Vidovdanski vidokruzi 2013

Nećemo se ovde pridružiti nedostojnim bajanjima o tome da li će ili ne vlastima u Srbiji biti dodeljen „datum“ za (ne)otpočinjanje pregovora za (ne)pristupanje Evropskoj uniji na Vidovdan, 28. juna 2013. Jer, jasno je, cilj te društveno-političke igre koja je srpskoj javnosti preko totalitarnih – ali tako EUropskih – medija nametnuta poslednjih meseci nije u tome da se dokuči odgovor na tu iskonstruisanu dilemu. Naprotiv, parafrazirajući Maršala Mekluana, kao što i mediji sami po sebi zapravo predstavljaju poruku, tako je i igra „datuma“ cilj za sebe.

Javnost treba istrenirati, poput Pavlovljevog psa, da je „datum“ najvredniji državni i društveni cilj. On treba da se voli više od mame i tate, više od bate i seke. I nijedan uslov nije preveliki, pretežak, isuviše ponižavajući, nijedna izdaja prevelika. Naprotiv – izdaja je ne zalagati se za „datum“, ne poželeti ukrcavanje na najnoviju verziju Titanika. I onda imamo savršenu situaciju za sprovodioce takve politike. Zašto bi Predsednikovo sarajevsko „klečanje“, spavanje na prašnjavom briselskom podu Prvog potpredsednika Vlade, Premijerovo rukovanje sa jednim od glavnih trgovaca ljudskim organima (bar) na prostorima jugoistočne Evrope i predaja kosmetskih Srba pod njegovu vlast – zašto bi bilo koja od ovih stvari bila podložna moralnoj osudi i nazvana izdajom, kada je sve u funkciji vrhovne, nesporne vrednosti koja se u javnoj sferi neprekidno propagira?

E, da je samo Vuk Branković imao neki „datum“ s kojim je mogao da maše – uštedeo bi trud mnogih istoričara koji pokušavaju, opravdano ili ne, da ospore priču o njegovoj izdaji. Kakva crna izdaja, kakvi crni noževi u leđa – kad je “datum” Vuku bio najvažniji? A našla bi se tu i neka srednjevekovna verzija današnjeg Šefa kancelarije za Kosovo i Metohiju, neko ko bi nonšalantno, laka srca i još laganijeg osmeha izjavio da će se „datumu“ najviše radovati upravo Srbi iz Oblasti Brankovića – inače 96% srpskoji 0,26% arbanaškoj prema prvom otomanskom popisu iz 1455, i da su svi potonji vekovi turskog ropstva, nabijanja na kolac, danka u krvi i drugih civilizacijskih pogodnosti ipak bili opravdani, i vredni radovanja. Jer, u suprotnom, celo tamošnje srpstvo bi – umrlo od gladi. Dakle, samo da se nesrećni Vuk setio nekog „datuma“ koji je mogao da potegne kao izgovor – možda bi se istorija danas drugačije pamtila. Onda ne bi bilo ni potrebno da današnji nemački parlamentarci zahtevaju „promenu svesti“ stanovništva u Srbiji, onda Ahmet Davutoglu ne bi morao da se trudi da dokazuje da je otomanska okupacija Balkana bila jedna “uspešna priča”. Sve bi odavno bilo apsolvirano, i Vuk Branković bi odavno postao poželjan nacionalni model.

Pa čak bi i turčenje bilo ne samo opravdanije, već i pohvalno, nešto što nije podložno nikakvoj osudi ili moralnom vrednovanju.Jednostavno, moglo se sve vreme tvrditi da je „osećaj za realnost“ među onim najpametnijim i najpraktičnijim Srbima pobedio još pre šest vekova, tako da sada niko ne bi morao iznova da troši energiju na to. Istina, da su svi Srbi tog vremena bili tako “pametni i realni”, ceo Balkan bi bio islamiziran,tako da je pitanje da li bi npr. bilo ne samo Mocart kugli već i samog Mocarta, da li bi ovovekovni Turci morali da voze svoje nove Mercedese preko nesigurnih balkanskih autoputeva i masovno na njima ginu samo da bi posetili siromašnu rodbinu u Anadoliji – a i da li bi se Mercedesi uopšte ikad i proizvodili…

Podrazumeva se i da ne bi bilo ni današnjih „evrointegracija“, jer bi Evropa već odavno bila integrisana, istina u neku drugu kulturnu i versku tradiciju, tako da sukobi unutar nje ne bi bili na protestantsko-katoličkoj već verovatno na sunitsko-šiitskoj osnovi, a današnji turisti se ne bi divili vrhovima katedrala već minareta – osmanskih ili arapskih, svejedno je. Ali to je sve već neka druga priča, koja nas vraća na besplodne staze osude nezahvalnih Evropljana, na staze vrednovanja, iako je već odabrana i savršeno vešto plasirana vrhovna vrednost, s one strane dobra i zla, zvana „datum“, cilj koji opravdava svako sredstvo, pere čak i najprljavije ruke, umiva čak i najmusavije lice, briše čak i najslinaviji nos.

Svakako je, dakle, zanimljivije od toga da li će Srbija dobiti “datum” ili ne posmatrati prateće efekte koje on proizvodi. Prvi potpredsednik Vlade nam je nedavno demonstrirao kako jedna vrhovna ideja-vodilja kao što je „datum“ ume da potisne u drugi plan sve drugo, pa čak i objektivnu realnost iz ne tako daleke prošlosti. Tako nam Prvi potpredsednik saopštava, preko stoglave hidre svojih EUropskih medija, da će, ako Srbija „dobije datum“ – to biti prvi pobednički Vidovdan u srpskoj istoriji. Nećemo ni ovde ulaziti u besmislene rasprave o vrednostima koje su ipak nižeg ranga od već-mnogo-ali-nikad-dovoljno-pominjanog „datuma“. Dakle, nećemo zamarati „datumare“ krajnje nepraktičnim, nedelotvornim, zamarajućim i, na kraju, nemodernim i ne EUropskim primedbama vezanim za neuporedivo niže vrednosti koje su oličene u Kosovskom zavetu: da se vredi boriti za večno a ne za prolazno, da vredi svoj život dati za bližnje, za otadžbinu, za čast i ostale ideale koje „datumu“, razume se,nisu ni do kolena. Samo ćemo uočiti kako je čak i jedan vrhovni realista veberovske škole kao što je Prvi potpredsednik Vlade Srbije, upao u zamku u koju redovno upadaju svi „idealisti“. Zamaglio mu se pogled na materijalnu, osvedočenu, dokumentovanu realnost.

Da, čak i njemu se to može desiti. Jer, kako drugačije objasniti to da je Prvi potpredsednik zaboravio veliku vidovdansku pobedu od pre samo nešto više od dve decenije – probijanje koridora koji je ponovo spojio zapadne i istočne delove srpske Bosne i Hercegovine. Upravo je 28. juna 1992. godine proglašen uspeh operacije Koridori završetak 42-dnevne vazdušno-kopnene blokade zapadnog dela Republike Srpske. Direktan povod za tu operaciju bila je smrt 12 beba u banjalučkom porodilištu zbog nedostatka kiseonika, beba za koje do dan-danas niko nije klečao, niti iko pravio demonstracije u Sarajevu ili bilo gde drugde na teritoriji Federacije BiH.

Onima kojima je stran zanos koji izaziva obožavanje “datuma” je možda pomalo čudno što je jedan tako visoki državni funkcioner zaboravio tako važan događaj iz relativno bliske prošlosti. A nema sumnje da je u pitanju zaborav a ne neznanje. Jer, godine 1992. je današnji Prvi potpredsednik Vlade Srbije i srpski “najevropljanin” bio ozbiljan kandidat za “najsrbina”. Niko se nije zalagao za zapadnije “velikosrpske” granice od njega, a malo ih je bilo koji su bili glasniji u dezavuisanju svih koji bi se usudili da budu manje ambiciozni, odnosno “realniji” na polju nacionalne kartografije. Nijedna reč nije bila isuviše teška da se izgovori na račun takvih, pa ni kvalifikacija poput “nesrpske fukare koja onima koji su ovu zemlju bombardovali skute ljube i ruke ljube”. (1) Današnji Prvi potpredsednik Vlade je pre 21 godinu bio među onima koji su javno slavili ovaj ogromni vojni uspeh. A sada ga je zaboravio. To je ta moć “datuma” – ništa se s njim ne može uporediti, i sve drugo deluje tako nekako besmisleno i malo, nevažno i nedostojno sećanja.

Naravno, postoji i teorija da je posredi ne toliko zaslepljenost idolizovanim ciljem, već jedan drugi fenomen takođe prisutan u srpskoj istoriji: potiskivanje svega što čoveka podseća na njegov prethodni život, kojeg se u međuvremenu odrekao. Tako je mnogo puta istaknuto da ključ razumevanja genocidnog ponašanja mnogih koji su promenili veru prema svojoj dojučerašnjoj sabraći leži u njihovom nastojanju da unište sva moguća svedočanstva i sve moguće svedoke njihovog prethodnog bivstvovanja. Po toj teoriji, samo sećanje na vidovdanski proboj Koridora iz 1992. godine budilo bi u svesti Prvog potpredsednika Vlade neprijatne asocijacije na njegov prethodni život, kada je ispovedao neke druge vrednosti.

Stoga, i ove godine, Vidovdan predstavlja veliko srpsko videlo. Oni na vlasti se nadaju prilici da objave svoj konačni raskid sa (sopstvenom) prošlošću, kao i nameru da se još žešće s njom obračunavaju u budućnosti. Jer, “pristupni proces” je prepun novih zahteva, vrvi od mogućnosti za nove ustupke, dodatne promene svesti, još veća “odricanja” radi jedine vrednosti koja može da zaseni “datum” – “članstva”.

No, da je nepravedno ne zapostavimo, imaće i zvanična opozicija nešto s čim će moći da se podiči i da objavi, nešto što je već naznačeno najavom “vidovdanske promenade” u režiji Demokratske stranke Srbije (2): da su nadanja u nekakav širi zajednički front u borbi za očuvanje Ustava i države po svoj prilici iluzorna. Suprotno Kneževoj večeri od pre šest vekova, izgleda da je svakom potencijalnom junaku u današnjem Kosovskom boju nađena, umesto vrline – mana. Za “utehu”, ostalo je opredeljenje za zemaljski poraz. U ovoj situaciji, dozvoljeno je zadovoljavati se i malim stvarima.

—————————————————————————————–

(1) http://www.youtube.com/watch?v=Mhq5VVEUVe

(2) http://dss.rs/dss-organizuje-protestnu-setnju-na-vidovdan/

Izvor: Fond Strateške Kulture