Вучић и америчке санкције Додику

Ма шта мислили морамо се сложити да су америчке санкције против председника Милорада Додика дошле изненада, тајновито и под прилично неразјашњеним околностима. Непобитно је једно, односно да је одлука дошла са самог „врха“ или из Стејт департмента.

Из тог угла гледано потпредседник Бајден је и више него довољно високо позиционирани политички актер који је могао наложити увођење спорних санкција, а да јавност остане ускраћена за податак о томе ко је коначни доносилац одлуке.

Додајмо томе општепознату наклоност потпредседника Бајдена према српском премијеру, која досеже чак до директне комуникације и могућности договарања, па нам оцена у Вучићеву уплетеност у овај политички „хинџубис“ неће деловати нереалном. И те како је Вучић био у позицији замолити Бајдена за ову услугу, док је амерички потпредседник био могућан молбу реализовати. На обострано задовољство!

Овде долазимо до кључног питања: зашто би премијер Вучић на овакав начин задао тежак ударац свом декларисано-блиском сараднику? Можемо у бескрај набрајати разлоге због којих је Додик постао Вучићев „камен око врата“, и то до нивоа у ком премијер Србије, због Додикових потеза, трпи тешке последице и притиске. Но, једно је кључно: Додик и Вучић регионалну будућност виде из крајње супротних (супротстављених!) углова.

На једној страни Додик свој политички опус своди на опстанак на власти уз максималну националистичку реторику и константне тензије. Из другог угла Вучић се настоји позиционирати као нови Јосип Броз Тито, који ће јужнословенске народе помирити и хомогенизовати до нивоа стварања нове квалитетне заједнице (макар и неформалне!) држава.

У том смислу Вучић Републику Српску посматра као интегративни фактор будућих односа Србије и БиХ (целовите), а Додик као феуд у ком је развој државе и друштва нешто негативно и недопустиво. Управо због различитих и непомирљивих перцепција Александар Вучић је одлучио „котарисати се“ Додика.

Овде морам апострофирати како овакав Вучићев потез има нешто шире и дубље конотације. Дубоко је српски премијер свестан да су Додик и Бакир Изетбеговић у ствари „нокат и месо“, односно да политичка елиминација Додика готово аутоматизмом повлачи и пад Изетбеговића јуниора. То у даљем значи неке нове политичке елите унутар српског и бошњачког етничког корпуса, нове политике, везе, спреге и интегративно деловање. Примера ради то су идеје аутопута Београд-Сарајево, инвестиције, заједнички наступи према ЕУ и појединим моћним државама (САД, Русија, Турска, Кина).

Процес генерацијске политичке смене у Српској је већ започео (Говедарица, Бореновић, са Игором Радојичићем у перспективи), а сасвим извесно сличне рефлексије можемо очекивати и код Бошњака. Па Изетбеговић већ има унутарстраначки проблем са младим „јуношама“ које траже промену политичког курса СДА, као засигурно најрадикалније бошњачке странке.

Дакле, Вучићеви потези имају своју логику и дугорочност, а да не помињем како су на фону Немачке иницијативе трајног решавања западно-балканских трвења и увођења у ЕУ. Елем, проблем је настао у погрешном тајмингу политичке ликвидације. Да је Додиково уписивање у „црну листу“ дошло само неколико месеци раније врло вероватно би бриселска администрација и поједине водеће државе Запада већ уобичајеном инерцијом донеле сличне одлуке. Овако, бар како данас ствари стоје ни један важан политички актер није се повео за овом врло сумњивом одлуком одлазеће Обамине администрације.

И ДОДИК ЈЕ СТАРИ ПОЛИТИЧКИ ВУК

Помно пратећи Додикове јавне наступе и актуелна дешавања, а као искусан криминалиста, имам утисак да је он већ дубоко свестан ко и како му је наместио ову „игру“. Премијерка Жељка Цвијановић од наметања санкција већ трећи пут одлази у Вашингтон и то са задатком да испита спорне догађаје. Нема госпођа Цвијановић капацитет потребан за решавање проблема, али је сасвим подобна за истраживање ситуације.

Све у свему, убеђен сам да ускоро следи Додикови потези у правцу бар анулирања штете. Зна он одлично како се то решава. Довољно је да се подсетимо 2011. године. За неупућене морам рећи како је председник Додик ту годину започео доношењем одлуке о организовању референдума о Суду и Тужилаштву БиХ, коју је и парламент потврдио.

У јеку политичких реакција на ову одлуку, негде почетком лета, стиже одлука високог представника Валентина Инцка да Додика смени са позиције председника. Међутим, тадашњи српски Председник Борис Тадић контактира сам врх Сједињених Држава и тражи одлагање смене за пола године, правдајући то потенцијалном озбиљном дестабилизацијом региона. Тадићева молба је и успела!

Но, Додик није скрушено чекао „исход“, него је већ у октобру лично отпутовао у Вашингтон. Колико је познато са собом је понео преко једанаест милиона конвертибилних марака (нормално буџетских!) којима је моћне лобистичке куће подмитио да спрече његову смену. И успео је у свом науму „инвестирања“ поменутих једанаест милиона.

Знају Додикови противници одлично како он решева сличне проблеме и управо због тога је у јавност пласирано питање како је Српска у задњих десетак година на лобирање у САД потрошила преко 30 милиона.

Додик је ову цифру јавно потврдио, али је избегао разјаснити да ли у исту улази и ових спорних 11 милиона, или је то некакав додатни „бонус“. Са друге стране и Вучић је више пута јавно изрекао како је знао да ће Американци Додику увести санкције, но избегао је појаснити изворе својих сазнања (чудно: иначе је познат по детаљисању). Искрено, нисмо ни очекивали да ће јавно признати како је Бајдена замолио за „услугу“!

Извор: Блог Борислава Радовановића