Vučićeve dimne zavese

Kosovo i Metohija odavno živi u specijalnom statusu. Delimično ili potpuno, sa ili bez ograda, zadržaka i uslova, čak i tvrdokorni zagovornici poštovanja svakovrsnog prava Srbije na Kosmet priznaju da postoje različiti pogledi na stvar do administrativne linije i od nje. Ali, samo jednom određenom soju korisnika političkih dividendi Kosovo, kao nova albanska država, predstavlja neporecivu materijalnu stvar i konstantu. Samo jednoj supersili i njenim slugama nezavisno Kosovo predstavlja ispunjenje političkog cilja i potpuno ostvarivanje spektra interesa, ekonomskih, političkih, bezbednosnih, geostrateških. To odavno nije vest. Novost je, međutim, to što je rabotu verifikacije i restauracije ovog stanja, ovog akta formalizacije svršenog čina, kao primarni subjekt preuzela vlast Srbije (čitaj A. Vučić) i što pod krinkom konačnog rešenja artikuliše aminovanje, potpunu, međunarodnu i apsolutnu nezavisnost Kosova u njenom suštinskom, faktičkom smislu.

Nakon američkog višegodišnjeg sprovođenja procesa puzajuće nezavisnosti i  saučestvovanja srpske vlasti u njemu, stiglo se pred sam kraj procesa. Očekuje se da sviralo treba o pojas zadenuti, a pre potpunog i konačnog muka, na Srbima je da daju kolovođe. Jedan u Bondstilu, drugi u Beogradu. A zapravo oba u Lengliju. Amerikanci će samo čvrsto nadgledati taj poslednji, konačni potez. Takoreći sutra sledi faktičko priznanje nezavisnosti Kosova, odustajanje zvanične Srbije od Kosmeta, sopstvenog državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta na koje, inače, polaže i pravo i obavezu. Da li je sve ovo bilo dogovoreno još pre nekoliko godina sa aktuelnim predsednikom Srbije u zamenu za međunarodnu podršku njegovoj stranci i njegovom mitarenju, ili je reč o nedogovorenom, dodatnom pritisku Amerike i njenih satelita, sasvim je nebitno (u ovom kontekstu). Važno je da primetimo i razumemo da se ovaj ozbiljan i po Srbiju bolan i težak proces odvija upravo sada i to svima na očigled, a trebalo bi i na upit.

Kao i priča o unutrašnjem srpskom dijalogu ili prenemaganje o potrebi da se buduće generacije liše nasleđenog problema, i ove kvazipatriotske parole deo su strukture sadejstvujućih konkretnih akata kapitulacije. To su samo sekvence ogromnog manevra kojim Vučić podiže gustu dimnu zavesu. Čak i po sopstvenom hvalisanju i tvrđenju, aktuelni predsednik Republike Srbije dao je Arbanasima sve što su tražili, i što su stranci zahtevali da im dâ. Mnoge državne nadležnosti Republike Srbije preneo je na privremene institucije Kosova, a pritiscima, ucenama i zastrašivanjem nagonio je Srbe s Kosmeta da budu kooperativni u odnosima s agresorima i okupatorima. Curenje nadležnosti državnih organa sa teritorija pokrajine i potpisivanje Briselskog sporazuma samo su predugovorne radnje u kosovskoj nezavisnosti i popločavanje njihovog puta ka Ujedinjenim nacijama. Pravosuđe i MUP Srbije više nemaju ama baš nikakvih ingerencija na Kosovu i Metohiji. Naša strana prvo prihvata, a onda i sprovodi Briselski sporazum koji je za Srbe i Srbiju mnogo gori od puke okupacije. Time smo pred Zapadom, Arbanasima, ali pred sobom pristali na okupaciju čime smo je abolirali. Lično je Vučić ekspeditivno gurao predaju Jarinja i prelaza Brnjak kosovskoj graničnoj policiji i carini. Sada ove saobraćajnice prema Raškoj i Novom Pazaru, uprkos protivljenju naroda i protestima, kontrolišu i nadgledaju tzv. kosovske vlasti.

Najnovije spinovanje javnosti u vidu hapšenja Marka Đurića teatralan je pokušaj skretanja pažnje na bizarnost i sporedne stvari. Kao što je Đurić kompletni sporedni lik u ovom procesu uspostavljanja kosovske nezavisnosti, tako je potpuno svejedno šta se dešava oko njega. No, baš tako minoran i marginalan služi Vučiću kao smokvin list koji treba da od naprednjačkih glasača sakrije čin odricanja prava Srbije na teritorijalni integritet i državni suverenitet.

Istovetna je stvar sa tzv. Zajednicom srpskih opština čija će suštinska funkcija biti u tome da je teškom mukom ostvarena i formirana, što će biti svojevrsan dokaz po sebi, i za sebe. A imajući u vidu njen istinski značaj moglo bi se reći da je i to, kao i ostali učinci ove vlasti – maketa cilja koji je trebalo ostvariti. To je nešto što će propagandom da stekne protivvrednost poštenog ustupka Srbiji za njeno davanje teritorije.

No, da je ovaj skaredni događaj hapšenja režiran jasno je iz lako vidljive činjenice da njegova eksploatacija politički odgovara i srpskoj i kosovskoj vlasti. Naprednjacima da pomere fokus sa radnje koju ispod žita čine i kojom faktički priznaju nezavisnost Kosova. Da pokriju uklanjanje države Srbije sa dela sopstvene teritorije, a da neštedimice prosipaju gromoglasne pseudopatriotske parole i na koncu opravdaju se kako su, eto, sve pokušali, ali ne ide. A s druge strane, da objasne svojim navijačima kako su se Arbanasima zatresle gaće „od jednog poziva koji menja sve“…

A Prištini je ovaj potez nabačen centaršut da zabije gol dokazujući da čvrsto vrši vlast na toj teritoriji, da je suverena i da je reč o državnoj političkoj strukturi. I jedni i drugi dobili su političke poene, Arbanasi za svoj državni projekat, a Vučić za svoju stranačku kombinatoriku, indekse glasačke mašine i za posipanje pepelom. Nelagodu su možda imali poneki policajci koji su umesto kakvog delije ili srpskog hajduka, hapsili mlohavog sanjivca Đurića, koji više liči na Seka Persu, nego Obilića i koji više kmeči nego što preteće izgleda. Moglo bi se reći – jake li države kad joj je Marko Đurić pretnja!

Međutim, poniženi su svi građani Srbije i Srbija kao država time što su neke terorističke, paravojne naoružane formacije liferovale i degažirale predstavnika legalne države (pa makar i M. Đurića) preko granice koju su ucrtali onde gde im se učinilo da ona treba da bude, i što im je najjača svetska sila omogućila sebe radi. Doduše, većina Srba nije ni svesna tog poniženja jer nisu ništa drugo do lobotomirani zombi-građani. Lišeni dostojanstva i kritičkog posmatranja sveta, umoreni davno pre rođenja sa sumornom životnom misijom da podržavaju vlast i životare od izborne kampanje do izborne kampanje slušajući velika predizoborna obećanja, gledajući u makete ne dospevši nikada dalje i realnije od laži Potemkinovih sela, fikcije i simulacije.

Ali, u međunarodnoj politici, ne biva sve tako jednostavno kao što bi Vučić i njegovi američki prijatelji želeli. Odavno je nestala unipolarnost supersila i odavno nema samo jednog velikog igrača na svetskoj pozornici. Drugi deo, veći, a i jači deo planete, nedvosmisleno podržava pravo Srbije na sve delove svoje teritorije. Za vlast u Srbiji to je veliko iskušenje. Ukoliko srpska vlast još jednom pokaže svoju dvoličnost prema ruskom faktoru, odnosno sve pregovore i dogovore sa Rusijom formatira isključivo kroz produžavanje sopstvenog opstanka na vlasti, plašim se da će i buduće generacije Srba biti lišene ikakve mogućnosti da stvari poprave. Vremena za gubljenje nema, a ne može se ni kupiti, osobito ne od Rusije.

I na sve to, u friškom obraćanju javnosti o kosovskom pitanju A. Vučić priznaje da je većina naroda za „zamrznuti konflikt“, a onda, demokratski, dodaje da – on nije, zato što je „analizirao sa nekim nevladinim organizacijama i fondovima, preko vlade i Kancelarije za KiM, šta je to što možemo da dobijemo i gubimo”. Pokojni Zoran Radmilović bi rekao „fundamentalno obrati pažnju“ na „neke nevladine organizacije i fondove“. A to su Jukom, Sonja Liht i ostali, celokupan tzv. nevladin sektor koji nikada, ni pod temperaturom, nije izjavio ni slovca protiv interesa Amerike. Kad za stolom imate tzv. nevladin sektor to je po Srbiju i Srbe gore nego da na tom istom mestu sede jastrebovi američkog establišmenta. Na kraju Vučić poentira: „Zaključak tih analiza je da protokom vremena, imajući u vidu naše ekonomske potencijale, socijalne, demografske, demokratske i sve druge, ne dobijamo ništa. Naprotiv, bićemo u težoj situaciji, mi, a ne neko drugi.” Na stranu to što je istu logiku mogao da primeni kada je potpisivao Briselski sporazum i zapita se da li smo sada u težoj ili lakšoj situaciji nego kada su ga sporazum dogovarali i potpisivali, Vučić dakle zaključuje da je bolje da sve izgubimo odmah, a ne kasnije? I za to je obezbedio podršku (pronatoovskog) nevladinog sektora. Pa to je da čovek pukne od smeha i brizne u plač. Da lepo sve predamo potpišemo i udarimo brigu o veselje, pa da nas Bog vidi.

A kad je reč o nebitnom Marku Đuriću, za njega niko ne treba da brine. Ispunio je svoj životni cilj i ostvario smisao sopstvenog postojanja – postao je smokvin list, deo intimnog trenutka svoga idola i obožavanog bića kome se, kako bi to rekao već pomenuti Radovan, divi do imbecilnosti.

Izvor: Stanje stvari