Вучићев мали Дејтон и велика низбрдица

1.

Осврти на Вучићеву визиту Вашингтону показали су да српски opinionmaker-и све могу да пропусте, али да буду инертни и глупи – никад. Описујући посету као крах јер Вучић није видео Бајдена, вучићомрсци су показали уверење да Бела кућа функционише као СТР, на чијим вратима на закаченој цедуљи пише „враћам се за пет минута“. Американољупци – свет који се више шлихта Америма него што мрзи Вучића – били су беневолентнији, градећи куле на песку, веће и од њихове снисходљивости. Тако се од неких од њих могло чути да је Вучић тамо откључао врата ЕУ а од других како ће Јенкији сад да запрете Албанцима да се смире, будући да су одсудно заинтересовани за стабилност Балкана. Мир у свету нису помињали. Трећа група мајстора – о вучићољупцима је реч – била је уздржанија него иначе, што им није у природи. Објашњење за њихово чудно понашање крије се у томе што сам Вучић неће ову посету маркетиншки рабити као неке раније, будући да се тамо радило о суптилнијим и о опаснијим стварима, где није било ничег што би могло да се егзалтирано тумачи, а што би они могли да разумеју и чиме би могли да машу.

2.

Па ипак, била је то важна посета, у којој су доминирале две ствари – једна стара и једна нова. Прво, још једном се показало да Америку Србија још од почетка 90-тих занима искључиво као безбедносни проблем. Дакле, ако је Србија мирна и ако то намерава да остане, све друго је само питање технике. Речју, кад Американци добију уверавања да Срби неће да се туку, тад за њих све постаје лакше. Примењено на данашње прилике, то питање прелама се кроз понашање Србије у целој серији регионалних проблема. Дакле, како ће Србија да се понаша у македонској кризи, хоће ли бити на страни Груевског? (Узгред, још пре његовог пута у Вашингтон, неки амбасадори су тражили од Вучића да прими Заева, али до тога није дошло.) Хоће ли предузимати превентивне антитерористичке акције против сумњивих Албанаца на Југу? Хоће ли, кад Ципрас ускоро дође у Београд, имати неку заједничку акцију око Македоније и Турског тока? Како ће се Србија понашати кад крене лом у Републици Српској? Шта Вучић мисли о Орбану, намерава ли да крене његовим стопама? Задовољство Вучићевим одговорима његових америчких саговорника учинили су да се српски премијер из Вашингтона врати са титулом „фактора мира на Балкану“.

3.

Други моменат Вучићеве посете Вашингтону је нов. Наиме, све оно о чему се пре шест месеци на линији Београд-Вашингтон разговарало, кад је сусрет са Бајденом почео да се припрема, после догађаја у Македонији добило је сасвим друго значење. Рецимо, кад је Вучић пре неки месец тражио америчке компаније у Србији, можда је мислио на паре; сада у Вашингтону, кад је говорио о томе, морао је да мисли на то да ће Американци, ако нам пошаљу неку фирму, рачунати са простором Србије као са стабилним, речју, да немају у плану да га угрозе.

То значи да никад од Дејтона Србија са Америком није мање разговарала као засебна држава, која има сопствене аутономне политичке процесе и намере, а никад више као део региона, у коме су болни и опасни процеси реконфигурације већ започели, и то на иницијативу Американаца. И то је, рекао бих, била суштина вашингтонских разговора: Вучића је занимало хоће ли Америка оставити Србију у миру, Американце хоће ли Србија бити мирна.

4.

Захтеви Вашингтона пред Србијом су огромни, много већи него што се чини на први поглед. Они су толико велики да Вучићева реч како ће Србија бити мирна није могла сасвим да увери његове америчке саговорнике. Зато ће то бити веома контролисано и зато ће у инспекцију у јулу доћи Викторија Нуланд, у августу нам ето и Мекејна, оног типа који разликује само две групе проблема – нерешиве и оне који се решавају бомбардовањем. Хајде да видимо који су то захтеви и зашто су превелики?

5.

Прво, после кратког затишја, односи између САД и Русије поново се компликују, што је већ почело да се огледа у Украјини.

Друго, Македонија ће најмање до следећег пролећа остати жив извор нестабилности, који се последњих дана развио и у правцу првог озбиљног судара Немачке и Америке. Наиме, кад су македонске делегације – Груевског и Заева – дошле почетком недеље код Аустријанца Јоханеса Хана, комесар је заевљевце оставио пред вратима и дуго разговарао са екипом Груевског. Тамо су договорили ванредне изборе за април, али не и оставку Груевског и формирање прелазне владе, што је тражио Заев. Кад је македонски сорошоид – тако га тамо зову – закукао, Хан га је упозорио да ће га јавно оптужити да одбија понуђени договор.

Неколико дана касније, у петак, после консултација и охрабрења Американаца, Зајев је најавио да одустаје од даљих преговора. Већ по томе било је јасно да је Вашингтон главни извор македонске нестабилности и да неће престати да до априла дестабилзује Груевског и слаби његове шансе на изборима. Чиме ће се све америчке службе у томе служити, можемо само да замислимо, али не и да рачунамо како ће бити нежнији него у Куманову.

Дакле, криза у Македонији, која је прилично ангажовала и руску дипломатију, под палицом Вашингтона не иде ка разрешењу, већ се компликује и продубљује. Њен циљ – а то би у Београду морали да знају – није глава Груевског, јер њу су, колико год да се он добро држи, могли да имају са много мање гужве и барута. Циљ је реконфигурација Македоније за рачун Велике Албаније, a та реконфигурација не може остати само на Македонији. Исто као што у Босни и Херцеговини циљ Американаца није већ прилично рањени Додик, него најављена уставна реконфигурација Босне, а то ће рећи рушење Дејтона.

6.

Трећа критична тачка је Грчка, која је Американцима била сасвим у реду, све док је Ципрас држао фронт само према Меркеловој и Европској комисији. Међутим, у тренутку кад се у грчку кризу умешала Русија и кад су грчко-руски разговори о Турском току ушли у веома озбиљну фазу, па још кад су из Атине Америма грубо отписали да им се не мешају у унутрашње ствари, шта се може очекивати сем неког отварања проблема Ципрасу и његовој влади.

7.

У таквим приликама, где половина антизападних побуњеника Европе има власт на Балкану и околини, било би глупо да Американци захтевају од Вучића увођење санкција Русији или јавну осуду Путина. Захтев је нешто друго: да Србија остане дистанцирана од процеса који се одвијају у Македонији, Босни, Грчкој и Мађарској, посебно да не буде на страни оних снага које би, следећи свој државни и нацонални интерес, морала да подржи. Притом, свака од страна које су компатибилне са интересом Србије – и Додик, и Груевски, и Ципрас, и Орбан – данас уживају снажну руску подршку и Американцима је свакако у интересу да Србија, која може да буде важна карика тих процеса, ту не буде ни на руској ни на сопственој страни.

Шта то значи? Разумевајући да све око Србије, па и у њој ври, страхујући колико би Србија или Север Косова као поприште специјалних америчких операција могли да буду опасни, Вучић је у Вашингтону високо издигао речи безбедност и стабилност, верујући да би Србију могло да заобиђе врење које, по свој прилици, очекује Балкан. Истовремено, нема никакве сумње да му је у Вашингтону испостављена цена тих речи, а она гласи: ни у једној балканској кризи не бити на страни коју подржавају Руси. Хауг!

8.

Вучићева посета Вашингтону, уз све оно што следи у честим даљим контактима са Американцима, од њега би могли да направе оног фактора и чувара балканског мира какав је био Милошевић после Дејтона. Сећамо се колико је Милошевићу тада значила та титула, колико је веровао да му она продужава политички живот, колико се надао да ће му она сачувати мир у Србији.

Ту титулу, наравно, непрестано је плаћао испоручивањем нових и нових захтева – од толерисања етничког чишћења у Крајини до препуштања делова Српске и подршке првим кршењима Дејтонског споразума на рачун Срба. Елем, ван граница Србије Милошевић је жртвовао националне и државне интересе, све док то исто од њега није било захтевано и на територији Србије. Предаја Косова за њега је била превисока цена да би наставио да носи титулу фактора мира и стабилности. Остало је историја.

9.

Као што Ворен Кристофер у познатој анегдоти није могао да Милошевићу на папиру напише шта би требало да уради да постане амерички пријатељ и вечни фактор мира и стабилности, већ да увек и свуда испуњава оно што се од њега тражи – тако ни у Вашингтону ове недеље није било никог ко би Вучићу могао да гарантује било шта. Да, можда неће помоћи Груевском, верујући да би Велика Албанија могла да се заустави у Македонији. Можда ће гледати како разапињу Додика, уверен да бошњачке теористе може зауставити на Дрини. Можда ће наставити да Ципраса посматра као човека који иде пречицама, у моменту док овај бије не много мању битку од оне коју туче Путин. И све се то да разумети јер спољња политика се не води принципима, већ себичним интересима земље, да није једне мале ствари. Наиме, чак и кад би хтела, Србија не може бити искључена из процеса који се данас одвијају на Балкану, не постоји сценарио у коме ће Македонија пасти под албанску чизму, а Србија остати поштеђена; пораз Ципраса биће трагедија свих презадужених земаља Европе, крај Додика биће увод у националну трагедију првог реда. Ниједна од тих трагедија у најави неће Србију оставити мирном, ни изнутра ни споља.

Зато је изостанак састанка са Бајденом имао за Вучића посебан симболички значај. Видео је све оне који су од њега захтевали све оно што би му тражио и Бајден; једино није видео онога ко би могао да му гарантује да ће бити све у реду ако тако поступи. Мада, да се не лажемо, Милошевићу су гарантовале много веће фаце од Бајдена. И?

Извор: Нови Стандард

Коментари

Један коментар на Вучићев мали Дејтон и велика низбрдица