Велика превара и синтетички тероризам

Околности које прате прошлонедељни терористички масакр у Паризу све више сугеришу да је уствари реч о већ виђеном моделу државног такозваног синтетичког тероризма. Уместо суочавања са истином, одговорношћу и истрагом шта се стварно десило и ко би могао бити стварни организатор, јавности се, како то „уџбеник“ налаже, нуде контрадикторне информације и ствара конфузија како би се прикриле болне чињенице о стварним актерима злочина.

Сада је, уместо темељне анализе и државничке одговорности, све препуштено медијима и „експертима“, који јавност засипају невероватним комбинацијама, најчешће директним лажима, и манипулишу елементарним најнижим емоцијама мржње и беса. У таквом амбијенту владама тих земаља омогућава се да доносе хитне непопуларне одлуке и цивилизацијски уназаде, у овом случају, европски друштвени модел.

У атсмофери страха, беса и мржње према дизајнираном а нејасном непријатељу и медијског терора, јавност ће заборавити шта се стварно десило и како и ко је организатор, а о жртвама, што се Запада тиче, одавно нико и не брине. Ако би неко од рођака погинулих људи био довољно упоран у постављању питања и истрази, онда ће се медији и тајне службе побринути да открију неку врсту „прљавог веша“, личне бламаже и омаловажавања, а често применити и уцене, као на пример, у случају пада америчког авиона над Локербијем у Шкотској или још увек неразјашњене трагедије, која је проглашена терористичким нападом, у лондонском јавном превозу јула 2005. године.

Како је текла операција терористичког напада у Паризу. Прво је дан раније у јавност пуштена информација да је немачка обавештајна служба BND (Bundesnachrichtendienst) прислушкивала телефонске разговоре француског министра спољних послова Лорана Фабјуса. Значи, тајна служба најближег савезника. То је виђено као прави скандал и подигло је атмосферу у друштву иако се потпуно прећутало да је BND уствари, по дефиницији, подизвођач радова и клијент америчких тајни служби, па без њих не може никога ни да прислушкује.

НАИВНЕ МЕДИЈСКЕ ПРЕДСТАВЕ

Онда је на дан терористичког напада у Паризу у Вашингтону саопштено да се „верује са великом дозом разума“ да је америчка беспилотна летелица, дрон, у Сирији убила озлоглашеног кољача Исламске државе познатог као Џихадиста Џон. Медијски је то представљено као готова ствар мада су и Вашингтон и Лондон, чији су наводно дронови такође били у акцији, саопштили да немају јасних доказа за ту тврдњу.

И онда увече у Паризу терористички напад. Медији су одмах спекулисали да је то освета за убиство Џихадисте Џона, и то баш у време фудбалске утакмице Француске и Немачке. Бесмислено. Која то терористичка организација може да организује тако координисану акцију на неколико места за само један дан, и то у земљи која има веома јаке службе безбедности и полицију.

Онда је уследила и медијска координисана акција. Прво са манипулацијама бројем жртава, па колико је било терориста, речено је било их је шест, а седам је убијено у сукобу са полицијом, па су се онда брзо исправили, па рекли да их је било осам. И тако редом.

Занимљиво је да се први огласио Вашингтон преко неименованог званичника који је рекао да су напади у Паризу „координисани“. Како човек у Вашингтону то зна после свега једног сата од догађаја. Необично? Додуше, изостало је оглашавање Британије како су, на пример, њене тајне службе пресреле телефонске разговоре терориста. После првих сумњи да иза сваге стоји радикални ислам и Исламска држава, и та организација се огласила на интернету и прихватила одговорност.

Одмах потом саопштено је да је један од нападача избеглица из Сирије. Како се то сазнало? Тако што је, саопштено је, „са његовим телом, пронађен сиријски пасош“, а он је био терориста самоубица. То би требало да значи да је био опасан експлозивом који је активирао и разнео и себе и убио оне у околини. Ако се он разнео, како је онда остало његово тело и баш пасош, а на страну питање који то терориста са собом носи и пасош. И после неколико сати јављено је да је то лажни пасош, али је саопштено име терористе. Како се сазнало за његово име ако је пасош лажни јер на лажним пасошима је и лажно име, једино фотографија није лажна. И тако редом.

Све је то давно виђен модел. И онда, док су се још проналазили и бројали остаци страдалих људи, Француска је одмах предузела одмазду, њени авиони су бомбардовали град Раку у Сирији, који је, тврди се, престоница Исламске државе. Бомбардован је, према саопштењу, командни центар ISIS. Како се раније није знало где је тај командни центар и како је „наједном“ Франуска сазнала за тај објекат, јер америчка коалиција, барем званично, већ месецима бомбардује те циљеве. Онда су наводно ухапшени неки осумњичени, испоставило се махом стари полицијски клијенти, а један је чак побегао из притвора у Паризу. Све, међутим, личи на велику обману.

КОРЕНИ СИНТЕТИЧКОГ ТЕРОРИЗМА

Тероризам као политички инструмент је – занимљиво је подсетити – француски изум. Први модерни терористички напад десио се у Паризу на Бадње вече 1800. године. Тада је био постављен експлозив на запрежна кола и активиран је у покрету, а требало је да убије Наполеона. Много је људи страдало, али не и Наполеон, који је тај терористички акт искористио за бруталан обрачун са дисидентима и политичким противницима. У Француској се развио и тероризам, чији циљ нису били директно политичке личности, него обичан свет, убијање људи насумице како би се извршио притисак за политичке циљеве, а то је било време последњих година 19. века. Оно што се, међутим, у савременом добу зове синтетички државни тероризма развила је и усавршила Америка у Централној и Јужној Америци последњих пет деценија 20. века. Тај модел је још увек на снази и под контролом је Америке, мада и неколико европских земаља директно учествује у тим акцијама, пре свега Француска и Велика Британија. У Европи је први пут испробан крајем 70-тих и почетком 80-тих година прошлог века, и то у Италији и Немачкој. Сада је позната истина о операцији Гладио у Италији, када је убијен Алдо Моро. У Француској је у далеко блажој форми 2006. и 2007. тестиран масовним немирима миграната у париским предграђима, што је омогућило долазак на власт Николе Саркозија. Лидери протеста су касније добили стипендије и отишли у Америку.

Рушењем идеолошких граница и променом савременог света геостратешки центар се померио ка Блиском Истоку и Централној Азији, где доминира ислам као основна друштвена снага. Онда је Запад кренуо у формирање такозваног политичког радикалног ислама, и те организације користио за своје политичке циљеве у том новом геостратешком центру света. Има довољно доказа да је идеја о томе потекла из тадашње Француске, а Америка је прихватила и потом преузела контролу. Временом, међутим, нарастали су проблеми и у друштвима Запада па се учинило корисним да би се те исламистичке организације, због енергије коју у себи носе и старих предрасуда западних хришћана према тој религији, могле бити корисне и за домаће западне потребе. По систему како су створене, претваране су и у непријатељске организације, проглашаване терористима и постале оличење дуго траженог непријатеља. Запад је јавно говорио да се бори против исламских терориста, а истовремено их је у тајности одржавао, финансирао и контролисао. Тако је настала и такозвана Исламска држава, и то је њена улога.

МОЖЕ ЛИ ISIS ОБЈАВИТИ РАТ ЕВРОПИ?

Занимљиво је како је Запад мењао њено име. Прво је била Исламска држава Ирака и Леванта (ISIL), па онда, када је Сирија дошла на дневни ред, Исламска држава Ирака и Сирије (ISIS) и, на крају, када су створили услови за њену глобалну улогу, Исламска држава (IS). IS је до сада највећи западни терористички пројекат, већи од онога који се звао Ал Каида. То је велика игра која је до сада Западу пружила велике могућности да контролише сопствено становништво и, под изговором борбе против тероризма, темељно угрози слободе човека, право на јавну реч и суштински измени природу западних друштава створену кроз историју, да доведе у питање оно што се зове западна цивилизација. А све под изговором борбе против непријатеља, који је, тврди се, радикални ислам.

И онда је дошао 11. септембар 2001. године и још увек неразјашњени напад на Светски трговински центар у Њујорку. Тај догађај је отворио невероватне политичке могућности Вашингтону и целом Западу. Другим речима, тероризам је постао кључни инструмент политичких циљева. Али ко је уствари стварни терориста? То је онај ко је аутор државног синтетичког тероризма.

У светлу тог модела шта би онда могао бити политички циљ напада у Паризу и зашто баш у Француској. Циљ извршилаца, терориста, уопште није саопштен, нико не зна шта је њихов циљ, а циљеве уствари преносе политичари, представљајући их као последице тероризма у француској престоници. Већина оних који су се огласили – махом лидери Француске и Немачке – тврде да је реч о објави рата против Европе. Каквог рата? То нико јавно не говори. Зар једна нејасна терористичка организација са непознатим бројем припадника, који се возикају у новим „тојота“ фургонима, може објавити рат једној Европи? Они говоре и о хитним променама пре свега према избеглицама, јер ти јадници су наводно основна полуга тероризма у европским градовима, али и о значајном сужавању простора људског живота и рушењу европског модела друштва. Истовремено, у Америци је приметна кампања да НАТО због напада у Паризу треба да војно интервенише у Сирији. Зашто? Зато што је један од терориста наводно из Сирије. То је, како изгледа, само коришћење ситуације, а не и стварни циљ терористичког напада у Паризу.

Тачно је да нека врста рата против Европе, или тачније онога што се још увек зове Европском унијом, постоји, и то већ извесно време. То је хибридни рат, који се води на више поља, на економском, финансијском, политичком и сада и кроз генерисање тероризма. Тај рат – ваљда би требало и јавно рећи – води Америка уз саучесништво дела политичке и пословне елите Европе. И кроз ту призму би требало сагледати и околности и сам догађај тог „петка тринаестог“ у Паризу и изјаве лидера да је угрожена Европа и да ЕУ прети коначан распад.

ЗАШТО ФРАНЦУСКА И ШТА СРБИЈА

Тим трагом води и одговор на питање зашто Француска. Француска је за цели свет симбол Европе, Немачка јесте најмоћнија европска земља, али није симбол, и зато треба погодити симбол, а не маргиналце. Уз то, ништа мање важно, верује се да је то и могуће извести у Француској, земљи са веома јаким безбедносним системом, али са још већом контролом и мрежом америчких служби. На пример, како је могуће у једној Француској да на дан терористичког напада буде блокирана интернет и комуникација мобилних телефона, и то онај део који користе тајне службе. Шта ће, међутим, бити стварне последице трагедије у Паризу, тешко је рећи, а за сада је извесно да ће тај рат потрајати. Он ће трајати све док кључни европски лидери не устану и јавно и одлучно саопште јавности шта се стварно дешава, и да више не прихватају ту трансатлантску игру. Све друго је обмана и губљење времена. Да ли ће се то и када десити, веома је тешко рећи. Чак је мало вероватно да ће се то десити са овом генерацијом европских политичара и лидера.

И на крају нешто о уплетености Србије у цели пројекат. Србија је, вероватно невољно, уплетена од самог почетка најновије фазе пројекта кроз избеглице, мигранте, који тврде да су са Блиског Истока, махом из Сирије, иако то није сасвим тачно. Односом према избеглицама Србија је веровала и још увек верује да је стекла наклоност европског политичког свештенства иако би се могло показати да је то наивно веровање. Па је онда послужила као извор доказа да је тај један терориста заиста из Сирије и да је регистрован када је ушао у земљу у Прешеву. Та улога „доказа“ је додељена једном београдском дневном листу, на који су се онда позивали европски медији, мада касније фотографије не одговарају лику који је објављен у том београдском листу. Та уплетеност Србији заиста није потребна, и цена би на крају могла бити много већа од очекиване добити за ту услугу.

Извор: Нови Стандард