„Вишеградски модел“ за Србију

У оквиру преговора о приступању Србије ЕУ, та земља “треба постепено да своју спољнополитичку позицију доведе у склад са европском”. Ова изјава Јоханеса Хана, комесара ЕУ за проширење и суседство након састанка у Бриселу са шефом МИП-а Србије Ивицом Дачићем, дозвољава нам да прогнозирамо даље погоршање спољнополитичког положаја Београда.[1] Треба имати у виду да преговори о пријему Србије у ЕУ још нису ни почели, а за наредних 5 година сама ЕУ је објавила мораторијум на сопствено проширење. На тај начин Брисел у резерви има још доста времена да Србију претвори у сопствени именилац.

Да оставимо сада по страни увелико реторичка питања о томе да ли уопште постоји “европска спољнополитичка позиција” – узимајући у обзир како данашњу зависност Брисела према Вашингтону без преседана, тако и постојање противуречности унутар саме ЕУ (одбијање 5 држава ЕУ да признају независност Косова само је један од примера сличних противуречности). Много важније је размотрити могући сценарио “меког” супротстављања Србије притиску руководства ЕУ (за “јаче” супротстављање Бриселу, код српског руководства очигледно нема ни снаге, ни средстава, ни жеље). И овде кључна улога може припадати анализи делатности регионалних интеграционих механизама који делују формално у оквирима ЕУ, али који изгледају као некаква “ЕУ у минијатури” са свим сопственим инетересима и моделима.

Међу сличним интеграционим моделима за Србију посебно интересантна изгледа Вишеградска група, створена још 1991. године, која у својим редовима обједињује Мађарску, Пољску, Чешку и Словачку. Улазећи у ЕУ и НАТО, те државе такође веома активно сарађују на регионалном нивоу и на много начина изграђују своју сопствену линију интеракције како са Бриселом, тако и са земљама које нису чланице ЕУ и НАТО. Ова околност се посебно очигледно пројављује у тренутној кризи у Украјини.

Самит Вишеградске групе одржан 16. новембра у Братислави унапред је најављен малтене као централна тачка регионалне политике за тај месец. Медији земаља региона анонсирали су долазак на форум директно из Аустралије са самита “велике двадесеторке” канцеларке Немачке Ангеле Меркел. Чуле су се прогнозе о претварању “Вишеградске четворке” у “петорку”, на конто присаједињења Украјине. Међутим, није дошло до геополитичког празника. Меркел није допутовала и без ње је догађај у Братислави протекао прилично рутински, без обзира на присуство првих лица држава-региона.

Већ одавно се говори о томе да је потребно некакво “преформатирање” Вишеградске групе која је створена још пре скоро четврт века. Само што код њених учесника има довољно политичког здравог смисла да не журе по датом питању и не иду на руку својим сопственим и Бриселским геополитичким “јастребовима” и “спекулантима”. Није чудо да ни криза у Украјини није постала катализатор претварања Вишеградске групе ни у антируску војну песницу, ни у одскочну даску за убацивање Украјине у орбиту ЕУ. Разлог је – унутрашња разногласност унутар вишеградске “четворке” и њен опрезан приступ према сумњивим геополитичким пројектима. Последња околност је можда последица вишегодишњег боравка народа централне и источне Европе у саставу СЕВ и Варшавског уговора.

Није тајна да је Пољска главни апологета активног мешања Вишеградске групе у украјински сукоб. И овај пут је председник Пољске Бронислав Коморовски одмах захвалио домаћину сусрета Словачкој због позива председника Украјине. Према његовим речима, то је омогућило да се продемонстрира “солидарност” у подршци Украјини, која се наводно, по мишљењу Комаровског, “супротставља руској агресији”. У развоју своје скандалозне тезе председник је позвао учеснике форума да створе стални формат узајамног деловања Вишеградске групе у Украјини на разних нивоима.

Међутим, остали учесници самита нису пројавили посебну жељу да подрже ратничку политичку реторику свог пољског колеге. Ограничивши се дежурним изјавама о подршци територијалне целовитости Украјине, шефови држава и влада Мађарске, Чешке и Словачке прешли су на конкретније и за њихове земље важније аспекте ситуације око Украјине. Премијера Словачке Роберта Фица интересовале су перспективе двостраних трговачко-економских веза са Украјином ради којих је за децембар заказано заједничко заседање влада двеју земаља. Председника Мађарске Јаноша Адера узнемиравају перспективе преговарачког процеса у циљу регулисања украјинске кризе. Између редова се примећује његова узнемиреност положајем мађарске етничке мањине у Закарпатју, коју Кијев не жути да укључи у политичке дискусије о будућности земље. Што се тиче председника Чешке Милоша Земана, који исказује слабост према геополитичким генерализацијама и сликовитим карактеристикама, он је, како би се рекло авансно, подржао украјинског лидера: “Верујем да ће председник Порошенко ући у историју као председник мира”.[2]

Конкретан резултат самита у суштини је постао договор о успостављању трајног узајамног деловања на нивоу министара иностраних послова и одбране земаља Вишеградске групе и Украјине. Поред тога, Словачка као земља која реверсно испоручује Украјини гас, обећала је да ће наставити ову праксу и да ће чак од јануара 2015. године повећати обиме испоруке са садашњих 10 милијарди кубних метара на 11,5 милијарди кубних метара.[3] Међутим, Мађарска која је раније ове године прекинула те испоруке у Украјини, није подржала такав предлог – потврдивши опстанак противуречности у редовима саме Вишеградске групе.

Другачији исход форума заправо се није могао ни очекивати. Са једне стране, све земље чланице Вишеградске “четворке” су и чланице ЕУ и НАТО пакта што од њих тражи политичку слодиарност са одлукама из Брисела. Међутим, суштина усмерености спољне политике сваке земље према Украјини увелико се разликује. За Пољску (као и за Прибалтичке земље) Украјина је средство да се у редовима ЕУ створи регионални блок под сопственим покровитељством. Мађарску узнемирава судбина Мађара у Закарпатју. Словачка очигледно покушава да на таласу украјинске кризе подигне сопствену цену у енергетској игри. А Чешка се већ традиционално придржава “посебног мишљења” по свим питањима европског дневног реда. У резултату свега овога, Вишеградска група која је у данашњој Европи улетела у круг геополитичких, међунационалних и енергетских фронтова, као организација покушава да се држи доста опрезне и објективне позиције, у том смислу и према Русији. На крају крајева, енергетска позиција Москве на европском тржишту остаје чврста и чак се ојачава, а за ту исту Мађарску Русија остаје водећи спољнотрговински партнер изван граница ЕУ.

И наравно, мора се напоменути да над свим националним и регионалним пројектима садашње Европе виси сенка финансијско-економске кризе. Тачно за време самита у Братислави, Eurostatнас је обрадовао редовном порцијом статистике. Из ње видимо да је еврозона у трећем кварталу остварила економски раст за 0,2% у поређењу са претходним кварталом. Стручњаци ту ситуацију коментаришу крајње уздржано. Према речима Џонатана Лојндса, стручњака из аналитичке компаније CapitalEconomicsкоја има канцеларије у Лондону, Торонту и Сингапуру “та чињеница да је еврозона у трећем кварталу напокон почела да расте, није велика утеха. Међутим, овај раст још нипошто није довољан”.[4]А на економске проблеме неизбежно се натоварају и политички.

Тако да је Србији крајње време да покуша да примени искуство Вишеградске групе како би изградила сопствену вишевекторску спољну политику која је неће гурнути у токове Бриселских захтева. На крају крајева, ради се о историјским регионалним суседима Београда.

Извор: Фонд Стратешке Културе