Кецмановић интервју о актуелном тренутку у БиХ

Руска агенција EurAsia Daily објавила је разговор са др Ненадом Кецмановићем којег представља као социолога и публицисту. Публиковала га је под насловом: „Сенатор Републике Српске: Американци Србе зову малим Русима“.

EA Daily је уводно предочила својим читаоцима да су је нарочито интересовали Кецмановићеви одговори на питања – због чега на изборима у Републици Српској ујесен 2018. највеће шансе има патриотски блок, због чега Милорад Додик говори „пустите нас да волимо Русију“ и ко се све бори за право `туторства` над Босном и Херцеговином.

Са каквим се изазовима Република Српска суочава у години избора?

— Донедавно је изгледало да ће 2018. протећи као година континуитета и стабилности, рачунајући и предвидив исход јесењих избора. Томе је ишло у прилог и то што су се ОХР и трансатлантски ментори високог представника у БиХ забавили о јаду око спорног изборног закона у Федерацији и односа између два народа стрпана у један ентитет. Међутим, тај спољни реметилачки фактор није заборавио свог дежурног кривца за све проблеме у БиХ – Републику Српску и њеног лидера Милорада Додика …

Запад не крије да му Дејтонски споразум више не одговара и да би хтео да види унифицирану БиХ. Као главни камен спотицања у својим плановима види председника Додика. Да ли усмерење Републике Српске на осамостаљење у односу на БиХ у даљој перспективи зависи само од Додика?

— Добро сте рекли – Запад, а ја бих био још прецизнији – САД и Британија, уз пратњу вазалне ЕУ, које се иначе скривају иза синтагме „међународна заједница“. Као да њихове ставове дели читав свет, укључив највећу земљу на свету –Русију и најмногољуднију – Кину, те Републику Српску, која ваљда такође припада тој глобалној заједници.

САД и УК  већ одавно раде на унитаризацији БиХ у којој би по природи ствари доминирао најбројнији бошњачки народ, а то правдају потребом за функционалнијом и ефикаснијом државом. Годинама су систематски прекрајали Дејтонски споразум, који су сами скројили, па мисле да могу да га шију и парају независно од потписника и гараната, међу којима су и Србија и Русија. Додик је својевремено одлучно зауставио тај процес систематске маргинализације Републике Српске, па утолико он за њих заиста и јесте камен спотицања који треба уклонити.

Да је српски народ, а сигурно и хрватски, добио шансу да се непосредно изјасни да ли је за независну државу БиХ или за уједињење са матицама, Српска и „Херцег-Босна“ би се и пре рата нашле у Србији, односно Хрватској, а исто расположење народа убедљиво доминира и после рата, несмањено све до дан-данас. Зато је референдум, иако облик непосредне демократије, који Брисел препоручује чланицама ЕУ као најбољи начин одлучивања, постао опасна реч. Довољно је да је у Српској неко и само помене па да ОХР одмах зазвони на узбуну.

Додик отворено упозорава међународну заједницу на историјску константу да српски народ у БиХ и даље жели да буде под истим државним кровом са матицом, да је унутрашњим и спољним политичким насиљем отргнут из Југославије у којој је био са Србијом. Односно да је Дејтонским споразумом Републику Српску прихватио као компензацију и компромис. Али, наглашавам, реч је о слову Дејтонског споразума какав је потписан 1995. у Паризу, а не о „духу Дејтона“, односно о ревизији којом су високи представници, илити протектори, Српској отели бројне надлежности.

Додик је зауставио процес ревизије Дејтона, а сада се бори за рехабилитацију изворног Дејтона, односно за враћање тих надлежности. Ви, као и сам Додик, прецизно кажете да се он бори за „осамостаљење од БиХ“, а појам „самосталност“ није исто што и независност, (отцјепљење или сецесија), како то воле да замјењују на Западу.

Он би то могао да учини легално и легитимно већином коју има у скупштини, али хоће да је оснажи непосредним изјашњавањем народа на референдуму, јер народ, како се показало у већ у три изборна циклуса подржава његову политику, а по свему судећи ће и у четвртом. С обзиром на тако снажну и трајну сагласност између лидера и народа, рекло би се да „за Српску нема зиме“.

Међутим, после прошлих избора у заједничке органе БиХ у Сарајеву ушли су представници опозиције. Иако са послаником мање од победничког савеза патриотских странака, успели су у томе захваљујући коалицији са бошњачком СДА, а онда је на њих дошао ред да узврате подршком унитаристичкој политици Бакира Изетбеговића и тако направе велику штету РС. Њихови разочарани бирачи су се, наравно, кајали, али исправке није могло да буде све до овогодишњих избора када ће, како сондаже показују, тек платити цену колаборације.

Додик их је у међувремену неколико пута п(р)озвао на договор о минимуму националних и патриотских интереса и наравно нису пристали. А онда их је институционално блокирао обавезом да о свим својим потезима морају да консултују власти у Бањалуци, јер су изабрани у РС, а не БиХ. Не верујем да би неки мање вешт и искусан лидер спасао Српску од те групе српских министара и посланика у Сарајеву из Савеза за промене.

Бар за сада не видим ко би га могао достојно замијенити, а он је политичар у пуној форми и најбољим годинама за државника, па не видим ни потребе за тим. Напротив!

Какве су ваше прогнозе поводом будућих избора?

— Пошто га је после никад жешће координисане кампање из Сарајева и са Запада прозвао и „Вашингтон пост“ – гласноговорник америчког естаблишмента, а ионако се налази на црној листи Стејт департмента, не би ме изненадио дискретан захтев за Додиково споразумно повлачење „ради мира у Босни и добрих односа Српске са САД и ЕУ“. Тако то они обично раде и можда неки лидери опозиције у томе виде шансу да победе без изборног надметања са фаворитом.

Али, рецимо, чак искусни Иванић, који је на почетку мандата у Председништву БиХ тврдио да ће „деловати самостално у односу на власт у Бањалуци, да не треба заоштравати са комшијама и светом“, већ после годину дана је изјавио да су „прешли и његову црвену линију“.

Све сондаже указују на убедљиву предност владајуће патриотске коалиције и кладио бих се на кандидате СНСД-а, односно патриотског блока. Опозиција је, како већ рекох, компромитована радом у заједничким органима, а после драматичног пада популарности и пораза на више узастопних избора, и спољни центри моћи дигли су руке од њих.

Одлучили су да ствар узму у своје руке и, по Шарповом рецепту, политизацијом „неполитичких и високо емоционалних догађаја“ изведу масе на улице и окрену их против власти, те тако све реше на улици. Имају у томе богато искуство стечено у Србији, Тунису, Грузији, Украјини, Македонији. Уосталом, на Новом Београду је званично регистрована агенција „Канвас“, у којој ветерани „Отпора“ служе за изнајмљивање и били су препознати у Либији, Египту и испитивали терен у Мађарској.

Према информацији београдског листа „Новости“, власти РС су од руских обавештајних служби добиле упозорење да овом циљу треба да послуже и текући протести у Бањалуци „Правда за Давида“, а главни менаџери Ентони Моктон и Џорџ Базби, агенти британске обавештајне службе МИ6, са искуством на српском терену, већ су формирали испоставу у Сарајеву и раде пуном паром. Додајмо томе да мигранти масовно улазе у БиХ. Маршруту не бирају они сами, него их усмеравају они исти који су потпалили грађанске ратове у њиховим земљама и натерали их у бег од куће.

Аустрија, Италија и Мађарска су им на десет година херметички затвориле пут према циљаној Немачкој, па ће, дакле, остати на „дугом пропутовању“кроз Федерацију и Српску. Бошњаци их примају као своју муслиманску браћу која су 1993. притекла у помоћ Алијиној АБиХ против ВРС. Срби их пак препознају као муџахедине који су у Средњој Босни српским заробљеницима пред камерама сабљама скидали главе. Хрвати су се побунили чим су стигли на границе „Херцег Босне“. Ето прилика да се поново закува у БиХ и да НАТО и у РС постави колаборантску владу. Већ дуже пасивни Инцко задржао је, на инсистирање САД, диктаторска „бонска овлашћења“.

Сарајево често критикује руководство Републике Српске због тога што погрешном политиком кочи економски развој сопственог ентитета. Према речима Бакира Изетбеговића, док се Федерација БиХ убрзано развија, у Републици Српској се дешавају директно супротни процеси. Како стоје ствари у економији Републике Српске и какве су перспективе њеног развоја?

— Зар вам није необично да се Сарајево брине због заостајања РС? Да је стање заиста такво, Бакир Изетбеговић би ликовао. Напротив, Федерација се не развија, или бар не убрзано, а Српска је по многим економским показатељима испред, поготово испред кантона са бошњачком већином.

Тај ефекат је утолико упадљивији што је од четири највећа центра у БиХ (Сарајево, Тузла, Бањалука, Мостар) у којима је била концентрација привредних, културних, институционалних и других ресурса, само један припао Српској. Затим, Српска је добила само једну петину мађународне помоћи која је после рата стигла у БиХ. Да и не говоримо о помоћи исламских земаља директно Бошњацима, без обзира на то што је углавном потрошена за изградњу преко 1000 нових џамија, мектеба и текија.

Првих поратних година развојни однос Федерације и Српске поредили су са Западном и Источном Немачком и очекивали да ће сиромашна РС потрчати да се уједини. Ништа од тога се није догодило. Напротив, РС је више напредовала од ФБиХ.

Реална основа те приче је нешто сасвим друго. Међународне финансијске институције кредите условљавају строгим процедурама и терминима, али их и формално и неформално условљавају политичком кооперативношћу. Бошњачки политичари то користе да се у журби да се кредити не пропусте, заобиђу договоре у заједничким органима БиХ, па из РС морају да их прикоче. Кредитори онда шаљу ултиматуме, а бошњачко Сарајево оптужује Бањалуку да Српска зауставља кредите и развој који су и њој потребни.

Додик је издржао игру живаца са иностраним и домаћим партнерима и успео да изгура механизам координације, што практично значи да БиХ више не може предузети ниједан потез према ММФ-у, према ЕУ и сл. без сагласности владе РС. Уосталом, развојни ниво БиХ у односу на бивше чланице ју-федерације није се битно променио у односу на предратно стање када је спадала у неразвијене републике. Ако је ниво и релативно неповољнији, није никакво чудо јер је опустошена грађанским ратом као ниједна друга.

Ако погледате званичну статистику, просветни радници, лекари и други буџетски корисници имају веће плате у Српској него у Србији, која се налази у некој врсти економског препорода.

Како видите зближавање председника Републике Српске Милорада Додика и председника Србије Вучића?

— Као нешто сасвим природно. Истина, у Србији се сменило неколико странака и лидера, а дуготрајни Додик је мање-више добро сарађивао са сваком поставом у Београду. Свака „стара власт“ у Београду подразумевала је његову подршку, која има велику тежину не само код избјегличког корпуса у матици. А опет, свака „нова власт у Србији“ није му то у почетку опраштала. Ипак, убрзо је све долазило на своје место.

Типично је било са Коштуницом, који је у првој години мандата фаворизовао опозициони СДС, а после је пружио велику не само економску подршку Додиковој влади и њему лично. Исто се поновило и са Николићем и Вучићем, а сада у сарадњи Вучић-Додик видимо до сада највећи интензитет сарадње и специфичан квалитет.

Поменућу само заједничко обележавање великих датума из српске националне прошлости. Било је заиста крајње време да се комшијама Хрватима и Бошњацима, али и њиховим менторима и промоторима, стави до знања ко су били злочинци а ко жртве на развалинама две Југославије које нису биле потребне Србима, јер су имали своју националну државу, него њима да са поражене стране у два светска рата пређу на победничку.

Срби су гинули и за стварање и за одбрану обе заједничке државе, док су они били пета колона. Када се саберу жртве у два српска устанка, оне у Плавој гробници на Крфу и на Солунском фронту, а тек оне у Јасеновцу и по херцеговачким јамама, те напокон оне на КиМ, у грађанском рату у БиХ, у Олуји и Бљеску, онда Блајбург и Сребреница заједно испадају ситница. Зато Србија и Српска пишу Декларацију о опстанку српског народа, развијају Дејтонске специјалне и узајамне везе, држе заједничке састанке влада.

Како видите значај сарадње Републике Српске са Русијом?

— Као изузетно значајан! Подразумева се, првенствено за РС. Да ништа друго, Русија једном годишње блокира извјештаје Валентина Инцка у СБ УН у којим В. П. понавља оптужбе против РС и Додика за све новоље у БиХ. Посебно бих истакао британско-америчку инкриминацију Срба за геноцид која би прошла да није било руског вета. Иначе, за разлику од бивше водеће колонијалне и актуелне водеће неоколонијалне силе које нас притишћу, прете нам, условљавају, уцењују и понижавају преко својих амбасадора, специјалних изасланика, помоћника заменика и заменика помоћника, Додика често примају министар Лавров и сам председник Путин. Пријатељски и без икаквих условљавања.

Мислим да се Путин и Додик добро разумеју и због сличног политичког искуства. Обојица су дошли на чело земље уз подршку Запада, а када им је накнадно испостављена цена, отели су им се. Када је Лавров недавно изјавио да ће Русија штити своје савезнике и пријатеље, то је, без обзира на то шта то конкретно значило, на Србе више деловало него сва мека моћ Запада оличена у мрежи милионима долара спознорисаним НВО и купљеним медијима. Отуда им се причињава да Русија улаже много више.

Протестантско-католички Запад функционише другачије, рационално и без емоција, па не разуме православне Словене. И Српска узвраћа Русији у складу са својим могућностима: да није Срба, БиХ би се прва прикључила санкцијама, потрчала у НАТО, сврстала се уз западне интервенционисте у Сирији итд.

У последње време свако присуство Русије на Балкану веома нервира Запад? Из којих разлога?

— Американци Србе непрестано називају „мали Руси“, што у време антируске хистерије за малу и нејаку земљу представља претњу. „Велике Русе“ не смеју да нападну, али на мале стално подижу батину. Евроамеричка медијска и дипломатска кампања тако је силовита да повремено делује као „артиљеријска припрема“ за нови упад НАТО-а. Да није озбиљно, било би смешно: испада да очекују да „мали Руси“ постану „мали Американци“, јер њима није довољна српска војна неутралност. Не питају се зашто?

Бомбардовали су и Србију и Српску, Србе истерали из Хрватске, Србији отимају КиМ, а Српску гурају у унитарну Босну. Мало ли је? Они и даље верују да су најбољи од свих могућих светова, да им се сви диве и обожавају их, иако их због бахатости суперсиле сви трпе само колико морају и докле морају. Колико су омиљени, најбоље говоре бетонски блокови око амбасада САД по свету које су некада биле увек отворено уточиште дисидената и које представљају земљу чији грађани су као и некад гостољубиви, срдачни, ведри и предзумљиви, али и сами, како су председнички избори показали, незадовољни неолибреалном „вашингтонскоим мочваром“ и „дубоком државом“.

Амерички естаблишмент једноставно не може да прихвати да се свет мења, да је на делу пад америчке моћи, да су Русија и Кина постале равноправни партнери у успону, да их арапски и шире исламски свет препознаје као неоколнијалне злотворе, да се чак и западни Европљани отимају из њиховог заштитничког загрљаја који их гуши те окрећу главу према Истоку. Вучић све чешће понавља да о Косову не преговара са Хашимом Тачијем него његовим туторима, Додик тражи договор са Бошњацима без мешања странаца.

Путин је у медијским анкетама у Немачкој изгласан за најпопуларнијег иностраног политичара управо зато што им је одбрусио да више неће моћи тако. У економији и високим војним технологијама већ губе корак, али не и у огромним резервама конвенционалног наоружања расутим по базама широм планете. Препадањем ионако русофобних народа, попут Балта, Пољака и Румуна, да су на првој линији руске војне експанзије, увалили су им оружје старије генерације на дуг у милијардама долара, и то је важна инјекција за привреду САД. За нас је опасно што глобалне промене снага теку споро, а „онај ко у рукама нема ништа друго него чекић, све око себе види као клин“.

У новом хладноратовском одмеравању Запад би нас могао препознати као лак поен за јачање пољуљаног самопоуздања, тим више што сматрају да су невеликим инвестицијама капарисали српски простор. Позивају се на велику западну помоћ у поратној обнови БиХ, а то је једва делић онога што су претходно порушили гурнувши БиХ у грађански рат. Војно неутралну Србију и Српску опколили су новим чланицама НАТО-а и онда се љуте што се Срби хватају Русије, одбијају да се придруже санкцијама и што опет Русија у њима види једино упориште на Балкану. За нас је руски утицај благотворан, а по њима је малиган.

Тешко је објаснити шта им је то Русија скривила било где, па и на Балкану. Није интервенисала ни у Црној Гори, ни у Македонији, а у БиХ се, као један од потписника и гараната, залаже за поштовање Дејтонског споразума који је срочен у САД.

Имате ли бар неке претпоставке зашто?

— Понекад мислим да су ресетовали хладни рат зато што сматрају да је за њих као победнике то „била успешна прича коју треба поновити“. Деценијама су војску, безбедносне службе, индустрију, медије, културу, популарну уметност … прилагођавали антагонистичкој коегзистенцији са СССР-ом, а онда је „црвена опасност“ изненада и нагло нестала. То је захтевало велико прилагођавање, тешко и скупо престројавање на један и јединствен свет.

Нису, међутим, одолели искушењу да постану глобална империја и суперсила којој је била потребна фигура непријатеља. За почетак су то били Срби као, наводно, кривци за распад СФРЈ и БиХ и као оправдање за ангажовања и останак НАТО-а у Европи. Онда су наставили даље са измишљањем непријатеља по свету и инсталирањем војних база. Клинтон и Олбрајтова, пијани од моћи, необузадно су се поигравали са Земљином лоптом, попут Чарлија Чаплина у филму Велики диктатор. Но, Руси и Кинези су схватили поруку да ће и они на крају доћи на ред и припремили се. Уместо краја историје добили смо враћање у историју. Горбачов је срушио не само совјетски свет него, испоставиће се, и амерички.

Са друге стране Турска јача свој утицај у Босни и Херцеговини. Можете ли да прокоментаришете резултате недавне посете председника Турске Ердогана Сарајеву?

— Ердоган би морао да буде задовољан посетом Сарајеву, која је, чини ми се, имала више циљева. Један је био да у муслиманском Сарајеву добије простор за своју предизборну кампању међу турском дијаспором у Европи, што су му претходно ускратиле Немачка, Холандија и Аустрија. Други, да придобије бројне бираче у Анадолији који воде порекло из Босне. Трећи, да потврди своје аманет-туторство над бошњачким народом у конкуренцији са арапским шеицима који, уз благослов САД, надиру у Сарајево, купују огромне парцеле и граде читава насеља у околини града. И четврто, да освежи породично пријатељство са Бакиром Изетбеговићем и подигне рејтинг његове СДА пред јесење изборе у БиХ.

Мислим да је све то мање или више постигао, али и изазвао страх секуларног дела бошњачке политичке и интелектуалне елите да им је покварио односе са Бриселом и, посебно, са Вашингтоном. Ердоган је у хроничном антагонизму са негостољубивом ЕУ, а после неуспелог државног удара у Анкари удаљио се од САД и економски и војно се окренуо Русији, па су им бројни балкански медији у власништву компаније америчког генерала Петреуса дали прилику да искажу резерве према Ердогановој посети. Али, мало им је вајде од тога!

У „Зетри“ су се проламале овације„султану“, уз узвике „алаху екбер“, јер је носталгија за „пустим турским“ срцу ближа, а ништа мање нереална него бајка о пријему БиХ у ЕУ и о томе како ће им САД подарити целу и јединствену државу Босну. Ердоганове честе посете Сарајеву не остављају равнодушним и Србе и Хрвате. Његови први неоосманистички иступи о „окупацији Османлија као успешној причи коју треба поновити“ и о томе како му је „Алија оставио у аманет“ не само Бошњаке него и Босну, а не само пет кантона са бошњачком већином, изазвале су револт у Српској и „Херцег- Босни“.

Сада, међутим, Додик каже: „Грлите и љубите Ердогана колико вам воља, али пустите и нас да волимо Русију“. Има мишљења да би економско-војна сарадња Анкара – Москва могла да допринесе српско-бошњачком помирењу у БиХ и да би чак било логично да Путин и Ердоган посредују у томе. Али, од тога се евро-америчким лидерима тек диже коса на глави, јер ионако паниче да су због пасивности Брисела и Вашингтона Русија и Турска без дозволе загазиле у њихов балкански резерват.

Извор: Eadaily.com/Sveosrpskoj.com