заједничкога осећаја националистичке омладине, која је била авангарда, тј. и чуло и рука пониженог српског народа Босне и Херцеговине.

Млада Босна постала је најпознатија по својој историјској акцији, али она је имала и своју књижевно-уметничку димензију, као, уосталом, и аналогни омладински уметничко-друштвени покрети код других народа – попут Младе Немачке, Младе Италије или Младе Пољска („Млада Турска“ је већ нешто сасвим друго). Чему уопште овај предметак „Млада“? У времену модерног убрзавања историје млађи нараштај најпре осећа дамаре долазећег. Уосталом, модерни човек је човек историје, онај ко је осећа егзистенцијално; а тада, по природи ствари, онај ко је млађи, ко је понајмање одомаћен у традицији, у устаљеноме, има развијеније чуло за оно што ће тек бити, нарочито за оно што тек треба бити, уколико се довољно рашири незадовољство постојећим. Осим тога, још од немачкога романтизма појављује се, опет типично модерни, већ помињани, феномен духовног нараштаја, младих људи који стасавају у истој духовној клими, и који, на трагу заједничког осећаја за епохалнō, говоре, стварају, делују, проповедају… – представљајући једну животно-духовну целину која се не само у међусобном општењу својих чланова генерише, оплођује и подстиче на дела – и историјска и уметничка и философска и религијска – него која представља и највиши изданак онога што је епохално меродавно за текући свет.

Уместо свеопште, једне, вечне Истине, од које у одавно секуларизованој стварности већ тада готово ништа не беше преостало, припадници духовних нараштаја имали су генерацијску извесност. С једне стране, она је нешто субјективно, односно интерсубјективно, што је посебно за једну групу људи, нешто у чему они живе, као у својој истини. С друге стране, њихов живљење у извесности није пука партикуларност, већ представља објективни показатељ онога што је у епохалном смислу постало истинито, макар до даљњега. Генерацијске извесности и генерацијски осећај живота постају могући када се путем тешко прозирних механизама, успостави тесна веза између „подземних токова“ историје и једне генерације. Претпоставка за тако нешто чини преобликовање самог историјског времена које у једном тренутку, и на неко време, може постати „прозирно“, односно „опипљиво“, макар за оне који за то имају „чуло“, а то је та генерација, која увиђа, осећа и проповеда истину своје епохе. То се увек дешава тако што се, као што је говорио апостол Павле (историјско) време „скупи“, или када се оно „наврши“, када настаје епохални кајрос, када услед дуготрајног, хегеловски речено, „рада историје“, буде кристализована и постане видљива смисаона структура која у објективној датости епохалнога стања налази свој тренутни најчистији историјски израз, који тада може постати провидан и једној генерацији,  па и једносуштан с њеним носећим духовним осећајем. На основу тога постаје могућ и настаје нараштај који учествује у заједничком осећању живота, који на стварност гледа на сличан начин, исте ствари препознаје као спорне, чак неодрживе, једнообразно реагујући на њих, уз једногласно настојање на одлучној противакцији. То се, по свој прилици, десило Младобосанцима, и зато су они – не због свог образовања, а још мање због своје моћи – били неупоредиво далековидији и делотворнији од свих својих савременика и земљака. Они су поврх тога знали не само за свој уједначени доживљај стварности него и за себе као један обликовани, реални нараштај, који своју снагу црпи из саосећања, што му даје силину да може постати „заједница воље“ кадра за „подвргавање једној опасности и сопственој иницијативи“, како се, убрзо после Првог светског рата, живо сећао сарајевски Младобосанац Боривоје Јевтић.[6]

У таквој ситуацији, извесност једног духовног нараштаја представља израз онога што тренутно јесте Историју, што јесте њена стварност, односно што важи као њен налог. Субјективна извесност једне групе људи, која у Босни, Херцеговини, Далмацији и Хрватској није могла бројати више од које хиљаде људи, постаје објективна истина историјског тренутка на том простору. Млада Босна је, дакле, оличавала ту објективну истину Аустроугарске – наиме, то што јој је Историја већ била „пресудила“, при чему је та објективност била прешла у субјективну форму непоколебљивог знања и неодвративе решености једног духовног нараштаја.

Њихова одлучност није била фанатизам личних уверења, већ несаломљива свест иза које је стајао реализам сазреле историје. Њихово знање није потицало одатле што су његови припадници били паметнији од других, већ стога што су имали срећу да им се историја „јави“, као историјска епифанија, те да се пројави путем њихових речи и њихових дела. Тај живот у знању, у извесности, дао је титанску снагу безусловне вере том, да га тако назовемо, батаљону крхких, често нервозних, каткад једностраних, али несаломљивих младића – да постану оруђе извршења историјске Истине и Правде над Аустроугарском, чији је судњи час већ без сумње већ био избио.

Хероји Видовдана: Принцип, Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић

И као да су аустроугарски узалудни браниоци онога што је одавно постало јучерашње некако осећали значај омладинског отпора, будући да су феномен српских ђачких дружина и удружења који су се појавили при неколицини гимназија по Босни и Херцеговини готово од самога почетка третирали као државне непријатеље првога реда, поклањајући му „дужну“ шпијунску пажњу, уз пратећу полицијску бруталност, временом се све мање не устежући и од отворених злочина. Иза леђа плејаде одушевљених момака стајала је Данашњица, а иза леђа жбира, жандара, агената и идеологије Беча и Пеште – Јучерашњица. Зато је, уз сву несравњиву премоћ аустроугарског репресивног апарата – макар у фактичком свету, на страни нараштаја Младобосанаца била ненадокнадива предност – у сфери онога што је била суштинска стварност тога истоеијског тренутка. Аустроугарска и Младобосанци живели су у различитим световима – први у бившем, а други у садашњем, који је обећавао другачију, свакако мање лошу и неподношљиву будућност.

Истини за вољу, оно што је врлина ове субјективно-објективне истинитосне структуре, тесно је повезано с њеном, да тако кажемо, „маном“. Она је, наиме, дубоко епохално посредована, тако да, када историја „пође“ даље, бивају релативизоване њене раније успостављене истине. Последица тога јесте потоња разочараност нараштаја који је једном живео у својој гранитно чврстој извесности – оним што је настало из његових надања. Тако је било могуће да из тог нараштаја идеалистичких југословенских националиста поникну потоњи равногорци (Добросав Јевђевић или Јездимир Дангић), комунисти (Мустафа Голубић или Симо Миљуш), збораши (Ратко Парежанин), или чак лојалисти усташкога режима (Августин Ујевић). Не само одсликавања ради, већ и да бисмо показали како је тај превратнички нараштај осећао преломне догађаје свога времена, даћемо један Ујевићев усхићени, а, слободни смо рећи, по дубини захвата и ненадмашни израз природе српске победе у Првом балканском рату:

Косово је отето отимачу, сила удружена с правом разбила је силу што је била само насиље […] мрцварени су убили убицу, и преплашили његове ортаке. Против воље Европе, Балкан је спасио европску част. […] Боље умрети него умирати – то је била лозинка Србије у октобру 1912. […] Ко је спремио овај рат? Народна песма, народни певач, уметник рода мога. Слепац-гуслар […] Тако је грување балканских топова значило победу наше народне свести и славље наше народне културе.[7]

Победа на бојном пољу у датом случају била је и победа у Kulturkampf-у, и то не само са Турском, тј. са „убицом“, већ и са његовим преплашеним европским „ортацима“. Да, ово је беспримерно истинито изречено – тај рат, као, уосталом, и претходне и потоње наше ратове, „спремили“ су гуслари, вечити чувари онога што смо одувек знали, вечити чувари извора наше снаге. Зато, без Косовскога завета не би било наших победа, јер, коначно, све српске победе после Косова надахнуте су Косовом. Само смо с Косовом у себи могли и знали побеђивати. Зато нам наши непријатељи – и србојезични и инојезични – ни данас не остављају на миру ни гусле нити Његоша, не само да би нас угнали у стид и кривицу због најновијих ратова него и да би нам одузели снагу за неке будуће, од којих, страхујем, нису одустали. Они, понекад боље и од нас самих, знају да смо без Косова ми ништа.

Но већ коју деценију после изрицања ових блиставих Ујевићевих речи – од овога одушевљења није остало ништа. Изгледа да је Југославија била највећа гробница југословенства. Интегрално, српско-хрватско југословенство прве праве генерације идеолошких Југословена, постало је суштински немогуће већ у првој Југославији. Као што су балкански ратови дали повода за релативно раширено изјашњавање као тзв. „Србохрвата“, али само, да не заборавимо, унутар малобројне омладинске интелектуалне елите, тако су и потоња историјска кретања девафоризовала ово ситуативно условљено национално (пре)изјашњавање.

Како су у тако сразмерно кратком раздобљу биле могуће тако крупне промене? Час извесности епохалног кајроса, коју је била даровала сама Историја – управо је она сама, својим даљим током, и одузела. Проблем је, наиме, с епохалним извесностима што су оне орочене колико и објективне епохално-историјске структуре на које се ослањаху. А баш те структуре су, иначе, заслужне за то што се у једном тренутку нивелишу све унутар-генерацијске, индивидуалне разлике, које тек касније, када прође тај епохално-генерацијски „трен“ свепрозирности, свеизједначености и непомућеног заједништва, знају да испливају, понекад и на запањујући начин. Зато судбина сваке генерацијске истине јесте њено релативизовање потоњим развојем историјских догађаја – будући да модерна историја никада не стаје, да никада не остаје трајно при једном успостављеним објективно-историјским истинитостима, односно при одговарајућим субјективно-историјским истинима. Зато је сваки духовни нараштај, ако је имао срећу да га тренутна констелација историје обједини у саборну личност (да употребимо важан појам Макса Шелера [Max Scheler]), по природи ствари осуђен на генерацијско разочарање, после чега се интегрална духовно-животна јединица Нараштаја разбија на појединце од којих претходно бејаше састављена.

После сваког епохалног померања треба изнова градити епохалну извесност – ако је то могуће. Но није свака епоха нашла начина да се изрази у одговарајућем духовном нараштају. 1941, рецимо, нема ни трага од такве објективне истине, као што га је било 1914. Отуда толике поделе, живот у чисто партикуларно-субјективним извесностима различитих група лишен објективно-историјске подлоге, што је исходовало беспоштедним међусобним уништавањем у беспућима идеолошких разлаза – о провалијском јазу између било каквога српства и у усташтву окончалог хрватства, да и не говоримо. Но, као што наговестисмо, истина у којој живи један духовни нараштај, није његова заслуга, његово откриће, а нарочито није његова произвољна конструкција. Њено успостављање је израз, да тако кажемо, наклоности Историје, која у једном свом тренутку достигне такву уобличеност која погодује генерисању одговарајућих извесности. Зато је било могуће да се појави жерајићевско-принциповски нараштај, Нараштај 1914. Са њиме формално упоредивог Нараштаја 1941, међутим, напросто није било, а по свој прилици, није га ни могло бити. То објашњава и потоњи грађански рат, или унакрсне грађанске ратове разних националних и идеолошких опција, али и то зашто су догађаји од 1914. до 1918, макар са наше стране, неупоредиво смисаоно јаснији, а етички чистији, као и  зашто нам је, на крају, знатно лакше да се сећамо Првог него Другог светскога рата.

“РОДОСЛОВ” ЈУНАКА

Како је уопште био могућ Гаврило Принцип? То није питање само описа његовог прекратког живота, или историје његове породице, која је из Ријеке Црнојевића, преко црногорскога Грахова, још под првобитним презименом Јовићевић, затим преко далматинске Полаче стигла у село Обљај близу Босанскога Грахова – већ питање генезе антрополошко-друштвених типова која је учинила могућим појаву оних који делом проповедају „освету и љубав“. О томе говори један од припадника тога нараштаја:

Усне Давида Штрпца саркастички су се смешиле, док му је срце крварило. Гаврило Принцип је [духовни – Ч. К.] син тога Давида Штрпца, који наследи крв многих генерација дедовских и прадедовских што проведоше свој живот у тешкој тами и робовању.[8]

Но Принцип није био наследник само кметске генерације свога оца, будући да је овај, заједно са својим братом и оцем, а Гавриловим дедом, у западној Босни учествовао у устанку Петра Мркоњића, потоњега краља Петра. У Принципу и његовој генерацији кристализовало се не само искуство претходнога нараштаја устаника, бораца за слободу, него и болно, да тако кажемо, међугенерацијско искуство штрбачке понижености пред и под Аустроугарском. Гаврило, међутим, више неће да трпи Шртпчева понижења, а свети циљ својих предака – слободу, настоји да оствари другачијим средствима. Гаврилова генерација је и европски модерна, инспирише се европским револуционарним идејама, али је ништа мање српски традиционална – дубоко утемељена у традицију косовског завета, хајдучко-ускочких легенди и живе четничке борбе на окупираном српском југу, који се тих година ослобађао од турског ропства.

Богдан Жерајић

Зато се може рећи да су пиштољи Граховљанина Гаврила Принципа и Невесињца Богдана Жерајића, такорећи, легитимни су наследници пушака устаника западнобосанскога устанка и Херцеговачкога устанка (1875), као што је и нараштај наоружаних националних револуционара легитимни наследник хајдука, који су до свега неколико деценија раније деловале по источној Херцеговини и западној Црној Гори. Штавише, континуитет протејских фигура српских одстојника слободе може се проширити: средњовековни витез, затим хајдук – а управо је западнобосански крај живео од легенде о старом Вујадину и његовим синовима – надаље устаник, и на крају национални револуцинар. У крајњој линији, све то се сусрело у нараштају Младобосанаца, а Гаврило је био народни витез, онај сој који су Срби вековима, у недостатку изворног, давно протераног или уништенога племства, давали из редова „обичнога народа“. То је Гаврилов духовни родослов.

У том духовно-генеолошком низу преплићу се континуитет и дисконтинуитет: револуционар с пиштољем испод капута који лута по окупираним градовима природни је наследник хајдука с пушком преко рамена који лута полуслободним планинама. Потоњи инспирише другога. Ни један нити други немају времена за чекање на прави тренутак за борбу за слободу, њима је тај тренутак увек садашњи, за њих је рат увек већ почео и нема му краја – до коначне слободе, или до јуначке смрти. Разлика је, међутим, у томе што хајдуци у ранијим столећима четују без икаквог изгледа на победу. Национални револуционар живи у, хајдуку ускраћеном, стаменом убеђењу да је крај Аустрији сасвим близу. Он, на почетку ХХ века, такође осећа близину слободе, али у својој генерацијској извесности поуздано зна да она ипак неће доћи ако се не покаже спремност на жртву, која ће забити последње чавле у смртни ковчег суштински скончале Аустроугарске, која се и даље, бесомучно и бестидно одупире признању свога историјског заласка, штавише зашлости.

Младобосанци, тај први заиста модерни нараштај у Босни и Херцеговини, осећали су да се више не може живети и мислити на начин на који су то чинили преци. То не допушта сама Историја, али још више ни моћни, бечко-берлински непријатељ. Модернизовати се – то је био услов опстанка. Најзанимљивије од свега је, међутим, то што смо ми Срби, с обе стране Дрине, утицаје модернизовања понапре и понајвише примили од оних који су нам се у освит ХХ века, не нашом одлуком, а понајмање кривицом, појавили као непријатељи – а то су Аустро-Немци. Према једној необичној дијалектици историјског динамизма, ми смо, општећи с њима, учили не само шта значи бити Европљанин него смо се управо путем тога и, не знајући за то, заправо спремали за потоњи отпор њима, чак и када нисмо знали да ће до њега доћи, тј. и када нам није могло бити јасно да је наше европеизовање, поред осталога, и припрема, штавише, најбоља могућа, за неминовно долазећи рат с (германском) Европом.

Младобосанци у судници

Сликовит пример ове двосмислене интеракције Срба и Аустроугарске представљају институције. Рецимо, гимназије које је Аустроугарска по Босни и Херцеговини отворила, иако их је било мало, свега шест, биле су не само незаменљива места стицања знања и просвећивања домаћега становништва него и инкубатори омладинских покрета и антиаустроугарскога национализма. Је ли то била „незахваланост“, како су званично и незванично говорили представници бечких власти и њима одани? Нипошто. Завнични Беч је, дубоко не разумевајући савремени историјски тренутак, сматрао да је могућа и одржива врло дозирана и контролисана модернизација – тако што ће се међу локалним становништвом ширити образовање, али с идејом да се оно циљано усмерава ка захвалности и оданости аустроугарским властима, који су свој идеолошки легитимитет изводили из традиције Светог римског царства немачке нације и од богопомазања бечког цара, за коју је јамчила римска Курија. Оно што је била унутрашња противречност Историјског тренутка Аустроугарске – а то је модернизовање (и спонтано и планско) којем се покушао давати домодерни идеолошки предзнак, у Босни и Херцеговини се поновило, и то у заоштреном облику, будући да је Беч, противно вољи и одлучној борби за слободу српскога народа са те територије, њу најпре окупирао, а затим и противзаконито себи припојио. Зато се у Босни и Херцеговини спровођена бечка контролисана модернизација, која је, у начелу, contradictio in adјecto, неминовно, и то у најкраћем року, морала окренути против оних који су је (спро)водили.

Међутим, младобосански нараштај се није тек препуштао бечкој културној политици и цивилизацијским утицајима који су у Босну и Херцеговину потекли после политичког доласка Царевине у земљу Котроманића и Хранића. Они и директно размишљају о овоме питању, долазећи до исправних закључака, градећи од тога своју самосвест, како сведоче и следеће речи Димитрија Митриновића, можда најзначајније интелектуалне фигуре читавога покрета:

Ми, овако малени и слаби, морамо се свестрано борити за свој опстанак […] Ми не смемо бити неосетљиви према бујном и свестраном животу модерног и јаког Запада, јер ће нас, некултурне и немодерне, тај […] снажни Запад прегазити силом своје културе. Само, ради нашег угледања и позајмљивања од Запада, ми не треба да се одродимо; треба да се оплодимо. Страни утицај треба да буде национализован, модификован према нашим силама и приликама и од странога треба узимати само оно што је довољно космополитско, опште, да би се код нас могло добро и природно сродити с нашом народном душом.[9]

Модерни свет, свет без царева, трансцендентног поретка и повлашћених сталежа, увелико је био потрошио своје легитимационо-животне снаге, што се, можда парадоксалном, тако добро осећало на његовим забитима и рубовима, а нарочито у Босни и Херцеговини, која је из отоманског феудализма, малтене без припреме, угазила у двосмислену аустроугарску модернизацију. Та специфичност Босне и Херцеговине, искорак из османлука и закорачење у Европу, дакле фактичко полазиште из оријенталног феудализма, и одговарајуће слике света, а ступање у, типично аустроугарски, иритантни спој модерности и тврдоглаве, одсудне одбране остатака света из доба некадашњега Древнога режима, који је у Европи пао још с Француском револуцијом – створили су самосвојну духовну ситуацију, у којој се могао родити духовни нараштај Младобосанаца, који је био адекватан израз и изданак те, објективно парадоксалне духовне ситуације Босне и Херцеговине. У таквим околностима, било је могуће да се направи, само наизглед неодрживи, али у таквој Босни и таквој Херцеговини објашњиви спој револуционарно-анархистичких и изразито националистичких идеологија, атеизма, додуше врло спорадичнога – и судбинске вере у Милошево дело, у његову жртву и у Косовски завет вечне правде, која је санкционисана трансценденцијом, узгред, оном веродостојном, а не лажном, на коју се, без више икаквог права, позивао Бечки двор.


[1] Владимир Гаћиновић, Смрт једног хероја (наведено према Ратко Парежанин, Гаврило Принцип у Београду, стр. 81).

[2] Ратко Парежанин, Гаврило Принцип у Београду, Београд, 2013, стр. 187.

[3] Цветко Ђ. Поповић, Сарајевски Видовдан 1914. Доживљаји и сећања, Београд, 1969 (наведено према: Ратко Парежанин, Гаврило Принцип у Београду, Београд, 2013, стр. 45).

[4] Владимир Гаћиновић, Смрт једног хероја (наведено према Ратко Парежанин, Гаврило Принцип у Београду, стр. 80).

[5] Исто, стр. 81.

[6] Боривоје Јевтић, Сарајевски атентат, Сарајево, 1923.

[7] Августин Ујевић, Напредњак, Шибеник, 31.1. 1913 (наведено према: Ратко Парежанин, Гаврило Принцип у Београду, стр. 103/4).

[8] Ратко Парежанин, Гаврило Принцип у Београду, стр. 214 (аутор овога текста јесте сам аутор) .

[9] Наведено према: Ратко Парежнина, Гаврило Принцип у Београду, стр. 72.


Извор: Стање ствари

Оставите коментар

Оставите коментар на Вечни лик Гаврила Принципа

* Обавезна поља