Vučić i američke sankcije Dodiku

Ma šta mislili moramo se složiti da su američke sankcije protiv predsednika Milorada Dodika došle iznenada, tajnovito i pod prilično nerazjašnjenim okolnostima. Nepobitno je jedno, odnosno da je odluka došla sa samog „vrha“ ili iz Stejt departmenta.

Iz tog ugla gledano potpredsednik Bajden je i više nego dovoljno visoko pozicionirani politički akter koji je mogao naložiti uvođenje spornih sankcija, a da javnost ostane uskraćena za podatak o tome ko je konačni donosilac odluke.

Dodajmo tome opštepoznatu naklonost potpredsednika Bajdena prema srpskom premijeru, koja doseže čak do direktne komunikacije i mogućnosti dogovaranja, pa nam ocena u Vučićevu upletenost u ovaj politički „hindžubis“ neće delovati nerealnom. I te kako je Vučić bio u poziciji zamoliti Bajdena za ovu uslugu, dok je američki potpredsednik bio mogućan molbu realizovati. Na obostrano zadovoljstvo!

Ovde dolazimo do ključnog pitanja: zašto bi premijer Vučić na ovakav način zadao težak udarac svom deklarisano-bliskom saradniku? Možemo u beskraj nabrajati razloge zbog kojih je Dodik postao Vučićev „kamen oko vrata“, i to do nivoa u kom premijer Srbije, zbog Dodikovih poteza, trpi teške posledice i pritiske. No, jedno je ključno: Dodik i Vučić regionalnu budućnost vide iz krajnje suprotnih (suprotstavljenih!) uglova.

Na jednoj strani Dodik svoj politički opus svodi na opstanak na vlasti uz maksimalnu nacionalističku retoriku i konstantne tenzije. Iz drugog ugla Vučić se nastoji pozicionirati kao novi Josip Broz Tito, koji će južnoslovenske narode pomiriti i homogenizovati do nivoa stvaranja nove kvalitetne zajednice (makar i neformalne!) država.

U tom smislu Vučić Republiku Srpsku posmatra kao integrativni faktor budućih odnosa Srbije i BiH (celovite), a Dodik kao feud u kom je razvoj države i društva nešto negativno i nedopustivo. Upravo zbog različitih i nepomirljivih percepcija Aleksandar Vučić je odlučio „kotarisati se“ Dodika.

Ovde moram apostrofirati kako ovakav Vučićev potez ima nešto šire i dublje konotacije. Duboko je srpski premijer svestan da su Dodik i Bakir Izetbegović u stvari „nokat i meso“, odnosno da politička eliminacija Dodika gotovo automatizmom povlači i pad Izetbegovića juniora. To u daljem znači neke nove političke elite unutar srpskog i bošnjačkog etničkog korpusa, nove politike, veze, sprege i integrativno delovanje. Primera radi to su ideje autoputa Beograd-Sarajevo, investicije, zajednički nastupi prema EU i pojedinim moćnim državama (SAD, Rusija, Turska, Kina).

Proces generacijske političke smene u Srpskoj je već započeo (Govedarica, Borenović, sa Igorom Radojičićem u perspektivi), a sasvim izvesno slične refleksije možemo očekivati i kod Bošnjaka. Pa Izetbegović već ima unutarstranački problem sa mladim „junošama“ koje traže promenu političkog kursa SDA, kao zasigurno najradikalnije bošnjačke stranke.

Dakle, Vučićevi potezi imaju svoju logiku i dugoročnost, a da ne pominjem kako su na fonu Nemačke inicijative trajnog rešavanja zapadno-balkanskih trvenja i uvođenja u EU. Elem, problem je nastao u pogrešnom tajmingu političke likvidacije. Da je Dodikovo upisivanje u „crnu listu“ došlo samo nekoliko meseci ranije vrlo verovatno bi briselska administracija i pojedine vodeće države Zapada već uobičajenom inercijom donele slične odluke. Ovako, bar kako danas stvari stoje ni jedan važan politički akter nije se poveo za ovom vrlo sumnjivom odlukom odlazeće Obamine administracije.

I DODIK JE STARI POLITIČKI VUK

Pomno prateći Dodikove javne nastupe i aktuelna dešavanja, a kao iskusan kriminalista, imam utisak da je on već duboko svestan ko i kako mu je namestio ovu „igru“. Premijerka Željka Cvijanović od nametanja sankcija već treći put odlazi u Vašington i to sa zadatkom da ispita sporne događaje. Nema gospođa Cvijanović kapacitet potreban za rešavanje problema, ali je sasvim podobna za istraživanje situacije.

Sve u svemu, ubeđen sam da uskoro sledi Dodikovi potezi u pravcu bar anuliranja štete. Zna on odlično kako se to rešava. Dovoljno je da se podsetimo 2011. godine. Za neupućene moram reći kako je predsednik Dodik tu godinu započeo donošenjem odluke o organizovanju referenduma o Sudu i Tužilaštvu BiH, koju je i parlament potvrdio.

U jeku političkih reakcija na ovu odluku, negde početkom leta, stiže odluka visokog predstavnika Valentina Incka da Dodika smeni sa pozicije predsednika. Međutim, tadašnji srpski Predsednik Boris Tadić kontaktira sam vrh Sjedinjenih Država i traži odlaganje smene za pola godine, pravdajući to potencijalnom ozbiljnom destabilizacijom regiona. Tadićeva molba je i uspela!

No, Dodik nije skrušeno čekao „ishod“, nego je već u oktobru lično otputovao u Vašington. Koliko je poznato sa sobom je poneo preko jedanaest miliona konvertibilnih maraka (normalno budžetskih!) kojima je moćne lobističke kuće podmitio da spreče njegovu smenu. I uspeo je u svom naumu „investiranja“ pomenutih jedanaest miliona.

Znaju Dodikovi protivnici odlično kako on reševa slične probleme i upravo zbog toga je u javnost plasirano pitanje kako je Srpska u zadnjih desetak godina na lobiranje u SAD potrošila preko 30 miliona.

Dodik je ovu cifru javno potvrdio, ali je izbegao razjasniti da li u istu ulazi i ovih spornih 11 miliona, ili je to nekakav dodatni „bonus“. Sa druge strane i Vučić je više puta javno izrekao kako je znao da će Amerikanci Dodiku uvesti sankcije, no izbegao je pojasniti izvore svojih saznanja (čudno: inače je poznat po detaljisanju). Iskreno, nismo ni očekivali da će javno priznati kako je Bajdena zamolio za „uslugu“!

Izvor: Blog Borislava Radovanovića