Власт је пролазна, универзитет је трајна институција

Универзитет у Београду је моћна државна институција. Не зато што располаже са инструментима принуде, нити зато што има било правну, било стварну могућност да својим одлукама трасира дешавања у држави. Моћ универзитета почива на знању и снази уверења припадника академске заједнице. И та моћ је увек тиха, неприметна и ненаметљива и од стране универзитета, никад злоупотребљена.

Великани који су стварали и кроз два века дугу историју развијали Универзитет у Београду, своје вредности и идеале, своју преданост науци и култури, пожртвованост према држави и приврженост народу, своје личности и своја имена уткали су у ту институцију. Тиме су и нас који универзитету данас припадамо својим делима обавезали да одговорношћу према садашњим и будућим генерацијама студената останемо на истом путу. Зато је институција универзитета место где се славна прошлост спаја са будућношћу и зато је наша мисија далеко важнија и од науке и од образовања понаособ. Ми смо обавезани да чувамо вредности. Ми немамо право да будемо неозбиљни.

Вредности које универзитет чува нису неке имагинарне категорије, већ управо супротно – то су исте оне вредности које у преамбули препознају Устав Републике Србије и Закон о универзитету. То су и принципи академске слободе, аутономије и академског интегритета. Слобода, аутономија, интегритет универзитета су увек опстајали и трајаће упркос променљивим друштвеним и политичким системима.

Како развој друштва мора да почива на високопрофесионалној и непоткупљивој, моралној личности, улога универзитетских професора је да студентима обезбеде такве узоре и амбијент у којем могу слободно да развијају своје вредносне и стручне ставове и истраживачке сензибилитете. Универзитет је последња инстанца у образовном систему где се морални стандарди и стандарди професије морају јасно поставити, одржати, али и стално преиспитивати и унапређивати. Зато су критика и самокритика, упорност и преданост, истинољубивост и доследност, аутентична и јака личност највиши домети образовног процеса.

Било је и биће изазова који се пред универзитет постављају, као што је било и биће нових покушаја власти да универзитет сведу на своју испоставу. Као што су такви покушаји били непримерени и по правилу неуспешни у прошлости, они ће то бити и у будућности.

Пример таквих, на неуспех осуђених, покушаја притисака на универзитет је и уредба владе у оставци којом се, у сврху притисака на универзитет, мења однос вредновања научног и наставног ангажовања наставног кадра. Ова уредба је донета мимо законске процедуре, без мишљења актера које закон препознаје као релевантне за креирање норми и стандарда и самим тим је противправна. Додатно, примена ове уредбе је неспроводива у реализацији актуелних студијских програма који су акредитовани према нормама које ова уредба директно мења. Изнад свега, оваквом уредбом владе извршен је атак на још један од кључних принципа дефинисаних Законом о високом образовању, а то је јединство наставе, научноистраживачког, односно уметничкоистраживачког рада и иновативне делатности чланица универзитета. Ово начело је суштина високошколског образовања и Универзитет у Београду је дужан да се избори за јединство наставе и истраживања, као и за права свих запослених. Без тог јединства универзитет се своди на образовну институцију која репродукује знање, уместо да га проширује и продубљује у све динамичнијем простору образовања.

Зато је ова уредба противправна и зато неће опстати. Питање је да ли ће њено постојање уопште и остати запамћено у историји универзитета. Али стварни разлог за њено доношење хоће.

А тај разлог је академски интегритет и честитост који у актуелном тренутку демонстрирају сви припадници универзитета – од студената до професора. Тај разлог је јединство у различитости којим ова генерација припадника универзитетске заједнице показује да су демократски процеси далеко више од идеала и да могу бити стварност. Тај разлог је одбрана државе и друштва, законитости и принципа, доследности и интегритета од свих напада којима је универзитетска заједница изложена. Тај разлог је моћ уверења академске заједнице, који је опстао и који ће опстати упркос притисцима и политичким потребама носилаца власти. Тај разлог је и понос који сви ми осећамо јер нисмо изневерили ни наше претходнике, ни оне који ће нас наследити.

Власт је пролазна, универзитет је трајна институција.

Аутор, проф.др Владан Ђокић, ректор је Београдског универзитета

Извор: Политика