Vučić i svilen gajtan za Dodika

Kod  mnogih  je  gotovo  neverovatna  drskost  i  upornost  Velike  Britanije  u  pokušaju  da  se  njihova  antisrpska  i  na  falsifikatima  zasnovana, politizovana  rezolucija  o  Srebrenici  progura  u  Savetu  Bezbednosti  UN-a  izazvala  popriličnu  dozu  iznenađenosti  i  to  ne  zbog  britanskog  stava, već  pre  svega  zbog  načina  na  koji  su  to  radili. Drskost, bahatost, gotovo  divlja  kaubojština  karakteristična  je  za  američku  ”buldožer”  diplomatiju. Britanci  to  rade  podmuklo, nisko, ”ispod  žita”, i  na  više  nivoa, gde  su  prave  namere  ispod  površine  dobro  sakrivene. Iako  je  bilo  jasno  da  ta  rezolucija  neće  proći, kao  što  i  nije  zbog  ruskog  veta, ostalo  je  nejasno  zašto  su  Britanci  rizikovali  takvu  javnu  blamažu  i  bili  toliko  uporni  u  tome. Međutim, nakon  svega  onoga  što  je  potom  usledilo, jasno  je  da  rezolucija  nije  bila  sama  sebi  cilj, već  je  samo  deo  slagalice  koju  angloamerička  Imperija  slaže  na  Balkanu, a  čiji  je  krajnji  cilj  izbacivanje  Rusije  sa  Balkana  i  konačan  obračun  sa  Srbima, Republikom  Srpskom  i  Srbijom.

Čim  neko  kod  nas  počne  da  priča  o  bratstvu-jedinstvu, regionalnoj  saradnji, pomirenju  u  regionu, kod  mene  se  automatski  pali  alarm  za  uzbunu, jer  su  te  i  takve  jugosferične  i  nostalgične  ideje  podržane  sa  zapada  uvek  bile  na  štetu  Srba  i  Srbije. Tako  je  i  danas. Trebalo  je  nečim  poništiti  efekat  ruskog  veta  u  srpskoj  javnosti  i  preći  na  drugu  fazu  nametanja  omče  oko  vrata  Miloradu  Dodiku  i  Republici  Srpskoj. Za  to  se  pobrinuo  Aleksandar  Vučić  lično  svojim  odlaskom  u  Potočare. Sva  medijska  pažnja  i  javnost  momentalno  je  bila  usmerena  na  Vučića  i  njegovo  kamenovanje  u  Potočarima. Zapadni  i  vučićevsko -”patriotski”  analitičari  i  novinari  odmah  su  zavapili  kako  je  na  premijera  Srbije  pokušan  atentat, kako  je  skoro  linčovan, kako  je  jedva  izvukao  živu  glavu  i  sl. Preko  deset  dana  slušali  smo  o  ”junaštvu  premijera”, ”pomirenju  u  regionu”, ”dobrosusedskim  odnosima”, ”zajedničkoj  evropskoj  budućnosti”.

A  onda  su  članovi  predsedništva  BiH  došli  u  posetu  Srbiji. Vučić  ih  je  ”domaćinski”  dočekao. Kakve  su  se  tu  samo  mogle  čuti  srceparajuće  izjave  tipa  kako  je  Vučić  poručio  pesmu  ”Sarajevo  ljubavi  moja”, a  Bakir  Izetbegović  je  izjavio  da  bi  on  bio  najsrećniji  da  može  da  vrati  film  unazad, ne  samo  do  11. jula, već  i  23  godine  unazad. Još  je  samo  falilo  da  zaigraju  Kozaračko  kolo  i  zapevaju  Druže  Tito  ljubičice  plava. Dobro, Bakiru  Kozaračko  kolo  već  ne  bi  toliko  prijalo, ali  žrtvovao  bi  se  on  toliko  zarad  zajedničke  eu-ropske  budućnosti. A  onda  su  Aca  i  Bakir  odigrali  i  koju  partiju  šaha. Malo  cugera, čisto  da  prekrate  vreme. Baš  su  se  lepo  družili  pod  pokroviteljstvom  svojih  zapadnih  gazda, istih  onih  koji  su  nam  pripremili  rezoluciju  kojom  bi  nas  žigosali  kao  genocidan  narod  za  sva  vremena.

I  tako  umesto  da  maksimalno  iskoristimo  demontažu  lažljivog  srebreničkog  mita  i  muslimansku  blamažu  u  Potočarima  kada  su  sami  sebi  uskočili  u  stomak, Britanci  i  njihove  službe  su  preko  Vučića  aktivirale  operaciju  koja  podseća  na  slučaj  ”Dron”  sa  fudbalske  utakmice  gde  će  krivci  još  jednom  biti  proglašeni  za  žrtve, a  na  kraju  ćemo  mi  biti  kažnjeni. Sada  je  na  meti  Milorad  Dodik. Čitava  ova  ujdurma  oko  Vučića  u  Potočarima, atmosferi  linča, ”pomirenja  u  regionu”, zajedničkoj  evrounijatskoj  budućnosti, za  cilj  ima  političku  izolaciju, satanizaciju, stigmatizaciju  i  smenu  vlasti  u  Republici  Srpskoj, ako  treba  i  silom. Na  osnovu  poznate  asimetrične-simetrije  iz  perioda  titoizma, Dodik  se  izjednačuje  sa  islamskim  ekstremistima  i  džihadistima  koji  su  u  Potočarima  ”dočekali  i  ugostili”  Vučića. Stvar  je  jasna. Dodik  je  u  izolaciji  i  Vučić  se  sprema  da  ga  pusti  niz  vodu. Naravno, neće  Bakir  Izetbegović  to  da  radi, već  bedna  opozicija  u  Republici  Srpskoj  oličena  u  NATO  lobisti  Ivaniću, prekodrinskom  ”čedisti”  Draganu  Čaviću, Mladenu  Bosiću  i  današnjem  SDS-u, koji  na  onaj  raniji  podseća  taman  koliko  i  Dačićev  SPS  na  onaj  iz  perioda  od  pre  Dačićeve  evro-metamorfoze. Zamalo  da  zaboravim  onog  nesrećnika  tupoglavog  izraza  lica  Mihaljicu, koji  predvodi  nekakvu  Srpsku  radikalnu  stranku  Republike  Srpske. Čovek  je  od  Šešeljevih  radikala  u  Republici  Srpskoj  sve  ukrao, i  zastavu  i  grb  i  naziv  stranke, a sada  glumata  neku  poštenjačinu  i  radikalnog  naprednjaka.

Kao  što  vidimo  konkurs  za  kuma  Vujicu  u  Republici  Srpskoj  je  raspisan, a  interesenata  ima  dosta. Za  Dodika  je  spreman  svileni  gajtan, i  to  u  Beogradu. Uloge  su  podeljene  i  možemo  uskoro  da  očekujemo  rasplet  pošto  je  i  scena  postavljena. Zato  nam  Bakir  i  Vučić  poručuju  da  će  istorijom  da  se  bave  istoričari. Da, Bakirovi  istoričari  koji  su  ”otkrili”  neke  bosanske  piramide  i  time  istakli  kandidaturu  za  kretene  veka,  i  REKOM  Nataše  Kandić. A  što  se  tiče  Bakirovog  ”vraćanja  filma”  zašto  se  zadržavati  u  periodu  od  pre  23  godine? Mogao  bi  Bakir  da  objasni  kako  je  i  u  60-tim  kao  učenik  gotovo  ritualno  na  svakom  velikom  odmoru  nosio  viršlu  da  baci  u  kantu  kada  bi  je  imao  za  užinu, jer, eto, ima  tu  neke  svinjetine, a  pošto  je  plav  zvali  su  ga  Žuti, a  on  je  odgovarao  da  nije  Žuti, nego  Zeleni!?

Što  tamo  ne  vrati  film, ili  što  nije  obuzdao  svog  rahmetli  babu  Aliju  sa  njegovom  Islamskom  deklaracijom, nego  je  još  povampirio  Handžar  diviziju  kroz  ”Zelene  beretke”  i  ”Patriotsku  ligu  BiH”. Po  Bakirovim  i  Alijinim  naređenjima  postupao  je  i  Naser  Orić, Murat  Šabanović, Ćelo, Juka, Musa  i  ostale  zločinačke  zveri  koje  su  od  Sarajeva  napravile  najveći  koncentracioni  logor  u  Evropi  posle  Drugog  svetskog  rata. Ono  što  je  za  Jevreje  bio  Varšavski  Geto  u  Drugom  svetskom  ratu  to  je  za  Srbe  bilo  Alijino  i  Bakirovo  Sarajevo  90-tih. U  tom  ”multi-kulti”  Sarajevu  i  Vučićevoj  ljubavi  pobijeno  je  preko  7000  srpskih  civila  za  koje  se  tačno  zna, a  još  se  mnogi  vode  kao  nestali, dok  je  preko  150000  Srba  moralo  da  napusti  grad  kroz  koji  teče  Miljacka. U  samom  Sarajevu  bilo  je  127  logora  za  Srbe, uz  čuvene  i  zloglasne  Silos  i  Tarčin. U  tom  Sarajevu  života  nije  bilo  ni  za  Emira  Kusturicu, ni  za  Gorana  Bregovića, Zdravka  Čolića, Nedu  Ukraden, Neleta  Karajlića, Duška  Trifunovića, dok  su  Bakirovi  SDA  jurišnici  macolama  razbijali  i  rušili  spomenike  Ivi  Andriću, Branku  Ćopiću, pa  i  Meši  Selimoviću, uz  spaljivanje  njihovih  knjiga  i  svega  što  je  štampano  ćirilicom.

Zalili  su  stope  Gavrila  Principa  i  polomili  spomen-ploču  posvećenu  njemu  kako  bi  se  dodvorili  svojim  zapadnim  gospodarima, kao  i  1941. godine  kada  su  Hitleru  za  rođendan  poslali  prethodnu  spomen-ploču  Gavrila  Principa  koju  su  njihovi  dedovi  i  očevi  odlomili, a  danas  Francu  Ferdinandu  dižu  spomenik  u  Sarajevu.  Čak  je  i  maskota  Zimske  Olipijade  u  Sarajevu  iz  1984. godine  Vučko  bio  optužen  da  je  četnička  maskota  sa  Romanije, jer  je  vuk  kod  starih  Slovena  i  Srba  bio  sveta  životinja  i  predstavlja  simbol  kod  Srba.

Jedino  vuka  ne  možete  videti  ni  u  jednom  cirkusu, njega  ne  može  niko  da  dresira, on  voli  slobodu. Ali, ovo  društvance  za  rušenje  Dodika  i  Dejtonskog  sporazuma  koje  je  okupio  Vučić  nakon  desetodnevnog  medijskog  prenemaganja, kukanja, jadikovanja  i  licemerja  oličenog  u  njegovom  ”okretanju  drugog  obraza”  u  eu-ropskoj  regionalnoj  saradnji  u  nečemu  se  preračunalo. Naime, Mile  Dodik  je  vešt  i  iskusan  igrač  koji  pritom  ima  mnogo  bolju  poziciju, naročito  u  Rusiji  i  Izraelu, nego  što  ovi  evroatlantski  izmećari  mogu  i  da  zamisle.

Dodiku  se  može  prigovoriti  da  je  ranije  i  on  bio  proamerički  opredeljen, ili  da  se  dosta  obogatio  otkad  je  u  politici, ili  da  je  sam  zaigrao  na  nacionalnu  kartu  kako  bi  ponovo  došao  na  vlast  (sva  sreća  i  hvala  Bogu, jer  je  smenio  Dragana  Čavića  koji  je  pomoću  ”visokog  predstavnika”  Pedija  Ešdauna  preneo  rekordni  broj  nadležnosti  na  nivo  Sarajeva  i  usvojio  lažljivi  i  falsifikovani  izveštaj  o  Srebrenici   čiju  je  ”recenziju”  uradio  sam  Ešdaun, a  posledice  i  danas  osećamo), ali  jedna  stvar  se  Dodiku  ne  može  prigovoriti, a  to  je  da  on, za  razliku  od  Vučića,  nikada  nije  imao  sklonosti  ka  ”omlečivanju  motke”, što  bi  rekli  ”Nadrealisti”.

Naime, Dodik  je  od  malih  nogu  učio  u  Laktašima  kako  da  od  jednog  dinara  zaradi  tri  ili  četiri  na  pijaci, a  danas  je  svoje  lične  interese  vezao  za  interese  Srba, Republike  Srpske  i  Srbije. Za  razliku  od  njega, Vučić  je  ceo  život  proveo  baveći  se  tautološko-sholastičkim  i  ideološkim  naklapanjima  i  to  kao  jedan  od  vodećih  histerika  Narodne  Skupštine. Njegov  bolesni  i  fanatični  fatalizam  dogurao  je  od  Velike  Srbije  do  evro-fanatika  i  time  je  doživeo  potpuni  šizofreni  rascep  ličnosti. Tu  je  prosto  razlika  u  karakteru.

Dodik  zna  kada, kako  i  koliko  može  da  uradi  uvek  imajući  jasan  cilj  pred  sobom, a  Vučić  ne  zna  ništa  osim  da  urla, histeriše, glumata  i  manipuliše  predstavljajući  se  kao  neko  ko  zna  šta  radi  dok  mu  se  pogled  ”vizionarski”  gubi  u  daljini. Ali,  on,  paćenik, ne  zna  šta  da  radi.  Svako  jutro  kada  ustane, muči  se, lomi, kuka, šta  će  reći  njegovi  zapadni  mentori, šta  još  treba  da  uradi  da  bi  ih  zadovoljio. Posle  toliko  ideoloških  ”motkosisačenja”  niko, pa  ni  Vučić,   ne  može  da  ostane  normalan. I  upravo  zbog  ovoga  je  Dodik  u  prednosti  i  sigurno  neće  dozvoliti  da  na  zaobilazan  način  Amerikanci, Britanci  preko  svojih  zapadnih  vazala  i  lokalnih  bednika  koji  predstavljaju  običnu  neokolonijalnu  upravu  za  svoje  zapadne  gazde, urade  ono  što  rezolucijom  i  narativom  o  srebreničkom  lažljivom  mitu  nisu  uspeli.

U  prvi  mah  čini  se  da  Dodik  ima  brojne  neprijatelje  i  da  su  dobro  povezani, ali  važan  je  soj  a  ne  broj. Kao  što  je  osujetio  ”obojenu  revoluciju”, razne  ”Butmir”  sporazume  koji  su  trebali  da  uguše  Republiku  Srpsku, centralizuju  BiH  i  revidiraju  Dejton, kao  što  je  i  Rusija  uložila  veto  koji  je  Dodik, za  razliku  od  Vučića,  jasno  tražio, tako  će  uspeti  mudro  da  izbegne  i  Vučićev  ”svileni  gajtan”  po  nalogu  Zapada  koji  su  mu  spremili.

Posle  onoga  što  su  uradili  Grčkoj  više  ne  treba  imati  nikakve  sumnje  da  se  u  slučaju  EU  radi  o  totalitarnoj  atlantističkoj  diktaturi  apsolutnog  kapitalizma. Grčka  se  lomi  kao  i  u  slučaju  početka  krize  u  bivšoj  SFRJ, kreću  Nemci, a  Angloamerikanci  se  u  početku  drže  nezainteresovano, prepuštaju  ”evropskim  partnerima”  da  reše  stvar, a  u  stvari  oni  iz  pozadine  vuku  sve  konce. Kada  dođe  do  haosa  koji  su  proizveli, onda  same  SAD  preuzimaju  ”liderstvo”  i  pokazuju  pravo  lice.

Nemačka  bi  još  i  pustila  Grčku  iz  evrozone, ali  SAD  za  to  ne  žele  ni  da  čuju, jer  za  njih  bi  to  bila  geopolitička  katastrofa  koja  bi  značila  izlazak  Rusije  na  istočni  Mediteran  i  na  Balkan. Zato  se  Grčka  davi, Milorad  Dodik  ruši, a  talasi  i  talasi  emigranata  sa  Bliskog  istoka  koje  su  SAD  sa  svojim  ”saveznicima”  usrećili  ”demokratijom, ljudskim  pravima  i  multikulturalizmom”  sa  sve  Islamskom  državom, sada  naviru  u  Srbiju.

I  umesto  da  sledimo  mađarski  primer  i  zatvorimo  granicu, mi  ih  još  dovlačimo  i  ohrabrujemo  da  ulaze. Uđu  u  Bugarsku  koja  je  u  EU, pa  upadaju  kod  nas. Među  njima  ima  prikrivenih  terorista, a  mnogi  putuju  sa  kreditnim  karticama  i  istim  iznosom  novca, mobilnim, aj-ped  tehnologijom, finansirani  od  Vučićevog  prijatelja  iz  Emirata, Saudijske  Arabije, Katara, Kuvajta  i  sl. Ima  tu  i  mnogo  nevoljnika  i  žrtava  američke  agresije, ali  to  niko  od  zvaničnika  ne  sme  ni  da  kaže  ni  da  pisne. Da  se  razumemo, zna  se  kako  se  putuje  u  inostranstvo  i  ko  su  izbeglice, a  ko  emigranti.

Masovni  nelegalni  upad  stranog  faktora  predstavlja  neprijateljski  čin  prema  državi  koja  je  na  udaru  i  ona  ima  sva  prava  da  se  od  toga  odbrani, a  ne  da  još  ohrabruje  njihov  dolazak.  Setimo  se  samo  Lindove  studije  iz  1996. godine  po  kojoj  SAD  Balkan  ne  smatraju  delom  Evrope, već  ”Novog  i  proširenog  Bliskog  istoka”. Kada  je  počivši  Dragoš  Kalajić  pre  20  godina  govorio  da  je  cilj  Zapada  da  ukloni  i  isprazni  prostor  na  Balkanu  od  pravoslavnih  i  da  tu  naseli  muslimanski  element, govorili  su  da  je  lud  i  da  su  to  gluposti. Danas, situacija  u  Srbiji, Grčkoj, Makedoniji, Bugarskoj, Republici  Srpskoj, BiH, Albaniji, sve  više  govori  da  nam  se  ovo  zlo  sprema. Evropski  snovi  nesrećnika  sa  Balkana  prete  da  se  pretvore  u  noćnu  moru  šerijata, a  u  toku  je  očigledna  treća  invazija  Evrope  od  strane  islamskog  džihada.

Eto  zašto  Vučić  treba  šeiku  iz  Emirata  i  njegovim  britanskim  pokroviteljima  i  sada  znate  za  koga  grade  ”Beograd  na  vodi”. Kroz  30  godina  računaju  da  Srba  više  neće  ni  biti.

A  što  se  tiče  Vučićevog  prijatelja  Bakira  Izetbegovića  neka  ni  on  ne  gaji  nadu  da  će  se  mnogo  ”poselamiti”. Muslimanima  sa  ovih  prostora  bilo  bi  bolje  da  se  dozovu  u  pamet, dok  još  imaju  vremena. Nije  Srebrenica  niti  su  Potočari  paradigma  za  muslimane  iz  poslednjeg  rata  u  BiH, nego  sudbina  Murata  Šabanovića. To  je  onaj  nesrećnik  koji  je  srušio  spomenik  Ivi  Andriću  u  Višegradu  na  početku  rata, a  onda  upao  u  hidrocentralu  na  Drini  i  pretio  da  će  branu  dići  u  vazduh  i  potopiti  sve, uključujući  i  Miloševića  na  Dedinju. Međutim, sve  što  je  uspeo  kada  je  spustio  branu  jeste  da  je  vodom  potopio  i  srušio  sopstvenu  kuću. Posle  rata  Šabanović  je  otišao  i  danas  živi  u  Nemačkoj. Danas  se  kaje  što  je  srušio  Andrićev  spomenik. Kaže  da  je  tek  posle  rata  čitao  Andrića  i  uvideo  njegovu  veličinu. Eto  do  čega  dolazi  ako  ne  čitate  klasike  i  školsku  lektiru  na  vreme.

Kada  su  ga  pitali  zašto  je  to  uradio  1992. godine, rekao  je  da  se  poveo  za  atmosferom  i  psihozom  koju  su  upravo  Alija  i  Bakir  stvarali  i  zato  što  su  mu  obećali  dobar  lokal  na  Baščaršiji. Murat  Šabanović  je  tipičan  predstavnik  bosanskih  muslimana  i  te  pameti  koja  im  se  uporno  poput  kismeta  (sudbine)  razbija  o  glavu. O  tome  su  trebale  da  misle  i  ”srebreničke  majke”, pa  su  na  vreme  svojim  muževima  kada  su  sa  Naserom  Orićem  kretali  da  pale, kolju  i  ubijaju  po  srpskim  selima,  trebale  da  kažu  da  u  ratu  ne  plaču  majke  samo  na  jednoj  strani. A  što  se  Gordog  Albiona  i  Ujka  Sema  tiče, oni  će  nastaviti  i  dalje  svoje  zločine  i  zverstva  da  pravdaju  nekim  novim  rezolucijama, koje  će  za  cilj  imati  da  peru  njihove  krvave  ruke  i  da  im  posluže  za  nove  ratove  i  intervencije  kako  bi  ”širili  demokratiju, ljudska  prava  i  toleranciju”. Međutim, sada  već  sve  više  naleću  na  rusku  pesnicu  i  rusko-kineski  savez. Kao  što  se  vidi, Mile  Dodik  nije  sam, već  je  jak  i  za  razliku  od  Vučića  zna  ko  su  mu  prijatelji, a  ko  mu  radi  o  glavi. Zapadna  aždaja  mora  biti  srušena  i  položena  na  leđa. Vučiću, džabe  si  krečio!

Izvor: Srpski kulturni klub