Vučić i nepodnošljiva lakoća okupacije

Pomešali su se beli i plavi NATO barjaci sa crvenim i plavim srpskim zastavama. No, to nisu učinili u agoničnom grču nepojamne bitke, kao što stoji u vezi sa nekim drugim obeležjima u filmu Zdravka Šotre izvedenom po scenariju Ljubomira Simovića, već ih je prosto prilepio anonimni grafički urednik vežbe NATO–Srbija, izvedene pre koji dan u Mladenovcu.

Na okruglom amblemu koji stoji iza srpskog predsednika i generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga prilikom njihovog zajedničkog obraćanja srpska zastava nadvisuje NATO steg. Možda je to stvar grafičko–heraldičke konvencionalnosti, možda znak poslednjih ostataka samopoštovanja domaćina. Napadna uveravanja govornika kako je reč o pukom uvežbavanju snaga za reagovanje na elementarne nepogode budi sumnju da je reč o nečemu drugačijem – NATO steg tu je da obeleži teritoriju i vizuelno posvedoči svoje prisustvo. Kao da o njemu već nismo obavešteni.

Jens Stoltenberg tu je bio kao predstavnik nadmoćne vojne sile. Nazovimo simbiozu njega i sile koju predstavlja, konvencionalnosti radi, okupatorom.

Okupacija je, po pravilu, neugodna – no ne mora biti i do kraja užasna stvar. Uostalom, u evropskoj povesti sile različitog ranga vodile su, u vekovima pre „kratkog dvadesetog veka“, desetine ratova. Zaposedanje određenih teritorija i privremeno ili manje privremeno zavođenje uprave u skladu sa voljom zavojevačke sile bilo je česta pojava. S konca 19. i početkom 20. veka – kada su se iz razloga čovekoljublja i merkantilističke brige da previše dobara ne ode dođavola razrađivali pravni okviri kako da kasapljenje bude manje grozno – i okupacija je dobila svoje jurističko određenje. Bilo je kroz parafe razrađeno šta pobeđeni mora i šta pobednik sme.

Okupator iskazuje nadmoć različitim modalitetima. Špalirima vojnih vozila koja prolaze centralnim gradskim ulicama. Pogledom punom prezira nemeckih soldata koji, ruku pod ruku idu sa napirlitanim damama lakog morala, usmerenom na lokalni živalj. Uostalom, antiokupaciono krilo jugoslovenske kinematografije dalo je vrlo upečatljive likove okupatora – od majora Krigera iz Otpisanih (i povratka istih) do islednika Georga Šicera iz Salaša u malom ritu i Bate Kamenog u brojnim esesovskim inkarnacijama.

Međutim, postmoderni okupatori našeg vremena ne teže samo da iskažu puku siledžijsku nadmoć. Jedan japanski pisac (navod prepričavam po sećanju), kada je komentarisao smisao samoubilačkog delovanja kamikaza protiv američke vojno-pomorske sile u vreme kada je bilo jasno da Japan ne može da izvojuje pobedu (a ni remi), pisao je da su ovi borci bili svesni svog neveselog i, u materijalnom smislu, uzaludnog usuda. No, hteli su da svojoj zajednici, objašnjava dalje, pokažu kako ih neprijatelj pobeđuje samo zato što je jači – što ima više i veće brodove, avione i bombe – ali ne i zato što je bolji.

Postmodernom okupatoru – da prosti gospodin Stoltenberg – stalo je upravo da pokaže kako je bolji od pobeđenog. Da ukaže kako su „breme belog čoveka“ na pravi način prepoznali i posledično se njime pozabavili u skladu sa najvišim civilizacijskim tekovinama.

Tako nas on poučava, budite uvereni bez imalo zadrške i samoironičnosti, da vojni savez kojim administrira ne vojuje kako bi ostvario geopolitički uticaj na određenom prostoru ili preoblikovao neki deo sveta (ili neke ljudske zajednice) u skladu sa sopstvenom strateškom vizijom i voljom. Ma jok! Oni vojuju iz čovekoljubivih razloga kako bi „zaštitili civile i zaustavili Miloševićem režim“. Oni su to činili, moramo im verovati, čak i kada su dejstvovali protiv civilnih ciljeva (na primer elektroenergetske mreže) udaljenih više stotina kilometara od samog bojišta. Takvo nasilje – usmereno protiv neboračkog stanovništva kako bi se iznudili politički i vojni ustupci – imalo bi, da je primenjeno protiv zapadnih zemalja drugačiji naziv. Zvalo bi se terorizmom.

Stoltenberg nije propustio da nas poduči, reagujući na nabačeno pitanje ovdašnjeg saradnika okupacione sile, kako ovdašnje zebnje i strahovanja treba staviti u domen ničim nezasnovanih paranoidnih strahova.

Okupacioni čauši radili ono što okupacioni čauši inače rade – davali moralno opravdanje njihovom nasilju i proizvodili utisak saglasja sa uspostavljenim stanjem. Šta su, u međuvremenu, radili oni koji se nominalno protive ovom poretku? Eufemistički rečeno malo šta. A u stvari – ništa.

Antiimperijalistička levica, koja se svojim protivljenjem isticala u sličnim situacijama barem otkako su belgijski komandosi prevarno isporučili kongoanskog lidera Patrisa Lumumbu njegovim zakletim neprijateljima i surovim egzekutorima, pokazala se potpuno nedelatnom. Anti–NATO demonstracije su deo antiglobalističkog folklora gde god se pojavi neki visoki zvaničnik Alijanse. Ovde i ovaj put sasvim su izostale. Studenti Filološkog fakulteta, kojima se Stoltenberg obratio, propustili su da zamese tortu što su svojevremeno učinili mladi levičari za Bernara Anrija Levija. Ne sumnjam da je briga o Stoltenbergovoj bezbednosti bila na najvišem nivou. I ne sumnjam da su za slušaoce odabrani samo pogodni. Sram ih bilo.

Desničarska avangarda bila je po svoj prilici zauzeta brisanjem brade od ukusne zakuske u Hiltonu posle naporne konferencije na kojoj je zaključeno kako opozicione stranke predstavljaju nemalu pretnju po nacionalnu bezbednost Aleksandra Vučića, odnosno Srbije – što u zadnje vreme dođe isto. A spomenute opozicione stranke? Njihove reakcije, ako ih je i bilo, odigrale su se u dubokoj potaji.

Za razliku od Stoltenberga – koji je implicitno nastojao da uveri slušaoce kako su naši slabi odnosi sa NATO-om posledica naše nesposobnosti ili nevoljnosti da shvatimo moralnu ispravnost namera alijanse – predsednik Republike, Aleksandar Vučić, otišao je korak dalje.

Tumačeći srpsku neblagonaklonost prema Alijansi predsednik se izmešta iz sfere dobra i zla, preskače i domen političkog pragmatizma i svrsishodnosti i upušta se u tumačenje kolektivne psihologije.

U izjavi koju je preneo britanski Bi-Bi-Si (simptomatično je da najjezgrovitije i politički najpotentnije izjave daje za anglofone medije, Fajnenšel tajms ili Rojters, ali o tom segmentu Vučićeve tehnologije vlasti nekom drugom prilikom) Vučić kaže „da je vreme da Srbija preispita svoja negativna osećanja prema NATO“ i kako misli da su u središtu tog negativnog odnosa „emotivni problemi“. „Mislim da ćemo posle nekog vremena morati da postavimo stvari na racionalnije osnove“, zaključio je predsednik.

On je tako istakao kako naš problem sa NATO nije politički – ne proističe na primer iz činjenice da je NATO jedan, i suštinski jedini važan, faktor koji održava secesionističku vladu na našoj državnoj teritoriji – a nije ni moralni pa ne proističe iz našeg uverenja kako se Alijansa nije ponela vrlo ili kako se ogrešila o nas i naše sunarodnike

Nikako! Reč je o nečemu što proističe iz naših psiholoških stanja, anksioznosti, preterane osetljivosti, možda čak i histeričnosti. Predsednik se stoga upustio u nezahvalnu ulogu kolektivnog psihoterapeuta. Jer emotivni problem koji nije nadvladan posle dvadesetak godina može se razrešiti samo psihterapeutskim seansama.

Dalekosežno je da Vučić stavlja u zapećak moralne razloge kao koren srpskog neprijateljstva prema NATO, pošto te razloge, usudiću se da spekulišem, prihvata znatan deo srpskog javnog mnjenja – a protivljenje je unisono onoliko koliko u jednom društvu neki stav uopšte može da bude unison. Ako predsednik uviđa kako nezanemarljiv broj ljudi veruje kako je NATO pogrešio, i to ne u smislu omaške, već u smislu sagrešenja možda misli kako su ti razlozi smešteni u domen iracionalnog?

Biće da je predsednik zatočnik emotivizma, filozofskog učenja po kome „svi vrednosni sudovi nisu ništa drugo doli izraz sklonosti, izrazi stavova ili osećanja ukoliko su oni moralni ili vrednosni sudovi po svojoj prirodi“, kako je zabeležio škotsko–američki filozof Alaster Makintajer u knjizi Traganje za vrlinom. Emotivizam poučava kako „u oblasti činjenica postoje racionalni kriterijumi pomoću kojih možemo da osiguramo razlikovanje što je istinito i onoga što je lažno. Ali moralni sudovi, budući da su izrazi stava ili osećanja nisu ni istiniti ni lažni“.

Možda predsednik nije u ovom smislu artikulisao svoj stav. Nije ni morao. Emotivistički diskurs je prisutan i u Srbiji kao uostalom i u svakom (post)modernom društvu. Tako da nije neobično da pročitate u liberalnoj štampi kako je neki zločin „odvratan“ – ne grešan prema svetosti života, ne nepravedan prema građanima, ne suprotstavljen ljudskoj dužnosti prema drugom čoveku. Ne – samo odvratan. Tako se moralno rasuđivanje premešta u sferu fiziološkog – lek za odvratnost je soda bikarbona kao što je lek za srpsku nelagodu sa NATO psihoterapijska promena infantilne svesti.

Deluje ipak da je pitanje srpskog odnosa prema NATO eminentno moralno pitanje. Ili da je barem kao takvo prisutno u jednom delu javne svesti.

To pitanje se može postaviti sa najmanje dve različite stajne tačke. Ako sebe sagledamo kao deo ljudske zajednice moramo se upitati: kakav je naš stav o tome da potencijalno drugim ljudima nanosimo onakvu patnju kakvu je nama i našim sunarodnicima nanosila Alijansa koja je vodila napadački rat protiv naše zemlje? Želimo li da u tako nečemu saučestvujemo? Ili da, iako simbolično, tako nešto finansiramo?

Kao deo jedne druge, uže moralne zajednice – srpske nacije – zapitajmo da li bismo preispitivanjem svog listom negativnog stava prema NATO prekršili dužnosti prema počivšim sunarodnicima? Jer mrtvi,  Aleksandru Martinoviću, ostaju i posle smrti deo moralne zajednice. I dužnosti prema njima ne iscrpljuju se plaćanjem pogreba i daćom za četrdesetodnevni pomen.

Iz ovog moralnog prosuđivanja treba da proisteknu političke odluke. Predsednik to možda ne razume. A možda neće da razume.

Uostalom, zašto bi neko ko sjedinjuje dve grdne političke tradicije – jednu koja je moralni diskurs iz politike htela da progna međ manastirske zidine i drugu koja se o jurističkim temama konsultuje sa zadružnim drvetom mudrosti – hteo to da razume?

Izvor: Stanje stvari