Вучић и свилен гајтан за Додика

Код  многих  је  готово  невероватна  дрскост  и  упорност  Велике  Британије  у  покушају  да  се  њихова  антисрпска  и  на  фалсификатима  заснована, политизована  резолуција  о  Сребреници  прогура  у  Савету  Безбедности  УН-а  изазвала  поприличну  дозу  изненађености  и  то  не  због  британског  става, већ  пре  свега  због  начина  на  који  су  то  радили. Дрскост, бахатост, готово  дивља  каубојштина  карактеристична  је  за  америчку  ”булдожер”  дипломатију. Британци  то  раде  подмукло, ниско, ”испод  жита”, и  на  више  нивоа, где  су  праве  намере  испод  површине  добро  сакривене. Иако  је  било  јасно  да  та  резолуција  неће  проћи, као  што  и  није  због  руског  вета, остало  је  нејасно  зашто  су  Британци  ризиковали  такву  јавну  бламажу  и  били  толико  упорни  у  томе. Међутим, након  свега  онога  што  је  потом  уследило, јасно  је  да  резолуција  није  била  сама  себи  циљ, већ  је  само  део  слагалице  коју  англоамеричка  Империја  слаже  на  Балкану, а  чији  је  крајњи  циљ  избацивање  Русије  са  Балкана  и  коначан  обрачун  са  Србима, Републиком  Српском  и  Србијом.

Чим  неко  код  нас  почне  да  прича  о  братству-јединству, регионалној  сарадњи, помирењу  у  региону, код  мене  се  аутоматски  пали  аларм  за  узбуну, јер  су  те  и  такве  југосферичне  и  носталгичне  идеје  подржане  са  запада  увек  биле  на  штету  Срба  и  Србије. Тако  је  и  данас. Требало  је  нечим  поништити  ефекат  руског  вета  у  српској  јавности  и  прећи  на  другу  фазу  наметања  омче  око  врата  Милораду  Додику  и  Републици  Српској. За  то  се  побринуо  Александар  Вучић  лично  својим  одласком  у  Поточаре. Сва  медијска  пажња  и  јавност  моментално  је  била  усмерена  на  Вучића  и  његово  каменовање  у  Поточарима. Западни  и  вучићевско -”патриотски”  аналитичари  и  новинари  одмах  су  завапили  како  је  на  премијера  Србије  покушан  атентат, како  је  скоро  линчован, како  је  једва  извукао  живу  главу  и  сл. Преко  десет  дана  слушали  смо  о  ”јунаштву  премијера”, ”помирењу  у  региону”, ”добросуседским  односима”, ”заједничкој  европској  будућности”.

А  онда  су  чланови  председништва  БиХ  дошли  у  посету  Србији. Вучић  их  је  ”домаћински”  дочекао. Какве  су  се  ту  само  могле  чути  срцепарајуће  изјаве  типа  како  је  Вучић  поручио  песму  ”Сарајево  љубави  моја”, а  Бакир  Изетбеговић  је  изјавио  да  би  он  био  најсрећнији  да  може  да  врати  филм  уназад, не  само  до  11. јула, већ  и  23  године  уназад. Још  је  само  фалило  да  заиграју  Козарачко  коло  и  запевају  Друже  Тито  љубичице  плава. Добро, Бакиру  Козарачко  коло  већ  не  би  толико  пријало, али  жртвовао  би  се  он  толико  зарад  заједничке  еу-ропске  будућности. А  онда  су  Аца  и  Бакир  одиграли  и  коју  партију  шаха. Мало  цугера, чисто  да  прекрате  време. Баш  су  се  лепо  дружили  под  покровитељством  својих  западних  газда, истих  оних  који  су  нам  припремили  резолуцију  којом  би  нас  жигосали  као  геноцидан  народ  за  сва  времена.

И  тако  уместо  да  максимално  искористимо  демонтажу  лажљивог  сребреничког  мита  и  муслиманску  бламажу  у  Поточарима  када  су  сами  себи  ускочили  у  стомак, Британци  и  њихове  службе  су  преко  Вучића  активирале  операцију  која  подсећа  на  случај  ”Дрон”  са  фудбалске  утакмице  где  ће  кривци  још  једном  бити  проглашени  за  жртве, а  на  крају  ћемо  ми  бити  кажњени. Сада  је  на  мети  Милорад  Додик. Читава  ова  ујдурма  око  Вучића  у  Поточарима, атмосфери  линча, ”помирења  у  региону”, заједничкој  евроунијатској  будућности, за  циљ  има  политичку  изолацију, сатанизацију, стигматизацију  и  смену  власти  у  Републици  Српској, ако  треба  и  силом. На  основу  познате  асиметричне-симетрије  из  периода  титоизма, Додик  се  изједначује  са  исламским  екстремистима  и  џихадистима  који  су  у  Поточарима  ”дочекали  и  угостили”  Вучића. Ствар  је  јасна. Додик  је  у  изолацији  и  Вучић  се  спрема  да  га  пусти  низ  воду. Наравно, неће  Бакир  Изетбеговић  то  да  ради, већ  бедна  опозиција  у  Републици  Српској  оличена  у  НАТО  лобисти  Иванићу, прекодринском  ”чедисти”  Драгану  Чавићу, Младену  Босићу  и  данашњем  СДС-у, који  на  онај  ранији  подсећа  таман  колико  и  Дачићев  СПС  на  онај  из  периода  од  пре  Дачићеве  евро-метаморфозе. Замало  да  заборавим  оног  несрећника  тупоглавог  израза  лица  Михаљицу, који  предводи  некакву  Српску  радикалну  странку  Републике  Српске. Човек  је  од  Шешељевих  радикала  у  Републици  Српској  све  украо, и  заставу  и  грб  и  назив  странке, а сада  глумата  неку  поштењачину  и  радикалног  напредњака.

Као  што  видимо  конкурс  за  кума  Вујицу  у  Републици  Српској  је  расписан, а  интересената  има  доста. За  Додика  је  спреман  свилени  гајтан, и  то  у  Београду. Улоге  су  подељене  и  можемо  ускоро  да  очекујемо  расплет  пошто  је  и  сцена  постављена. Зато  нам  Бакир  и  Вучић  поручују  да  ће  историјом  да  се  баве  историчари. Да, Бакирови  историчари  који  су  ”открили”  неке  босанске  пирамиде  и  тиме  истакли  кандидатуру  за  кретене  века,  и  РЕКОМ  Наташе  Кандић. А  што  се  тиче  Бакировог  ”враћања  филма”  зашто  се  задржавати  у  периоду  од  пре  23  године? Могао  би  Бакир  да  објасни  како  је  и  у  60-тим  као  ученик  готово  ритуално  на  сваком  великом  одмору  носио  виршлу  да  баци  у  канту  када  би  је  имао  за  ужину, јер, ето, има  ту  неке  свињетине, а  пошто  је  плав  звали  су  га  Жути, а  он  је  одговарао  да  није  Жути, него  Зелени!?

Што  тамо  не  врати  филм, или  што  није  обуздао  свог  рахметли  бабу  Алију  са  његовом  Исламском  декларацијом, него  је  још  повампирио  Ханџар  дивизију  кроз  ”Зелене  беретке”  и  ”Патриотску  лигу  БиХ”. По  Бакировим  и  Алијиним  наређењима  поступао  је  и  Насер  Орић, Мурат  Шабановић, Ћело, Јука, Муса  и  остале  злочиначке  звери  које  су  од  Сарајева  направиле  највећи  концентрациони  логор  у  Европи  после  Другог  светског  рата. Оно  што  је  за  Јевреје  био  Варшавски  Гето  у  Другом  светском  рату  то  је  за  Србе  било  Алијино  и  Бакирово  Сарајево  90-тих. У  том  ”мулти-култи”  Сарајеву  и  Вучићевој  љубави  побијено  је  преко  7000  српских  цивила  за  које  се  тачно  зна, а  још  се  многи  воде  као  нестали, док  је  преко  150000  Срба  морало  да  напусти  град  кроз  који  тече  Миљацка. У  самом  Сарајеву  било  је  127  логора  за  Србе, уз  чувене  и  злогласне  Силос  и  Тарчин. У  том  Сарајеву  живота  није  било  ни  за  Емира  Кустурицу, ни  за  Горана  Бреговића, Здравка  Чолића, Неду  Украден, Нелета  Карајлића, Душка  Трифуновића, док  су  Бакирови  СДА  јуришници  мацолама  разбијали  и  рушили  споменике  Иви  Андрићу, Бранку  Ћопићу, па  и  Меши  Селимовићу, уз  спаљивање  њихових  књига  и  свега  што  је  штампано  ћирилицом.

Залили  су  стопе  Гаврила  Принципа  и  поломили  спомен-плочу  посвећену  њему  како  би  се  додворили  својим  западним  господарима, као  и  1941. године  када  су  Хитлеру  за  рођендан  послали  претходну  спомен-плочу  Гаврила  Принципа  коју  су  њихови  дедови  и  очеви  одломили, а  данас  Францу  Фердинанду  дижу  споменик  у  Сарајеву.  Чак  је  и  маскота  Зимске  Олипијаде  у  Сарајеву  из  1984. године  Вучко  био  оптужен  да  је  четничка  маскота  са  Романије, јер  је  вук  код  старих  Словена  и  Срба  био  света  животиња  и  представља  симбол  код  Срба.

Једино  вука  не  можете  видети  ни  у  једном  циркусу, њега  не  може  нико  да  дресира, он  воли  слободу. Али, ово  друштванце  за  рушење  Додика  и  Дејтонског  споразума  које  је  окупио  Вучић  након  десетодневног  медијског  пренемагања, кукања, јадиковања  и  лицемерја  оличеног  у  његовом  ”окретању  другог  образа”  у  еу-ропској  регионалној  сарадњи  у  нечему  се  прерачунало. Наиме, Миле  Додик  је  вешт  и  искусан  играч  који  притом  има  много  бољу  позицију, нарочито  у  Русији  и  Израелу, него  што  ови  евроатлантски  измећари  могу  и  да  замисле.

Додику  се  може  приговорити  да  је  раније  и  он  био  проамерички  опредељен, или  да  се  доста  обогатио  откад  је  у  политици, или  да  је  сам  заиграо  на  националну  карту  како  би  поново  дошао  на  власт  (сва  срећа  и  хвала  Богу, јер  је  сменио  Драгана  Чавића  који  је  помоћу  ”високог  представника”  Педија  Ешдауна  пренео  рекордни  број  надлежности  на  ниво  Сарајева  и  усвојио  лажљиви  и  фалсификовани  извештај  о  Сребреници   чију  је  ”рецензију”  урадио  сам  Ешдаун, а  последице  и  данас  осећамо), али  једна  ствар  се  Додику  не  може  приговорити, а  то  је  да  он, за  разлику  од  Вучића,  никада  није  имао  склоности  ка  ”омлечивању  мотке”, што  би  рекли  ”Надреалисти”.

Наиме, Додик  је  од  малих  ногу  учио  у  Лакташима  како  да  од  једног  динара  заради  три  или  четири  на  пијаци, а  данас  је  своје  личне  интересе  везао  за  интересе  Срба, Републике  Српске  и  Србије. За  разлику  од  њега, Вучић  је  цео  живот  провео  бавећи  се  таутолошко-схоластичким  и  идеолошким  наклапањима  и  то  као  један  од  водећих  хистерика  Народне  Скупштине. Његов  болесни  и  фанатични  фатализам  догурао  је  од  Велике  Србије  до  евро-фанатика  и  тиме  је  доживео  потпуни  шизофрени  расцеп  личности. Ту  је  просто  разлика  у  карактеру.

Додик  зна  када, како  и  колико  може  да  уради  увек  имајући  јасан  циљ  пред  собом, а  Вучић  не  зна  ништа  осим  да  урла, хистерише, глумата  и  манипулише  представљајући  се  као  неко  ко  зна  шта  ради  док  му  се  поглед  ”визионарски”  губи  у  даљини. Али,  он,  паћеник, не  зна  шта  да  ради.  Свако  јутро  када  устане, мучи  се, ломи, кука, шта  ће  рећи  његови  западни  ментори, шта  још  треба  да  уради  да  би  их  задовољио. После  толико  идеолошких  ”моткосисачења”  нико, па  ни  Вучић,   не  може  да  остане  нормалан. И  управо  због  овога  је  Додик  у  предности  и  сигурно  неће  дозволити  да  на  заобилазан  начин  Американци, Британци  преко  својих  западних  вазала  и  локалних  бедника  који  представљају  обичну  неоколонијалну  управу  за  своје  западне  газде, ураде  оно  што  резолуцијом  и  наративом  о  сребреничком  лажљивом  миту  нису  успели.

У  први  мах  чини  се  да  Додик  има  бројне  непријатеље  и  да  су  добро  повезани, али  важан  је  сој  а  не  број. Као  што  је  осујетио  ”обојену  револуцију”, разне  ”Бутмир”  споразуме  који  су  требали  да  угуше  Републику  Српску, централизују  БиХ  и  ревидирају  Дејтон, као  што  је  и  Русија  уложила  вето  који  је  Додик, за  разлику  од  Вучића,  јасно  тражио, тако  ће  успети  мудро  да  избегне  и  Вучићев  ”свилени  гајтан”  по  налогу  Запада  који  су  му  спремили.

После  онога  што  су  урадили  Грчкој  више  не  треба  имати  никакве  сумње  да  се  у  случају  ЕУ  ради  о  тоталитарној  атлантистичкој  диктатури  апсолутног  капитализма. Грчка  се  ломи  као  и  у  случају  почетка  кризе  у  бившој  СФРЈ, крећу  Немци, а  Англоамериканци  се  у  почетку  држе  незаинтересовано, препуштају  ”европским  партнерима”  да  реше  ствар, а  у  ствари  они  из  позадине  вуку  све  конце. Када  дође  до  хаоса  који  су  произвели, онда  саме  САД  преузимају  ”лидерство”  и  показују  право  лице.

Немачка  би  још  и  пустила  Грчку  из  еврозоне, али  САД  за  то  не  желе  ни  да  чују, јер  за  њих  би  то  била  геополитичка  катастрофа  која  би  значила  излазак  Русије  на  источни  Медитеран  и  на  Балкан. Зато  се  Грчка  дави, Милорад  Додик  руши, а  таласи  и  таласи  емиграната  са  Блиског  истока  које  су  САД  са  својим  ”савезницима”  усрећили  ”демократијом, људским  правима  и  мултикултурализмом”  са  све  Исламском  државом, сада  навиру  у  Србију.

И  уместо  да  следимо  мађарски  пример  и  затворимо  границу, ми  их  још  довлачимо  и  охрабрујемо  да  улазе. Уђу  у  Бугарску  која  је  у  ЕУ, па  упадају  код  нас. Међу  њима  има  прикривених  терориста, а  многи  путују  са  кредитним  картицама  и  истим  износом  новца, мобилним, ај-пед  технологијом, финансирани  од  Вучићевог  пријатеља  из  Емирата, Саудијске  Арабије, Катара, Кувајта  и  сл. Има  ту  и  много  невољника  и  жртава  америчке  агресије, али  то  нико  од  званичника  не  сме  ни  да  каже  ни  да  писне. Да  се  разумемо, зна  се  како  се  путује  у  иностранство  и  ко  су  избеглице, а  ко  емигранти.

Масовни  нелегални  упад  страног  фактора  представља  непријатељски  чин  према  држави  која  је  на  удару  и  она  има  сва  права  да  се  од  тога  одбрани, а  не  да  још  охрабрује  њихов  долазак.  Сетимо  се  само  Линдове  студије  из  1996. године  по  којој  САД  Балкан  не  сматрају  делом  Европе, већ  ”Новог  и  проширеног  Блиског  истока”. Када  је  почивши  Драгош  Калајић  пре  20  година  говорио  да  је  циљ  Запада  да  уклони  и  испразни  простор  на  Балкану  од  православних  и  да  ту  насели  муслимански  елемент, говорили  су  да  је  луд  и  да  су  то  глупости. Данас, ситуација  у  Србији, Грчкој, Македонији, Бугарској, Републици  Српској, БиХ, Албанији, све  више  говори  да  нам  се  ово  зло  спрема. Европски  снови  несрећника  са  Балкана  прете  да  се  претворе  у  ноћну  мору  шеријата, а  у  току  је  очигледна  трећа  инвазија  Европе  од  стране  исламског  џихада.

Ето  зашто  Вучић  треба  шеику  из  Емирата  и  његовим  британским  покровитељима  и  сада  знате  за  кога  граде  ”Београд  на  води”. Кроз  30  година  рачунају  да  Срба  више  неће  ни  бити.

А  што  се  тиче  Вучићевог  пријатеља  Бакира  Изетбеговића  нека  ни  он  не  гаји  наду  да  ће  се  много  ”поселамити”. Муслиманима  са  ових  простора  било  би  боље  да  се  дозову  у  памет, док  још  имају  времена. Није  Сребреница  нити  су  Поточари  парадигма  за  муслимане  из  последњег  рата  у  БиХ, него  судбина  Мурата  Шабановића. То  је  онај  несрећник  који  је  срушио  споменик  Иви  Андрићу  у  Вишеграду  на  почетку  рата, а  онда  упао  у  хидроцентралу  на  Дрини  и  претио  да  ће  брану  дићи  у  ваздух  и  потопити  све, укључујући  и  Милошевића  на  Дедињу. Међутим, све  што  је  успео  када  је  спустио  брану  јесте  да  је  водом  потопио  и  срушио  сопствену  кућу. После  рата  Шабановић  је  отишао  и  данас  живи  у  Немачкој. Данас  се  каје  што  је  срушио  Андрићев  споменик. Каже  да  је  тек  после  рата  читао  Андрића  и  увидео  његову  величину. Ето  до  чега  долази  ако  не  читате  класике  и  школску  лектиру  на  време.

Када  су  га  питали  зашто  је  то  урадио  1992. године, рекао  је  да  се  повео  за  атмосфером  и  психозом  коју  су  управо  Алија  и  Бакир  стварали  и  зато  што  су  му  обећали  добар  локал  на  Башчаршији. Мурат  Шабановић  је  типичан  представник  босанских  муслимана  и  те  памети  која  им  се  упорно  попут  кисмета  (судбине)  разбија  о  главу. О  томе  су  требале  да  мисле  и  ”сребреничке  мајке”, па  су  на  време  својим  мужевима  када  су  са  Насером  Орићем  кретали  да  пале, кољу  и  убијају  по  српским  селима,  требале  да  кажу  да  у  рату  не  плачу  мајке  само  на  једној  страни. А  што  се  Гордог  Албиона  и  Ујка  Сема  тиче, они  ће  наставити  и  даље  своје  злочине  и  зверства  да  правдају  неким  новим  резолуцијама, које  ће  за  циљ  имати  да  перу  њихове  крваве  руке  и  да  им  послуже  за  нове  ратове  и  интервенције  како  би  ”ширили  демократију, људска  права  и  толеранцију”. Међутим, сада  већ  све  више  налећу  на  руску  песницу  и  руско-кинески  савез. Као  што  се  види, Миле  Додик  није  сам, већ  је  јак  и  за  разлику  од  Вучића  зна  ко  су  му  пријатељи, а  ко  му  ради  о  глави. Западна  аждаја  мора  бити  срушена  и  положена  на  леђа. Вучићу, џабе  си  кречио!

Извор: Српски културни клуб